Владимир Умељић: МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ О ПОЛИТИЗАЦИЈИ ИСТРАЖИВАЊА СРБОЦИДА 1941-1945.

Почетком деведесетих година сам, после прописаних и успешно положених испита, предао текст докторске дисертације на тему Србоцида хрватске државе 1941-1945 на Гете-Универзитету у Франкфурту на Мајни. 

Дисертација је била прихваћена, две законом прописане рецензије су предложиле високу оцену „Magna cum laude“, Испитна комисија и термин одбране утврђени и званично обзнањени на универзитету.

Универзитетска катедра за католичку теологију је, међутим, на то бурно реаговала и покренула све полуге да не дође до академске верификације дотичних историјских чињеница тј. улоге Ватикана и његове хијерархије при овој историјској трагедији српског народа. 

Када је постало јасно да ће они успети у том науму, ја сам „добровољно повукао“ рад, што ми је омогућило да касније потпуно легално докторирам на исту тему (феномен геноцида), наравно не на једном немачком универзитету. 

Академик Милорад Екмечић је у научном огледу: „Две расправе о геноциду и усташама (др Владимир Умељић, Немачка и др Срђа Трифковић, САД), у научном часопису „Радови“, бр. 2, Бања Лука, 2000. тематизовао ову академску аферу, прочитавши претходно оригиналну немачку верзију мог текста. Тај свој прилог ми је потом ставио на располагање, као уводну рецензију за српско издање ове моје студије, објављене у Београду 2004.

Овде неколико извода из Екмечићеве анализе мог текста, дотичне афере и њених пратећих околности, несумњиво карактерисаних разарањем друге Југославије и разбијањем српског националног корпуса на крају 20. века.

 

„Испитивање геноцида над српским народом 1941-1945. све више на свет доноси озбиљних истраживачких дела, која попуњавају празнине остале из ранијих времена. Та је наука данас у знатно вишем степену ослобођена ранијих политичких ограничења, која су стајала на путу (…) Самоцензура је ипак најгора. У том погледу се вреди осврнути на две књиге, које су објавили наши писци, који живе у дијаспори

(…)

Нажалост, о првом делу Умељићеве књиге има мало података о њој самој, па се само због дијалошког усмерења целог штива види да је студија била подношена као докторска дисертација.

На то се односи други део књиге, у коме је објављена документација око пријављивања, оцењивања и повлачења овог текста на Гетеовом универзитету у Франкфурту, као и промоције заказане пред петорицом стручњака.

Стотину осталих страница текста овог другог дела представљају фотокопије различитих извештаја и докумената, који се односе на југословенску кризу 1991-1992. а формално немају везе са текстом дисертације.

Било би боље да је уз текст дато више објашњења о томе како је ова дисертација, и из којих разлога, примана у једној католичкој установи, јер историјску истину свету не доноси само аутор својом храброшћу истраживања и јавног казивања, него и судбина текста, који пролази кроз јавно мњење свога времена.

(…)

Обичне читаоце, који нису ближе упознати с личношћу аутора Умељића и далеко од могућности да провере о чему се овде ради, збуњује ова историјска позадина. За читаоце и за будућност своје књиге, аутор је требало да каже више о себи самом, процедури оцењивања књиге и даљим намерама.

Цела је књига, због тога, добила карактер случаја у савременој немачкој култури, у којој није могуће да се одбрани једна докторска дисертација о трећем великом геноциду европске историје у два светска рата 1914-1945.

Због тога се о овој књизи мора још више писати, да се у појединости – а историјске истине о савременој Немачкој ради – објасни како је могуће да се на једном афирмисаном европском универзитету грозничаво телефонира, да се онемогући једна заказана промоција дисертације, шта више, да се околности искористе да сам аутор добровољно повуче свој текст.

Европска историјска наука не може остати равнодушна на овакву појаву гушења историјске истине. Тужно делује „Хронологија догађаја“ око пријављивања ове дисертације и начина на који је од априла 1992. до октобра 1993. рађено да се аутор наведе да добровољно повуче свој рад, иако су за њега биле приспеле две ласкаве оцене (Magna cum laude).

Сто страница копија чланака из савремене немачке штампе аутор је приложио уз овај текст, вероватно да покаже како немачка историјска наука – барем један део њихових католичких историчара – није у стању да раздвоји истраживање историјске истине о догађајима у Другом светском рату, од политике разбијања југословенске државе, коју су неке немачке странке проводиле педесет година после тога.

Ова документација, која компромитује немачку историјску науку је права докторска дисертација. Уствари, ова је књига једна врста протеста против околности саучествовања немачке историјске науке са дневном политиком своје владе у разарању југословенске државе 1992.

(…)

Без обзира на ову позадину, књига Владимира Умељића је вредан прилог научном истраживању историје геноцида 1941-1945. и треба је приказати саму за себе, као да нема иза себе ових непријатних политичких репова.

Најбољу оцену дисертације, изражену и у предговору, дао је члан Комисије за одбрану, проф. др Ференц Мајорош, наставник историје на Унивезитету у Вирцбургу. Он сматра да је основна вредност дисертације у томе што је убедљиво показала да је у Европи постојао и трећи велики геноцид, поред оног који је турска влада извршила над Јерменима у току Првог светског рата и Холокауста над Јеврејима у Другом светском рату

Геноцид над српским народом Умељић веже за идеологију Анте Старчевића и Странку хрватског хисторијског права. Редак је историчар, који је читао Старчевићева дела, но он цитира „Име Серб“ на више места, као и „Неколике успомене“, у којима стоји да Срби морају бити искорењени.

На сличан начин је ове расистичке теорије Старчевића илустровао и писањем његових следбеника (Кршњави, Пилар). Врло леп и оригиналан опис расистичких теоретичара је само један фактор из кога се развило касније трње геноцида

(…)

Врло прецизно је цитирао статистике жртава у логору Јасеновац, али се највише задржао на броју од 550.000 жртава (у самом логору а не у целој НДХ)

(…)

Умељић нигде не оставља ни мало сумње да је геноцид над српским народом имао религиозну страну и да је био историјски плод сарадње цркве и усташке организације

(…)

Наводи податак да је усташа Мате Иванковић 1941. убио седам православних калуђера у близини католичког самостана Широки Бријег а четрдесет година касније се на исти дан „јавила Госпа у Међугорју“. Прва „видјелица“, која је узимана за сведочанство веродостојности, била је унука Мате Иванковића (стр. 166).

То је већ било време када се приказ геноцида над српским народом систематски прикривао а одјек немачког јавног мњења на распад југословенске државе 1991.је био само историјски наставак оног, што се одиграло пола столећа раније

(…)

Више поглавља ове књиге (стр. 92-166) је посвећено геноциду и улози католичке цркве у томе. Иако Ватикан није изричито узет као предмет истраживања, Умељић не оставља никакве сумње да је суодговоран за геноцид. Цитира пријем Павелића код папе. Исти дан када је Павелић у Риму потписао „Римске уговоре“, папа га је примио на препоруку хрватских бискупа и „провео пола сата са терористом, који је двапут у одсуству био осуђен на смрт“ (стр. 133).

„Визитатор“ Марконе, који је заступао Ватикан у Загребу, стварно је био нунције а бискупска конференција је била стално ангажована око насилног покрштавања православних верника. Сам Степинац је (стр. 135) геноцид приписивао „хрватској револуцији“ и деловању неодговорних људи а и радикално је умањивао број убијених

(…)

По својој основној концепцији, Умељићева оцена усташке државе и покрета који је иза ње стајао, у складу је са становиштем целе озбиљне научне литературе. Умељић сматра да је то била једна католичка диктатура, која се разликовала и од нацизма и од италијанског фашизма, али је с њима делила основне темеље истог типа тоталитаризма.

Поред усташких организација, ту је државу градила на првом месту католичка црква. Она је у њој имала и једину дозвољену организацију партнерског типа, као и у свим фашистичким државама сем Немачке, где су удружења „Католичке акције“ била присутна, али далеко мање толерисана.

„Чиста католичка акција“, коју ствара каснији надбискуп Степинац 1936, припремила је преузимање власти у Загребу 10. априла 1941, створила је прво језгро оружаних формација, пре него што су Павелићеве јединице дошле с њим из Италије и извршиле прокламацију нове државе (…)“

 

Није наравно чудно да је један од највећих корифеја (не само) српске историјске науке, академик проф. др Милорад Екмечић, оставио и ово своје научно сведочанство времена а. не занемарујући ниједан битни аспект при истраживању Србоцида хрватске државе 1941-1945. и б. јасно препознајући и именујући континуирани став немачке државе и немачких социјалних наука према Србима и њиховој историји кроз читав 20 век. па до данас.

Неважно је, сасвим сигурно, како гласи име аутора једне научне студије о Србоциду хрватске државе 1941-1945, већ само како се она на Западу, овде конкретно у Немачкој скоро аутоматски политизује и некоректно третира.

Стога не мислим да сам погрешио у смислу његове примедбе: „За читаоце и за будућност своје књиге, аутор је требало да каже више о себи самом, процедури оцењивања књиге и даљим намерама“

У том контексту је за схватити и безизгледност, узалудност његовог, иначе апсолутно оправданог захтева: „Европска историјска наука не може остати равнодушна на овакву појаву гушења историјске истине.“

Јер она то врло очигледно може и она то перманентно чини.

За њу наиме и исто тако очигледно важи правило, које је Матија Бећковић констатовао у односу на Хашки трибунал за бившу Југославију (ICTY): „За њих је сваки оптужени невин, док се не докаже да је Србин.“