Владимир Умељић: НАТО И „ДОБРИ УКРАЈИНАЦ“ ВОЛОДИМИР ЗЕЛЕНСКИ

(Владимир Умељић) фото: vidovdan.org

„Све мора да се промени,
да би све остало исто.“

Ђовани Томаси ди Лампедуза

Украјинска државност се круни и нестаје, привреда стрмоглаво пада у бездан пропасти или распродаје, Украјинци или напуштају земљу или колико безперспективно, толико и бесмислено крваре за САД, НАТО и ЕУ а њихов локални гласноговорник Зеленски позира заједно са супругом за француски модни часопис „Вог“.
Но добро, то је вероватно била повољна прилика да, уз кавијар и шампањац, захтева још оружја од Запада а од својих несрећних земљака да издрже, да и даље страдају и гину за „одбрану вредности међународне заједнице“.
Он истовремено громогласно и самоуверено најављује „скору победу над варварским Русима, који врше геноцид, муче, силују и убијају цивиле, разарају школе и болнице“.
И, не, та „места геноцидних злочина“ не зову се сада пијаца Маркале и Улица Васе Мискина у Сарајеву, Рачак на Косову и Метохији или Сребреница, то су сада украјински Буча, Харков Миколајев, Лисичанск…
А профитери се не зову више амерички НАТО-генерал Весли Кларк и Мадлен Олбрајт са породицом (Косово и Метохија), данас су то војна индустрија САД, њихове гасне и нафтне компаније, као и аграрно-идустријски комплекс, који је већ откупио скоро једну трећину украјинског обрадивог земљишта, око 17.000.000 хектара, што је више од оног чиме Италија располаже. Наравно, само јер је то захтевао онај неутрални и правични Међународни монетарни фонд.
Ко каже да се ништа не мења? Зар имена корисника и губитника нису нова?
А када „Amnesty International“ утврди да украјинска војска користи цивиле као „живе штитове“ и гранатира/ракетира Русе управо из стамбених квартова, школа и болница, кијевски режим одмах обзнањује да и ова међународна организација „стоји у служби Путинове пропаганде“.

„Amnesty International“ је 04. августа објавила извештај о масивном кршењу ратног и међународног права од стране кијевског режима. Генерални секретар организације Агнес Калимар (Agnès Callamard) је предочила обиман материјал о томе: „Документовали смо да украјинске снаге дејствују из стамбених ареала и излажу цивилно становништво великом ризику (…) Чињеница да се оне налазе у дефанзиви, не ослобађа их од обавезе да поштују међународно хуманитарно право (…)“
Овде само неколико кратких извода из тог извештаја:

„Између априла и јула провели смо неколико недеља на терену, истраживали места борбених дејстава, разговарали са преживелима, сведоцима и рођацима жртава, анализирали налазе остатака и трагова војне технике (…) Констатовано је да украјинска војска крши војно и међународно хуманитарно право претварајући цивилне објекте у војне мете (…)
Документовали смо да су у области Харкова, Миколајева и Донбаса украјинске оружане снаге биле стациониране и дејствовале из цивилних стамбених зграда у 19 градова и села (…) Сва та места су била километрима удаљена од линије фронта и имала су алтернативу стационирања и дејствовања далеко од цивилних насеобина (…) Такође је документовано да украјинска војска није ни покушала да информише цивилно становништво о опасностима таквог делања, да га заштити или евакуише из опасне зоне (…)
Документовали смо да су украјинске оружане снаге користиле болнице као де факто војне базе на пет места (…) Украјинска војска је рутински користила школе у градовима и селима Донбаса и Миколајева у исте сврхе, при чему су се исте фактички увек налазиле у густо насељеним квартовима (…)
Од 29 школа, које смо посетили, 22 су биле претворене у војне базе (…) Када су Руси у три града ракетирали те војне базе у школама, украјински војници су се преместили у друге школе у близини (…)
Само у једном граду источно од Одесе, украјинске оружане снаге су скривале оклопна возила испод дрвећа у искључиво цивилноој четврти и запосели две школе (…) У Бакхмуту су запосели универзитет и претворили га у војну базу, на шта су Руси 21. маја бомбардовали зграду и убили седам украјинских војника, при чему је био оштећен и један облакодер са цивилним станарима, удаљен једва око 50 м (…)
Три становника су нам посведочила да су украјински војници користили кућу само двадесетак метара удаљену од велике стамбене зграде, коју су потом погодиле и оштетиле руске ракете (…) Наши истраживачи су нашли јасне трагове војног присуства у и око куће, џакове са песком испред, као и остатке управо од САД лифероване војне опреме (…) Један сведок нам је рекао: „Ми немамо шта да кажемо о томе, како наша војска дела, али цену за то плаћамо ми“ (…)
„Amnesty International“ је поводом ових забрињавајућих кршења ратног и међународног хуманитарног права од стране украјинских војних снага 29. јуна контактирала украјинско Министарство одбране, но до објављивања овог извештаја 04. августа није стигао никакав одговор или коментар.“

Украјинско министарство одбране, дакле, гласно је прећутало овај извештај, Михајл Подољак, саветник Зеленског, међутим, био је још гласнији и одговорио је одмах на твитеру:

„Једину опасност за Украјинце представља руска армија џелата и силоватеља, која долази у Украјину и врши геноцид (…) „Amnesty International“ сада само учествује у руској пропагандној кампањи, која има за циљ да заустави западне пошиљке оружја нашој земљи (…)“

Као и уобичајено, дакле, врло аргументована и трезвена реакција кијевског режима на један извештај, у коме и поред најбоље воље нисам успео да откријем било шта тенденциозно или шта више острашћено.
Напротив, текст је увек изнова зачињен подацима о погинулим украјинским цивилима, овде једна, тамо пет несрећних жртава, но оно што очигледно боли, то је да су ти невини људи били „живи штитови“ украјинске владајуће клике.
Били су и бивају, значи, свесно и намерно жртвовани, да би потом још једном били злоупотребљени у пропагандном рату. Зар та инфлационарна прича о многобројним „руским геноцидима“ у Украјини, иначе, не подсећа на трагична догађања у Сребреници, која су потом од стране Запада била спремно и управо одушевљено оквалификована као „српски геноцид“?
За подсећање, два податка (са не-српске стране):

„Хакија Мехољић, ратни командант бошњачке полиције у Сребреници и један од протагониста филма „Сребреница – издани град“, у којем је сведочио о морбидној понуди Алије Изетбеговића да се интервенција НАТО против Срба испровоцира покољем 5.000 сребреничких Бошњака, тврди да је у прошлости добијао баснословне новчане понуде само да би држао језик за зубима!“
Још само један исказ тим поводом. Чувени чешки режисер Вацлав Дворжак обзнањује:
„Започео сам пројекат ‘Истина о Сребреници’. Сребреница је велика лаж. То је једна велика изрежирана политичка манипулација, као Хашки трибунал. Ријеч је о некој врсти театра, представе. Желим да представим ствари онаквима, какве јесу“

Исто тако, у овом извештају се не пропушта помињање употребе забрањених касетних бомби од стране руске армије и сл. Не сећам се, додуше, да је „Amnesty International“ икада стављала на стуб срама НАТО-пакт, који је 1999. дословце преплавио Србију и Црну Гору тим истим бомбама, али и муницијом са осиромашеним уранијумом, но можда памћење временом попушта, ко зна?
Но, кијевски властодршци су ето незадовољни.
А САД, НАТО, ЕУ? Тја, они још увек остају доследни себи и својим грешкама из прошлости, и правилу, које је сицилијански племић и књижевник Ђовани Томаси ди Лампедуза формулисао као: „Све мора да се промени, да би све остало исто.“
Невоља је, међутим, што Руси више не пристају да буду статисти у том лошем филму.
Много тога сатиричног би се могло изрећи на рачун владајуће клике Володимира Зеленског, но поштовање и саосећање са невиним и непитаним украјинским жртвама не допушта тако нешто.
Можда само једна завршна примедба о њему самом, јер он сноси претешку саодговорност за актуелни трагични усуд свог народа, без да га међутим дели с њим, не, фотографије у модним часописима Запада су му очигледно много ближе и драже.
Он је један срећан случај за Запад и врло несрећан за свој народ.
Но можда га држи нада ће једног дана снимити нпр. један потресни филм о „руском геноциду у Бучи“, у оквиру своје продуцентске фирме, коју како извештава француски „Вог“ води заједно са својом супругом, као режисер и шта више као главни протагониста, никад се не зна.
То би коначно била шанса да своју глумачку каријеру крунише Оскаром Америчке академије за филмску уметност, јер за ову актуелну улогу ту награду сигурно неће добити.