Владимир Умељић: МОЈЕ ПЕСМЕ, МОЈИ СНОВИ

Уобичајено је да поводом предстојећих великих празника, Божића и долажења нове календарске Нове године, људи пожеле себи и једни другима само лепе, позитивне ствари, догађаје и доживљаје.

Каткад су те жеље реалне, јер скромне, а каткад утопијске и не много промишљене, већ сасвим у смислу „Моје песме, моји снови“. Тако нпр. Генерални секретар НАТО-а:

„Јенс Столтенберг уверен је да ће Украјина заувек напустити руску сферу утицаја и постати чланица ЕУ и НАТО-а. Према мишљењу Столтенберга, циљ руског напада на Украјину било је спречавање преласка Украјине у НАТО и Европску унију, али је Украјина је после две године рата ближа НАТО и ЕУ него икада. „Путин је заувек изгубио Украјину“, истакао је Столтенберг и оценио да је то велики стратешки пораз Русије.“ (Политика, 22.12.2023.).

Но таквих примера има, наравно, не само у белом свету, већ и у нашем дворишту. Погледајмо још једно јављање српских медија:

„Тражићемо обарање избора на свим бирачким местима и на свим нивоима, најавио је Мирослав Алексић, један од носилаца листе „Србија против насиља”, док Небојша Зеленовић, кандидат на овој листи, очекује „формирање међународне комисије која ће утврдити шта се на недељним изборима у Србији догодило”.

Алексић је трећег дана протеста, организованог због, како тврди, крађе на београдским изборима, захтеву за поништавање избора у Београду придодао и „обарање” свих избора и уз поруку грађанима да се брани њихова изборна воља, поручио „међународној заједници – ако желите уређено друштво и владавину права, сад се огласите или вечно ћутите”.

Алексић зове грађане да устану, а Зеленовић каже да су „протести једна од мера око које смо се сложили с грађанима”, с којим грађанима? Јесу ли у тај „договор” укључени и оних 1.780.229 грађана који су гласали за СНС, или су они обична бесловесна маса, која појма нема о животу, људским правима и слободама и разним другим „вредностима”, па је апсолутно небитно шта они мисле? То у ствари и нису људи који су гласали за СНС, него неки „довезени”, па онда покрадени гласови… Како је могуће украсти 877.199 гласова, колико је СНС добио више од СПН-а, или превозити толике људе с места на место, а да то прође непримећено (Политика, 22.12.2023.).“

Шта је заједничко за ове две жеље, захтева, ставова?

Као прво, да оба става поседују непревидиви потенцијал опасности; као друго да се заснивају на уверењу да Запад још увек доминира читавим светом; и као треће, да их то квалификује као негативно конотиране утопије, што наравно не значи да њихови носиоци неће све учинити, да их остваре. А то је теоретски могуће само употребом голе силе.

Останимо за тренутак у свом дворишту.

Тешко је већ схватљиво, да је преко 800.000 Срба уопште гласало за „прозападну опозицију“, дакле за тврдње да су Срби, дакле и ти бирачи „геноцидни народ“, да како Косово и Метохију, тако и Републику Српску а успут и Србе у Црној Гори треба пустити низ воду и то радије јуче него данас, итд.

Но ти врли „прозападњаци“ сада призивају дефинитивно обзнањивање, јачање и продубљивање колонијалног статуса Србије! Они желе да утру пут стварању Велике Албаније, унитаризацији Босне и Херцеговине, поништавању националног и верског идентитета, и асимилацији свог народа свуда изван граница између Дрине, Саве и Мораве.

Ко зна, можда њиховим мотивима припада и фрустрација, јер Срби ето до данас нису избацили неки свој сателит у земљину орбиту, те желе да то компензују претварањем Србије у коначни и неповратни сателит НАТО-империје?

Но (горки) хумор на страну, то њихово управо малигно акцијање и призивање једног српског Мајдана би могло, дао Бог, да изроди и један позитивни резултат, наиме, да оних преко 800.000 њихових српских бирача барем сада схвате, коме и чему су дали свој глас.

Да ти бирачи увиде, да је мото тих политиканата био и остао: „Ваше песме, наши снови“.

Јер за који Запад, за који систем вредности се дотични боре? За демократију, недељиву истину и правду, слободе, равноправност свих људи, емпатију и солидарност, стајање раме уз раме свих са свима, за поштовање људског достојанства свих људи света?

Камо среће да је то тако.

Но оставимо за тренутак по страни све трезвене анализе, које указују на реалну чињеницу, да су то великим и све већим делом само празне фразе и одавно потрошене заводничке флоскуле једног остарелог Дон Жуана из вашингтонске Беле куће и његових филијала у Лондону, Берлину, Паризу…

Погледајмо само један пример, који све те (и више него пожељне) вредности обесмишљава, баца у мрачну сенку прагматичне самозаљубљености и охолости, себичности и ниподаштавања остатка света, који непревидиво у себи носи елементе врло циничног расизма.

Већ пар година гину стотине и стотине хиљада Украјинаца за западне интересе, на Блиском истоку броји Израел 1.400 цивилних жртава, плус неколико стотина војника, Палестинци око 20.000, највећим делом цивила (ББЦ, 22.12.2023.), а шта оглашава Бела кућа, осим да је „председник САД Џозеф Бајден потписао је данас закон о америчкој одбрамбеној политици (НДАА) којим се издваја рекордних 886 милијарди долара годишње за војску и војне операције“ (Политика, 22.12.2023.)?

Саучешће са несрећом и погибијом свих ових (не)Американаца? Не, саопштење гласи:

„Амерички председник Џозеф Бајден изјавио је данас да му је „сломљено срце” због вести у којој се наводи да је Американца по имену Гад Хагај убила палестинска милитантна група Хамас када је напала Израел 7. октобра.

‘“Џил и мене је сломила вест да се сада верује да је група Хамас убила Американца Гада Хагаја 7. октобра. Настављамо да се молимо за добробит и сигуран повратак његове супруге Џуди”, саопштио је Бајден, а преноси Ројтерс“ (Политика, 23.12.2023.).

Шта, дакле, да поводом предстојећих великих празника, Божића и долажења нове календарске Нове године, пожелимо себи и једни другима? Можда један бољи и правичнији свет, у коме заиста доминирају демократија, слободе, недељива истина и правда, равноправност свих људи, емпатија и солидарност, стајање раме уз раме свих са свима, поштовање људског достојанства свих људи света?

Да, нема лепше жеље. Утопија? Можда, али само позитивна.