ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: ЈАСЕНОВАЦ, ЗЕМАЉСКА ИСПОСТАВА ПАКЛА, СТРАШНА ПАРАДИГМА СРБОЦИДА ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.

ИСКРА на Фејсбуку

Јасеновац (Фото: Sputnik/Ненад Зорић)

Број жртава, аргументативна дискусија и острашћена полемика 

Само у једној ствари се (скоро) сви истраживачи слажу у погледу жртава Јасеновца и Србоцида[1], наиме, да њихов број још увек није дефинитивно утврђен и да ће се, услед недостатка примарних историјских извора, тешко икада доћи до финалних и егзактних резултата.  

Сходно томе, могло би се помислити да ако се занемаре екстремна мишљења са српске („Број српских жртава Јасеновца износи од 750.000 до 1.200.000 душа“) и још драстичније са хрватске стране (У сабирноме и радноме логору Јасеновац, дакле у свим логорским радионицама и подлогорима, на раду у шуми и слично, и у логору Стара Градишка, живот је од свих могућих узрока изгубило највероватније између 1.000 и 2.000 људи, евентуално 3.000 људи а немогуће је да их је умрло више од 5.000.“[2]), није тешко постићи конзенсус о могућем, вероватном броју жртава.

То, међутим, није тако. По правилу се између две детерминантне струје изван ових екстрема не води аргументативна дискусија, већ недостојна и острашћена полемика, не ретко праћена личним дисквалификацијама и увредама.

Један део истраживача се, наиме, држи искључиво статистике и постулира +/- 80.000 (можда једног дана и до 120.000) до сада идентификованих жртава, док други – што је и мој став – сматрају легитиминм поставку о стотинама хиљада још неидентификованих и позивају се при томе на свеукупност историјских извора, односно на сестру-близнакињу статистике, на теорију вероватноће,[3] која са овом заједно и равноправно чини област математичке стохастике.

Један од основних мотива овог става је како научно утемељен, тако и морално условљен, и гласи – ко има право да одрекне статус жртве страдалницима, о којима говоре бројни сведоци-очевидци, дакле примарни историјски извори и то јер, услед разних околности, до данас нису идентификовани, значи и статистички потврђени?

Овде неколико чињеница, пре свега као прилог култури дијалога.

Тадашња хрватска држава, по угледу на своје нацистичке туторе, организовала је и више концентрационих логора, међу којима је Јасеновац несумњиво био највећи и најефикаснији логор смрти на Балкану и један од највећих у Европи оног времена. Чињеница је, да егзактни и дефинитивни број жртава, како у систему концентрационих логора Јасеновац, тако и читавог Србоцида није до данас финално утврђен и тешко да ће то икада бити случај, осим ако се једног дана заиста не отворе сви тајни архиви, као нпр. они у Ватикану и САД.

„Логор Јасеновац, направљен у лето 1941. године на обали Саве, развио се у једно посебно, по злу чувено место масовног умирања Срба и Јевреја. Што је више она намера Павелићеве владе, да депортира велике делове српског становништва, наилазила на отпор немачке војне команде, утолико више је растао број „интернираних“ особа у Јасеновцу и другим логорима. Најгори хигијенски и остали животни услови, који су проузроковали огромну стопу смртности, као и различите активности у циљу убијања затвореника, донели су Јасеновцу славу једног „логора смрти“…“[4]

Од значаја је, да је и хрватски комуниста Тито очигледно био упознат са природом и „неограниченим капацитетом“ овог стратишта (како је Анте Павелић 1941. једном окружницом саопштио свим командним местима у хрватској држави[5], в. доле), али да његови партизани никада нису добили наређење да нападну Јасеновац, са његовом релативно слабом посадом, чак ни 1944. године, када су Титове снаге већ бројале стотине хиљада људи а Силе осовине – закључно са својим сателитским Хрватима, Словацима, итд. – већ биле у стању расула. Он је, наиме, у једном телеграму Коминтерни, већ 4. априла 1942. године, навео да „… усташе саме признају (…) да су око 500.000 људи, претежно Срба (…) побили…“[6]

Хрватска клерофашистичка држава је при крају рата ужурбано довршавала уништавање трагова и ликвидацију преосталих заточеника, све до 22. априла 1945. године, када је око хиљаду преживелих јурнуло на своје мучитеље и убице, и на бодљикаве жице – око осамдесет њих је успело да избегне и преживи а Титове снаге су „ослободиле“ 23-24. априла Стару Градишку а 2. маја 1945. Јасеновац. Оба масовна стратишта су тада, свакако, била празна, без (живих) људи.

Тврдње о броју жртава у литератури о овом логору смрти се крећу од 2-3.000 (хрватска страна) па до далеко преко једног милиона (српска страна), при чему су ове екстремне бројке дефинитивно научно неутемељене и контрапродуктивне.

Аустријски историчар Ханс Сафриан (Hans Safrian) је 1993. (пошто је констатовао да се „тачни број жртава Јасеновца услед недостатка писмених извора не може утврдити и да су само процене могуће“), објавио још један извештај генерала фон Хорстенауа из 1944. године, по коме је „у Јасеновцу већ до краја 1943. убијено између 300.000 и 400.000 људи“.[7]

Ради појашњења, Сафриан се заправо позива на један извештај, који је високо рангирани нацистички обавештајац у Загребу Артур Хефнер (Arthur Haeffner) послао 01. јануара 1944. генералу Хорстенау. Хефнер ту наводи исказ једног управо отпуштеног Србина из Јасеновца о „једногласним сведочењима свих преосталих дугогодишњих заточеника о броју пре свега српских жртава у реду величине 300.000 до 400.000“. Оригинални документ сам нашао у немачком Савезном архиву (Bundesarchiv Koblenz).[8]

Ако би се међутим сви горе поменути (и многи други), примарни историјски извори оставили по страни и наука се задовољила искључиво до сада несумњиво, дакле поименце идентификованим појединачним жртвама, онда би се стигло до горе поменутог статистички верификованог броја (+/- 80.000), који би у перспективи, дакле исто по теорији вероватноће, потом варирао између 122.300 и 130.100.[9]

Слична ситуација је и у односу на укупан број жртава Србоцида. Овде неколико сведочења очевидаца из редова тадашњих српских непријатеља и хрватских покровитеља, дакле са немачке и италијанске стране:

2. јула 1941. године јавља немачка обавештајна служба министарству иностраних послова у Берлину, о чудовишном терору усташа над српским становништвом“.[10]

То потврђује и Руководећи саветник немачког посланства, Трол (Heribert von Troll-Obergfell), 10. јула 1941. године: „Српско питање се, последњих дана, битно заоштрило. Безобзирне мере пресељавања, праћене многим злим мерама и многобројним терористичким чиновима у унутрашњости (…) озбиљно забрињавају чак и умереније хрватске кругове. Разни терористички поступци и испади усташа у односу на српско становништво у многим областима земље – о чему су стигли извештаји до Посланства, од стране Главнокомандујућег из Србије, у извештајима разних команди Вермахта, од конзулата у Сарајеву и једног читавог низа других места – већ су навели господина Посланика да укаже, како хрватском маршалу, тако и хрватском министру иностраних послова, на негативну тежину ових догађања, као и на потребу да се ове појаве сузбију а да би се остварило разумевање немачког Вермахта у односу на хрватски народ…“[11]

Опуномоћени немачки генерал у Загребу, Едмунд Глез фон Хорстенау (Edmund Glaise-Horstenau), није сакривао своје гнушање због недела бојовника хрватске државе 1941-1945. О томе сведочи један очевидац: „Хасе (Остер) ми је причао о великој храбрости фон Хорстенауа, који је – поводом нечувено ужасних хрватских недела наспрам 1.800.000 Срба – не само у најоштријој форми позвао маршала Кватерника на одговорност, већ је о томе писао и извештаје, што је од још већег значаја. Он је рекао Кватернику, да је последње године, нажалост, много тога доживео али ништа, што би се могло поредити са неделима Хрвата…“[12]

Шеф Управног штаба Главнокомандујућег у Србији, министеријални директор и СС-Групенфирер, др Турнер (Harald Turner), извештава 3. септембра 1941. године: „Ови људи (Срби – прим. аутора), који су небројено пута сами били сведоци зверског убијања својих фамилија, нису више имали шта да изгубе а пошто је њихово протеривање (у Србију – прим. аутора) уследило без икакве претходне најаве, нису нигде могли бити смештени и отишли су комунистима у шуме и брда (…) Према извештајима, којима располажемо, само у Хрватској је побијено око 200.000 Срба. Ова убиства су овде опште позната и, с обзиром на чињеницу да су хрватске области задобиле самосталност под окриљем Немачког рајха, као и да наше трупе у Хрватској нису спречиле ова ужасна недела, одговорност за њих се приписује Немцима…“[13]

Број српских жртава од око 200.000 од 10. априла и већ до почетка септембра 1941. године потврђује и Менахем Шелах (Menachem Shelah) на основу бројних извештаја италијанске окупационе силе, који се налазе у италијанским архивима.[14] Ти извештаји говоре о „отвореној најави усташких властодржаца да униште све Србе у новој хрватској држави и о чудовишним масакрима над српским старцима, женама и деци“. Даље о „масовном убијању, протеривању и насилном покатоличавању остатка српског становништва“, као и „о бројним случајевима спасавања немоћних српских жртава од стране италијанске војске“.[15]

Овде само још један пример сведочења са италијанске стране:

Курцио Малапарте (Curzio Malaparte) бележи у својој хроници дотадашњег рата, 1943. године, један свој доживљај, у друштву италијанског посланика у НДХ, Рафаело Казертано (Raffaele Casertano), са хрватским поглавником Анте Павелићем: „Рафаело Казертано је разговарао са поглавником а ја сам погледао у корпу, која је стајала на писаћем столу, лево од поглавника. Њен поклопац је мало склизнуо у страну и могло се видети, да је корпа била пуна морских плодова, тако је то бар мени изгледало. Рекао бих, да су то биле остриге, али ишчупане из њиховог оклопа (…) Јесу ли то далматинске остриге, питао сам поглавника. Анте Павелић је подигао поклопац и рекао, смешкајући се: „То је један поклон мојих верних усташа, то су двадесет килограма људских очију…“[16]

Рафаело Казертано, све до своје смрти 1962. године, никада није демантовао ове Малапартеове наводе – у које је једном нормалном човеку заиста тешко да поверује – а њих је експлицитно потврдио још један високи фашистички представник у НДХ, Франћеско Басоти (Francesco Bassotti):

„Наши војници, официри а и ја лично смо видели велике количине људских очију (…) то, што Малапарте описује, то је истина…»[17]

Исто је потврдила и Американка Рут Мичел (Ruth Mitchell), још један сведок-очевидац. У време Априлског рата 1941. она је боравила у Дубровнику и ту доживела улазак усташа у град; касније су је Италијани репатрирали у САД, где је 1943. године написала једну књигу о доживљеном:

„Тада је долазило све више вести из Хрватске, које су извештавале о масовним убиствима, о непојмљивом зверству и масакрирањима беспомоћних Срба од стране полуделих Хрвата и муслимана (…) ни четвртину тога нисам могла да поверујем (…) Нажалост, ускоро сам се морала лично уверити, да су све те приче биле само један слабашни одсјај праве истине (…) они (усташе – прим. аутора) су ускоро дошли и у Дубровник, окићени око врата ланцима, направљеним од нанизаних српских језика и са корпама пуним српских очију…“[18]

Један преживели јеврејски очевидац, сведок свог НДХ-времена Цев Мило (Zeev Milo) (рођен 1922. у Загребу, емигрирао 1949. у Израел), описао је однос хрватске државе 1941-1945. према Србима једном једином реченицом: „Масовно уништавање српског становништва током читаве четири године усташке страховладе није познавало ниједну једину паузу.“[19]

Нацистички Главнокомандујући у Србији, генерал Бадер (Paul Bader), констатује 5. фебруара 1942. године: „Хрвати имају, без сваке сумње, намеру да униште целокупно српско становништво…“[20]

У једном извештају за СС-Рајхсфирера Химлера, објашњава шеф Службе безбедности и СД, 17. фебруара 1942. године: „Као најважнији узрок распламсавања активности банди, морају се навести ужасна недела која су усташке трупе починиле над православцима у хрватском простору. Усташке трупе су починиле та страшна недела не само над мушкарцима, способним за војску, већ су то починили – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца, који су од стране Хрвата масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени, мора се проценити на 300.000 жртава. Услед ових ужасних недела су бројни православци пребегли преко границе, у Србију, и њихови извештаји су довели српско становништво овде у стање највећег узнемирења…“[21]

12. априла 1942. године, шаље извештај један убачени агент Службе безбедности, за Берлин: „Од 10. априла, проузроковано бесмисленим клањем српског становништва у Босни, долази на различитим тачкама српско-хрватске границе до сукоба и борбених радњи, између немачких граничарских јединица и усташких трупа…“[22]

Почетком јуна 1942. године командант немачке 18. Пешадијске дивизије се осећа примораним „… да разоружа и ухапси једну чету хрватског пуковника Јуре Францетића, која је стајала под великом сумњом, да је поново починила страшна недела над српским становништвом Романије…“[23]

Бенцлер (Felix Benzler) јавља министарству иностраних послова у Берлину, 16. септембра 1942. године: „Од оснивања ове државе па до данашњег дана, нису престали прогони Срба и коштали су живота до сада – при врло опрезним проценама – више стотина хиљада Срба. При томе су, од стране неодговорних, почињена тако страшна недела, која би се само од перверзних бољшевика могла очекивати…“[24]

О томе се очигледно већ врло рано знало и у Ватикану:

Хрватски посланик др Рушиновић, потврђује у свом извештају усташком министру Лорковићу, да су врло конкретна и прилично детаљна сазнања о усташком геноциду већ (најкасније) 6. марта 1942. године и у Ватикану а, логична је претпоставка, и унутар хрватског католичког клира – била несумњиво присутна: „Кардинал Тисеран (Eugène Tisserant) је, поред осталог, рекао: „Ваши пријатељи, фашисти, исмевају вашу независност и слободу, као и постојање хрватске државе (…) Немци су признали хрватску православну цркву тек када су заједно са нама „… побили све православне свештенике и када је више од 350.000 Срба ишчезло…“[25]

Главнокомандујући у команди за југоисток, генерал-пуковник Лер, пише 27. септембра 1943. године: „Закључивање војне операције „Бело“ може довести до трајног успеха, само ако одмах потом дође до битних политичких, управних и привредних реформи. Најважнији елемент политичке ситуације у Хрватској је, да су Хрвати у овом тренутку неспособни да управљају самима собом (…) полиција (…) је само посматрач при терористичким чиновима усташа наспрам православног становништва, од којих је – према усташким наводима – око 400.000 побијено…“[26]

При крају рата, 16. марта 1944. године, даје и командант бригаде, СС-Генерал-мајор Ернст Фик (Ernst Otto Fick), свом претпостављеном Хајнриху Химлеру, своју кратку оцену хрватских усташа: „Хрватска партијска групација усташа је католичка, недисциплинована, лоше обучена, у борбеном смислу делимично непоуздана и позната по томе, да је између 600.000 и 700.000 конфесионалних и политичких другомишљеника, на балкански начин, поклала (…) они себе називају „хрватска СС“.[27]

Немачки Специјални опуномоћеник за југоисточну Европу, Херман Нојбахер, сведочи: „Рецепт усташког вође и поглавника Хрватске Анте Павелића, у односу на православце, подсећа на крваве верске ратове из прошлости: ‘Једна трећина мора да се покатоличи, једна трећина мора да напусти земљу а једна трећина мора да умре.’ Ова последња програматска тачка је испуњена. Када водеће усташе тврде, да је око милион православних Срба (закључно са одојчадима, децом, женама и старцима) поклано, мишљења сам да је то хвалисаво претеривање. На основу извештаја, које сам ја добио, ценим да се број беспомоћних и покланих креће око 750.000 људи…“[28]

Према (искључиво) статистичкој методи, међутим, број српских жртава на читавој југословенској територији требало би да је износио 487.000 (Богољуб Кочовић, 1985) тј. 530.000 (Владимир Жерјавић, 1989). Од тога би на територији тадашње хрватске државе требало да је било 370.000 (Кочовић) односно 335.000 (Жерјавић) усмрћених Срба.[29]

Сигурно да је утврђивање броја жртава геноцида од еминентне важности за науку и уједно морални дуг према невинима, али исто тако је сигурно да – у оба случаја енормни – квантитет Србоцида ни у ком случају не поставља у питање стравични квалитет овог злочина, његову научну и правну дефиницију злочина геноцида.

Ауторски став гласи, да је то питање још увек отворено, као и да ће даља истраживања довести до кориговања тренутно актуелне поставке статистике и водити је не само у смеру, већ је по могућству и довести у близину важећих поставки историјске науке, њених квалификованих сведока свог времена.

Статистичка метода у овом конкретном случају поседује и есенцијалну слабост а то је да се она базира с једне стране на пописима из 1921. и 1931. (а не на – непознатом – стању из 1941.) а са друге стране на попису тек из 1948. тј. на – недовршеном и непотпуном – попису становништва из 1964. године, као и на самом начину регистровања жртава непосредно после Другог светског рата, када су преживели једноставно „били позвани да државним органима пријаве усмрћене чланове истих“. Јер велико је питање, да ли су се тада заиста сви преживели – у послератном хаосу, режимским чисткама, трагању за ишчезлим сродницима, наређеним и добровољним унутардржавним и вандржавним миграцијама, и покушајима да поново организују колико/толико нормалан живот – уопште тј. у ком броју одазвали овом апелу?[30] Осим тога – ко је на пр. пријављивао читава искорењена и потпуно уништена, до темеља спаљена српска села без и једног јединог преживелог? А чије су црквене књиге рођених и умрлих, још једном, заједно са њима и њиховим свештеницима нестале „без иједног трага“, као што је Виктор Гутић захтевао? Или пак сву ону српску децу, која су довожена у Јасеновац и очигледно (још непописана) била врло често убијана масовним бацањем у дубине Саве, што је и Диана Будисављевић у свом дневнику[31] вишеструко потврдила, као нпр.:

„Нисмо нашли ниједно дјете. Касније сам сазнала да је већина те дјеце страдала у Јасеновцу и то тако да су изгледа чамци с дјецом превртани у средини рјеке“. Ова изузетно велика, племенита и и храбра жена је спасила, дакле, око 12.000 српске деце из логора смрти хрватске државе 1941-1945. (још једна забелешка из њеног дневника о намерама тадашњег хрватског режима гласи : „… страшна оптужба против усташа, који желе уништити дјецу једног народа…“ (дакле сву децу, тај израз наиме само може да подразумева сву децу једне национално детерминисане људске заједнице без изузетка, јер сваки изузетак би по природи ствари морао да експлицитно подразумева неприпадништво дотичном народу, прим. аутора) – колико њих она није успела да спаси или да их барем попише и сачува макар од заборава?

Бројни примарни историјски извори несумњиво сведоче о често примењиваној пракси у Јасеновцу, да се питање новопристиглих транспорта услед пренасељености логорског простора наиме решавало моментално, масовним убиствима а потом бацањем лешева у Саву или пак једно време и њиховим спаљивањем у високим пећима за печење цигле.[32] И – то се дешавало пре било каквог претходног регистровања новодошлих заточеника.

То значи да је могући број људи, жртава геноцида у хрватској држави 1941-1945, које нигде и никада нису били регистроване – било у књигама рођених и предратним пописима становништва, било у казаматима и концентрационим логорима тј. у бројним и потпуно уништеним сеоским насељима 1941-1945., било у непосредном послератном попису – непознат тј. у најмању руку једна недовољно сигурна, непоуздана константа.

Да дотични пописи становништва на овом подручју могу да се повремено изроде у апсурде, показује и текст у хрватској википедији (октобар 2013), по коме на подручју тадашње хрватске државе „уопће није ни било људских губитака међу Србима, напротив, њихова популација се у то време што више увјећала за око 120.000 лица“: „Број страдалих Срба на подручју Независне Државе Хрватске тијеком Другог свјетског рата може се процијенити успоредбом резултата пописа становништва прије и послије рата, 1931. и 1948. године. НДХ је постојала на подручју Хрватске без Барање, цијеле Босне и Херцеговине те Сријема. На том је подручју 1931. године пописано 1.790.000 Срба, а 1948. Србима се изјаснило 1.829.000. За успоредбу са стањем прије рата, од тог броја треба одбити Муслимане који су се изјаснили као Југославени, а додати оне који су иселили у Војводину или иноземство; то даје 1.907.000 „правих“ Срба.“[33]

Такви јавни иступи, међутим, стоје само у служби перманентне кампање једног знатног дела хрватске научне, политичке и клерикалне елите, коју угледни немачки историчар Холм Зундхаусен (Holm Sundhaussen) у једној хрватској научној публикацији на следећи начин карактерише:

„Оно што деснорадикални, неонацистички кругови у Њемачкој и другим неким земљама, означавају као ’лаж о Аушвицу’, за националистичке су кругове у Хрватској ’лажи о Јасеновцу’ односно ’јасеновачка бајка’. У оба случаја ради се о томе да се бројчано неегзактни и мањкаво документирани злочин багателизира у својим димензијама до непрепознатљивости или у потпуности порекне. И у једном и у другом случају ријеч је о чишћењу дотичне ’националне’ прошлости, при чему се масовна убојства објашњавају као пуке клевете и повијесни фалсификати.“[34]

Подсетимо се још и чињенице, да свеукупност историјских извора у односу на геноцид над Јеврејима (Холокауст, Шоа) врло уверљиво постулира 6.000.000 јеврејских жртава а да истовремено чак и Меморијални центар Јад Вашем до сада (2010.) располаже са листом имена, дакле статистички потврђених жртава, од нешто преко 4.000.000.[35]

И овде значи недостаје скоро трећина, скоро 2.000.000 поименце потврђених жртава.

Један од примера, који припадају тој свеукупности историјских извора у односу на Холокауст је нпр. и изјава немачког сведока-очевица и СС-обавештајца Вилхелма Хетла (Wilhelm Höttl) у рангу потпуковника, који је као сведок пред Нирнбершким трибуналом изјавио „да му је Адолф Ајхман лично поверио, да је у нацистичким концентрационим логорима убијено око 4.000.000 а уз то на другим стратиштима још око 2.000.000 Јевреја.“[36]

Нема, наиме, плаузибилних разлога, зашто би Хетл или Ајхман говорили неистину и то исто важи за својевременог команданта Јасеновца, бившег фрањевца Мирослава Филиповића (још једног непосредног сведока-очевица, овде у односу на Србоцид[37]), који је исто тако пред послератним истражним органима 25. јуна 1946. у односу на Јасеновац изјавио: „Вјекослав Макс Лубурић, који је најдуже времена био командант логора и вероватно водио евиденцију, поверио ми је да је ту убијено око 500.000 људи.“[38] Ни он у том тренутку није имао нити нешто да добије, нити да изгуби.

Њихова сведочења, сигурно, морају се у сваком случају упоредити и проверити свеукупношћу историјских извора, којима примарно припадају.

Вјекослав Макс Лубурић је, иначе, 9. октобра 1942. организовао једну прославу у концентрационом логору Јасеновац и свечано предао златне и сребрне медаље „заслужним чуварима логора“. Том приликом је изјавио: „Ми смо овде у Јасеновцу само у једној години побили више људи, него што је то учинила Османска империја за читаво време свог целокупног присуства у Европи“.[39]

Подсетимо се и сличних (али другачије условљених) тешкоћа при утврђивању егзактног броја жртава геноцида над Ромима (Порајмос), које пак проистичу из делимично номадског начина живота, неучествовања у пописима становништва и сл.

Тако нпр. Централни Савет Синти и Рома Немачке полази од око 500.000 жртава. Слично се изражава и Гратан Паксон (Grattan Puxon) (1979)[40]. Мајкл Цимерман (Michael Zimmermann), међутим, говори о вероватно 94.000 убијених (2003.)[41], док Доналд Кенрик (Donald Kenrick) (и Гратан Паксон у каснијим истраживањима, 2009.) цени тај број у међувремену на око 200.000 Рома, „који су били убијени или умрли кроз изгладњивање или кроз ускраћену медицинску помоћ“ („who were deliberately killed or died through starvation or lack of medical attention.)[42]

Индикативно је да и Павелићев „Главни стан“ у једној окружници, послатој свим усташким командним местима 1941. године потврђује да „Логор Јасеновац поседује неограничени (подвучено од стране аутора) капацитет пријема…“[43]

Пошто наравно не постоји ниједно просторно детерминисано место са неограниченим пријемним капацитетом, тај документ је са великом вероватноћом апострофирао брзу флуктуацију логораша и усташко неуморно „пражњење“, односно ревносно „ослобађање“ капацитета концентрационог логора Јасеновац. Искуствено, то се дешавало превасходно путем масовних убистава, јер је Јасеновац у принципу био „последња станица“ заточених а њихово ослобађање врло редак изузетак.

Погледајмо још (на овом месту закључно) у односу на проблематику броја жртава у овом систему концентрационих логора, неколико реченица из извештаја „Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ из 1945, које су колико речите (у односу на злочиначки квалитет третмана затвореника), толико и оскудне (у односу на квантитет почињених злочина тј. броја жртава)

Већ први пасус сажето оцртава читаву дотичну проблематику:

„Писмених докумената о овим злочинима у јасеновачком логору Земаљска комисија није нашла. Да збришу трагове овог беспримјерног мучилишта, који је по тежини и свирепости злочина безувјетно био један од најкрвавијих од свих нацистичких логора у Европи, усташки су злочинци уништили све документе. Међутим, да су и сачувани сви они списи, које је водило „управитељство логора“, ни ти списи не би могли послужити, да се из њих црпе поуздани подаци барем за број жртава. Из исказа саслушаних свједока установило се, да се жртве, које су биле побијене, нису увијек регистрирале (…)

У Загребу, дне 15. студенога 1945.

Број: 4547/45.

Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Претсједник: др Венцеслав Целигој, в. р.

Секретар: др Анте Штокић, в. р.“[44]

 

Завршна реч

Горе наведене (и још многе ненаведене) историјске чињенице су разлог да је апсолутно легитимно заступати став, да се број жртава Јасеновца креће у реду величине стотина хиљада. Та поставка је утемељена свеукупношћу примарних историјских извора и, сходно томе, укорењена у математичкој теорији вероватноће.

За појашњење, горња граница постулираног броја жртава се и по теорији вероватноће налази  у доброј мери испод често апострофираног броја од 750.000 српских жртава. Разлог довољне тежине је, поред осталог једна, као и обично – крајње темељна експертиза немачког Вермахта од 15.03.1940,[45] у којој се врло експлицитно наводи број од 1.800.000 до највише 1.900.000 Срба на читавој територији будуће хрватске државе 1941-1945. (дакле Хрватска, Босна и Херцеговина, Срем).

Ако би се, значи, пошло од 750.000 само у Јасеновцу убијених Срба и томе додало оних неколико стотина хиљада верификованих српских жртава у читавој тој геноцидној држави, онда би укупан број српских страдалника знатно прешао број од 1.000.000 и у том случају би број Срба на истом простору по завршетку Другог светског рата и Србоцида износио око 800.000. Само у Босни и Херцеговини их је, међутим, било више.

Истовремено, доња граница се налази  у доброј мери изнад, од стране пуристичких статистичара апострофираног броја +/- 80.000 (можда једног дана и до 120.000) жртава, јер њихов селективно математички приступ је, додуше, примерен пуристичким математичарима, девалвира међутим nоlens volens све остале инструменте и параметре историографије (али нпр. и моралне филозофије, етике, итд.).

Закључно и још једном, овај прилог стоји у служби изградње културе дијалога, значи једне аргументативне дискусије а не још једне недостојне, острашћене полемике, која је не ретко праћена личним дисквалификацијама и увредама.

Јер – коме је та симбиоза ароганције и игноранције потребна, коме то користи? Сасвим сигурно свим оним Зундхаузеновим „деснорадикалним, неонацистичким, националистичким круговима у Њемачкој и Хрватско,ј и њиховој ’лажи о Аушвицу’ тј. пропагирању’лажи о Јасеновцу’ односно ’јасеновачке бајке’“

Жртвама и њиховим потомцима, напротив, сигурно не.

[1] Појам „Србоцид“ је био уведен у научно истраживање геноцида 2006, као један нови terminus technicus за означавање геноцида над Србима, који су починили Хрвати и босански муслимани у хрватској држави 1941-1945. Тај terminus technicus сам, додуше, спорадично употребљавао већ крајем деведесетих година 20. века (нпр. при предавању „Serbocide and the Balkan version of the „Auschwitz-lie”, тј. „Србоцид и балканска верзија „Лажи о Аушвицу“, на научном скупу  „The First International Conference about KZ Jasenovac”, University of New York, 1997). Исти је, међутим, био дефинитивно утврђен у једном разговору, који сам водио са угледним немачким социологом и истраживачем геноцида Рихардом Албрехтом (Richard Albrecht) 2006. Он је с правом указао на назив Холокауст или Шоа, као фактор брзог идентификовања нацистичног геноцида над Јеврејима и пошли смо од тога да би једно специфично именовање и овог геноцида над Србима у хрватској држави 1941-1945 требало да аналогно следи Лемкинов назив „геноцид“ и имало исту функцију. Richard Albrecht, чије тежиште лежи на турском геноциду над Јерменима, указао је и на свој труд да научно етаблира аналогни назив „Јерменоцид“. Ја сам закључно и финално увео овај  terminus technicus „Србоцид” у истраживање геноцида својим есејом „Ethik und Definitionsmacht”, у научном часопису „Kultursoziologie 2006/I.”, Leipzig, 2006. Richard Albrecht је томе следио нешто касније те исте године у свом прилогу „Serbozid 1941-1945. Über den Dritten Europäischen Völkermord im 20. Jahrhundert”, GRIN-Online, 2006. Од тада се овај terminus technicus употребљава, цитира и у немачкој научној литератури.

[2] Mladen Ivezić, Jasenovac-brojke, s. 200, 1993, Zagreb. 463 Josip Pečarić, Nepoćudne knjige, s. 192, 1993, Zagreb.

[3] Ову теорију је 1930. аксиоматски образложио руски математичар Андреј Колмогоров.

[4] L. Horry u. M. Broszat: Der kroatische Ustascha-Staat 1941-1945., Schriftenreihe der Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, Nr. 8, S. 102,  Stuttgart.

[5] Факсимил објављен у: V. Umeljić, Die Besatzungszeit und das Genozid in Yugoslawien 1941-1945, Graphics High Publishing, Los Angeles, 1994.

[6] Упореди: V. Dedijer, Vatikan i Jasenovac, s. 684, 1987, Rad, Beograd.

[7] Hans Safrian in einer Fußnote des Buches „Die Eichmann-Männer“, Europa Verlag, Hamburg, 1993.

[8] Bericht von Arthur Haffner an Glaise-Horstenau, 1.1.1944, BA/MA, RH 31 III/13.

[9] Dragan Cvetković, „Stradanje civila Nezavisne države Hrvatske u logoru Jasenovac“, Tokovi istorije. Časopis Instituta za noviju istoriju Srbije 4/2007, Beograd, 2007.

[10] PA/AA, Büro StS, Kroatien, Bd. 1, Bl. 290 (Скраћеница стоји за Политички архив Министарства иностраних послова).

[11] PA/AA, Büro StS, Kroatien, Bd. 1, Bl. 307

[12] Ulrich von Hassel, Vom anderen Deutschland. Aus den hinterbliebenen Tagebüchern von 1938-1944, S. 218, Zweite Auflage, 1964, Zürich.

[13] Abschrift in Akten des Pers. Stabes des Reichsführers SS, Mikrofilm Inst. f. Zeitgeschichte MA 328, Bl. 65 1866 FF.

[14] Menachem Shelah, Kroatische Juden zwischen Deutschland und Italien, Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, Jahrgang 41 (1993), Heft 2, Institut für Zeitgeschichte, München.

[15] Исто.

[16] Упореди: C. Malaparte, Kaput, 1943, Napoli.

[17] Malaparteovi doživljaji, NIN, br. 2066, s. 4-5, 3. VIII 1990, Beograd.

[18] R. Mitchel, The Serbs choose to fight, s. 148, 1943, Dooblday Duran, New York.

[19] Zeev Milo, „Im Schatten des Dritten Reiches. Verfolgung und Vernichtung in Ustascha-Kroatien 19411945“. Vortrag an der Universität Wien, 2. Mai 2006.

[20] L. Kostić, Hrvatska zverstva u II. Svetskom ratu, prema izjavama njihovih saveznika, s. 56, 1991, Beograd.

[21] Abschrift in PA/AA, Büro RAM, Kroatien 1941/42, Bl. 442-449.

[22] Исто.

[23] Nürnberger Dokumente, NOKW, – 376.

[24] PA/AA, Büro StS, Jugoslawien, Bd. 4.

[25] Poslanstvo Nezavisne Države Hrvatske, V.T. br.-V.-1942, Rim, 6. III 1942.

[26] Nürnberger Dokumente, NOKW, 376.

[27] Abschrift im Archiv VII, NA, Mikrothek, Belgrad, NAV-T-175, R. 70, S. 888-890.

[28] H. Neubacher, Sonderauftrag Südosten 1941-1945. Bericht eines fliegenden Diplomaten, S. 31, 1956, Göttingen.

[29] Kočović, Bogoljub: Žrtve drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Sarajevo: Svjetlost, 1990. (Prvo izdanje London: Veritaс 1985). Žerjavić, Vladimir: Opsesije i megalomanije oko Jasenovca i Bleiburga. Gubici stanovništva Jugoslavije u drugom svjetskom ratu, Zagreb: Globus, 1992.

[30] Упореди: www. http://forum.b92.net/topic/50758-ukupan-broj-ustaskih-zrtava/

[31] Dnevnik Diane Budisavljevic 1941-1945, Hrvatski državni arhiv, Jasenovac – Javna ustanova Spomenpodručje. Zagreb, 2003.

[32] Те пећи је конструисао, тј. прилагодио их спаљивању живих и мртвих људи, усташки пуковник Dominik Hinko Piccili (Пићили). Спомен подручје Јасеновац, Memorial site (www.jusp-jasenovac. hr/Default.aspx?sid=6248ń) наводи: „У Усташку обрану ступио је 1942. и одмах постао заповједником радне службе у логору III Циглана Јасеновац. На тој је дужности био све до краја 1944., када је именован за заповједника логора. Према свједочењима заточеника, особно је, користећи цигларске пећи, конструирао примитивни крематориј у којему су у раздобљу између вељаче и свибња 1942. спаљивани живи и убијени заточеници. Од почетка 1945. заједно с бившим заповједницима логора III Циглана, Љубом Милошем, Динком Шакићем и Мирославом Филиповићем Мајсторовићем организирао је спаљивање убијених и умрлих заточеника ради затирања трагова почињених злочина. Судјеловао је у ликвидацијама преосталих заточеника у травњу 1945.“

[33] hr.wikipedia.org/wiki/Srbi_u_NDH:_Broj_žrtava

[34] Holm Sundhaussen, „Osvrt na njemačko izdanje Jurčevićeve knjige ’Nastanak jasenovačkog mita’“, Radovi – Zavod za hrvatsku povijest, 41, Zagreb, 2009, str. 483.

[35] Yad Vashem, 21. XII 2010: 4 Million Victims of Holocaust Identified; de.wikipedia.org/wiki/ Holocaust

[36] IMT: Der Nürnberger Prozess gegen die Hauptkriegsverbrecher. Nachdruck München 1989, Bd. XXXI, S. 85 (Документ 2738-PS). Сведочанства овог очевица (објављена под псеудонимом Walter Hagen) су већ цитирана у односу на Србоцид у хрватској држави 1941-1945, где је он тада једно време службовао.

[37] Упореди и: Eugen Drewermann, „Jesus von Nazareth: Befreiung zum Frieden“, Walter, 1996, S. 694; даље: Verein Romano Centro, „Roma: das unbekannte Volk“, Schicksal und Kultur. Böhlau, 1994, S. 101.

[38] Приватни Архив Владимира Дедијера, објављено у: V. Dedijer, Vatikan i Jasenovac, s. 389, Beograd, 1987..

[39] Wolf Oschlies, „Das Kroatische KZ Jasenovac, Das „balkanische Auschwitz“. Zukunft braucht Erinnerung Shoa.de. Упореди и: Sofsky, Wolfgang: Die Ordnung des Terrors ‒ Das Konzentrationslager, Frankfurt a.M. 1993. Даље: Gutman, Israel / Eberhard Jäckel / Peter Longerich (Hrsg.): Enzyklopädie des Holocaust. Die Verfolgung und Ermordung der europäischen Juden. München, 1998.

[40] Grattan Puxon, Verschleppte Wiedergutmachung, in: Tilman Zülch (Hrsg.), In Auschwitz vergast, bis heute verfolgt, Reinbek, 1979, S. 149-161, hier: S. 159.

[41] Michael Zimmermann: Die nationalsozialistische Verfolgung der Zigeuner. Ein Überblick. In: Yaron Matras, Hans Winterberg, Michael Zimmermann (Hrsg.): Sinti, Roma, Gypsies. Sprache – Geschichte – Gegenwart. Berlin 2003, S. 115–153, hier: S. 138; vgl. auch: Der Völkermord an Sinti und Roma. In: LeMO (Deutsches Historisches Museum).

[42] Donald Kenrick/Grattan Puxon, Gypsies under the Swastika, Hatfield (UK) 2009, S. 153, zit.

nach: Fings/Opfermann, ebenda, S. 344.

[43] Факсимил објављен у: V. Umeljić, Die Besatzungszeit und das Genozid in Yugoslawien 1941-1945, Graphics High Publishing, Los Angeles, 1994.

[44] Hrvatski državni arhiv, HR-HDA-306, Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Hrvatske (fond), Zagreb. Упореди и: Z. Kantolić, Djelovanje anketne komisije 1945 u Zagrebu: „Utvrđivanje zločina kulturne suradnje s neprijateljom“. Даље: arhinet.arhiv.hr/_…/ ArhivskeJedinice.PublicDetails.a…

[45] Факсимил објављен у: V. Umeljić, Die Besatzungszeit und das Genozid in Yugoslawien 1941-1945, Graphics High Publishing, Los Angeles, 1994.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.