Владимир Умељић: ИЗА СВАКОГ ВЕЛИКОГ БОГАТСТВА СТОЈИ ВЕЛИКИ КРИМИНАЛ

Ова изрека великог књижевника Оноре де Балзака (1799-1850.) била је плод великог животног искуства, посматрачког дара и аналитичког начина размишљања, и ни до данас није ништа изгубила на актуелности.

Шта се у њеном светлу може очекивати следеће четири године од нове администрације Доналда Трампа, чији водећи тим се састоји од највеће концентрације мултимилијардера у историји?

Од човека, чији мото уз то гласи: „Amerika first!“, дакле: „Америка на првом месту!“?

Његове најаве се наравно морају озбиљно схватити, као што је намера да изврши „највећу депортацију у историји“, пре свега Латиноамериканаца, нулта толеранција према свима, који на својим заставама носе трансродност, као и наум „да реши рат у Украјини за један дан“,

Ово последње је само за поздравити, мада је тај један дан наравно нереалан, но много интересантније питање је – како он то мисли да спроведе а да при томе остане веран свом водећем правилу: „Amerika first!“, дакле: „Америка на првом месту!“?

И са мултимилијардерима, иза чијих богатстава по Балзаку стоји мултикриминал?

Али ако и пођемо од тога да је Балзак био у праву – ко би с разлогом смео да тврди да су криминалци емоционално нестабилни, неурачунљиви, да значи нису прагматични и спремни на преговоре и договоре, следећи свакако на првом и последњем месту сопственим интересима?

Овако или онако, дозвољена је нада да је Трамп, за разлику од Џозефа Бајдена, схватио да се Русија не може војно бацити на колена без општег нуклеарног Армагедона, као и да Владимир Путин неће одустати од своје намере да не дозволи да се НАТО угнезди у непосредној близини руских граница и почне да планира поделу Сибира – једну трећину за НАТО, две трећине за САД.

Но шта је са нама, са Републиком Српском и, нарочито, са Косовом и Метохијом?

Сигурно, није лако замислити некога, ко би могао да буде још острашћенији у антисрпском смислу од Бајдена, који је још као сенатор већ крајем прошлог века био врло марљив у том погледу:

„Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори!“ (ЦНН, 01.08.1992.); „Крајности српске бстијалности (…) силовање Босне и Херцеговине и махнити српски фашизам иза њега (,,,) српска варварства!“ (говор у америчком Сенату, 03.08.1993.).

Мада је конкуренција непревидива (Бил Клинтон, Мадлен Олбрајт, итд.).

Бајден је припадао онима, који су ревносно сатанизовали Србе, припремали терен, подупирали и славили НАТО агресију на остатак српских земаља 1999, што је био један дословце тешки криминални акт, којим је ако не срушено, онда врло озбиљно урушено међународно право.

Криминал има дакле више лица, без обзира на Балзака.

Од Трампа се несумњиво може очекивати другачији политички стил, но да ли Срби од њега могу очекивати да осуди криминал својих претходника у односу на њих и поништи резултате њиховог бесправног делања, да исправи историјску неправду?

Не, ни у ком случају.

И то не само јер он ни за време свог првог мандата није показао ни најмање воље да промени нешто на Балкану, већ превасходно јер на агенди високих светских политичара а тиме и било ког америчког председника нису примарни (а каткад ни присутни) критеријуми правде, права, истине, хуманизма…

Мадлен Олбрајт је својевремено јавно потврдила став, да смрт око 100.000 деце у Ираку није била превелика цена за милитантно заступање интереса САД – зашто би смрт пар стотина српске деце 1999. требало да било кога узбуди?

Јер све то су само „колатералне штете“, зар не?

Поготову када се помисли нпр. да САД од тада држе Бондстил, истурену војну базу на Косову и Метохији, која се простире на 3.860.000 m² и удомљује до 7.000 војних лица са одговарајућом техником.

Било би више него наивно очекивати да ће било који доносилац одлука у САД одустати од те базе и добровољно се повући. Јер како су САД на НАТО-саветовању у Братислави 2000. год. својевремено појасниле, тиме је „исправљена Ајзенхауерова грешка на крају Другог светског рата и коначно су америчке трупе стациониране на Балкану,“ још више се дакле приближиле Русији.

То значи, побољшање српског усуда се може евентуално очекивати само уколико Русија заиста стави „српско питање“ на своју агенду, јер Трамп ће тежити некаквом споразуму са Кремљом по питању Украјине (вероватно већ 2025.) и то не са Јељциновим урушеним дивом, већ са Путиновом васкрслом светском силом.

И – Трампу се мора нешто и са српске стране понудити.

Ако већ (прагматично) полазимо од тога, да је више него наивно очекивати да ће било који доносилац одлука у САД одустати од Бондстила и добровољно се повући – зашто не размислити о потпуно новим (теоретским) алтернативама и понудити им легални закуп дотичне базе, дакле уговор са српском државом, а у замену за престанак подршке сецесионистима у Приштини од стране Вашингтона и европског дела „НАТО-демократија“?

Јер тек тада би озбиљни разговори са косовско-метохијским Албанцима били могући.

А будући да је Србија војно неутрална, одмах понудити Русији једну одговарајућу војну базу на својој територији, уравнотежити ситуацију, па макар се при томе радило о оној чувеној хладноратовској „равнотежи страха“.

Јер последње место, које би у случају ескалирања сукоба било таргетирано, то је сопствена база, па макар противничка била у близини.

Наивно? Утопија? Могуће, али у сваком случају иновативно и храбро. И прагматично.

Свакако, у теоретском случају да до тога (уз подршку Русије) дође, српска држава би морала да инсистира да Бондстил више не поседује мучионице за илегално доведене заточенике из читавог света, како је то ЕУ-комесар за људска права Алваро Гил Роблес после једне инспекције већ 2002. навео и осудио.

Јер криминал има више лица. Чак и независно од богатства.