ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ (ICTY) И „СЛУЧАЈ СРЕБРЕНИЦА“ – ПОЛИТИКА И ПРАВО

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Критички гласови са америчке, канадске, немачке, швајцарске, холандске, енглеске, шведске, аустријске, јеврејске, шпанске, француске, бугарске, руске и бошњачке стране

Питање Сребренице 1995. је врло сензибилно. Једна оваква трагедија за све учеснике захтева велику пажњу и врло савесно криминалистичко и судско расветљавање свих чињеница. Истовремено мора да се води рачуна о пијетету у односу на босанско-муслиманске жртве овог злочина, као и у односу на емоционалну интелигенцију њихових породица, родбине и пријатеља, али и свих хуманистички настројених људи. Исто оно, дакле, што важи и за све друге, на првом месту масовне злочине а увек без обзира на националност, религију и сл. жртава односно починилаца.

Важност овог питања је, дакле, енормна а то истовремено значи да је једноставно немогуће одустати од по могућству свеобухватне, трезвене и детаљне научне анализе дотичних догађања, закључно са судским епилогом.

То служи како превенцији увек могућих нових трагедија, тако и изградњи нормалних међуљудских односа по завршетку ратних збивања. Ако се за тренутак послужимо медицинским речником, чишћење отворених рана од клица и свих страних тела је врло болан процес, али и једини пут да оне једном зарасту.

То даље служи и врло легитимној провери ICTY, да ли је наиме овај ad hoc суд испунио очекивања у смислу два горе наведена императива, правног (одговарајуће санкционисање злочина) и моралног (указивање поштовања, пијетета према погођенима)?

Или су ови принципи можда жртвовани на олтару политичких интереса?

Овде предложени минимални конзенсус, као основа дискусије, гласи – ниједна судска одлука није некаква „догма непогрешивог папе“, онај присилни средњевековни аксиом у Европи, о коме се под претњом строге казне више није смело расправљати.

Време просвећивања је, наиме, већ одавно у току, инквизицијска цензура и принцип „стављања брњице на уста“ су, на срећу, далека прошлост. Барем би требало да је тако, јер правде и помирења нема без истине. То мора да важи и за Хашки трибунал.

 

„Једино истина може спречити даље неразумевање, отуђења и крвопролића.

Јер живот у заблуди рађа мржњу а само из истине се рађа љубав.“

 

Радивоје Пешић

 

Структура Хашког трибунала ICTY (статистика из 2011.)

 

Погледајмо прво само кратко структуру овог суда, да ли он с правом носи (формално тачну) ознаку трибунала Уједињених нација тј. да ли он заиста рефлектује плурализам састава ове светске организације?

Чињеница[1] је, значи:

а. да су овај суд иницирале, захтевале (против чега се, иначе, у принципу ништа не може рећи) и већински утемељиле „НАТО-демократије“[2];

б. које га највећим делом и финансирају, било кроз буџет УН или пак путем дозвољених донација, при чему је ово друго већ нешто проблематичније;

в. које га пре и за време судских расправа снабдевају подацима и материјалима својих војних структура и својих тајних служби, сасвим сигурно – по сопственом избору, после одмеравања сопствених интереса, што је још проблематичније;

г. даље, да се пресуде ICTY заснивају превасходно на западном тј. англосаксонском праву (део исте културолошке традиције), али и да

д. сва 4 досадашња Главна тужиоца долазе из области окцидентално-европске културолошке традиције, као и

ђ. да сви досадашњи председници суда, осим једног јединог (Патрик Робинсон/ Patrick Robinson са Јамајке, чија земља је битно карактерисана том истом традицијом и несумњиво се налази у сфери утицаја „НАТО-демократија“) долазе из дотичне традиције;

е. да од досадашњих и актуелних (сталних и ad Litem) судија, њих 43 долазе из области окцидентално-европске културолошке традиције, 39 из њене сфере утицаја (19 из Африке), 3 – у различитим временским периодима – из Кине и један једини из Русије. То не говори заиста о плурализму заступљених правника, нарочито када се узме у обзир да се судске пресуде доносе или једногласно или простом већином (2 : 1).

Ко и на основу којих критеријума дакле врши одабир тужилаца и судија?

Да ли би чињеница да је до сада позван само један судија из Русије и то – са свим дужним поштовањем – један муслимански не-Словен (Бахтиńр Раисович Тузмухамедов) требало да укаже на то да се Русија не сматра правном државом? У том случају Тузмухамедов, један стручњак за међународно право са вишегодишњом плодном сарадњом са западним политичким, обавештајним и војним структурама,[3] не може да служи ни као онај пословични „смоквин лист“. Да ли пак тројица позваних судија из Кине говоре о њиховој „правној држави“? Или тројица из Египта, где исте судије – зависно од тога ко је тренутно на власти – данас осуђују бившег председника Мубарака а сутра његове смртне непријатеље „Муслиманску браћу“, у земљи у којој би без годишњих прилога САД у висини од више милијарди долара држава одавно банкротирала?

Да ли је заправо чудно да је ICTY по свом статуту додуше био обавезан да истражи и санкционише све прекршаје међународног права на тлу бивше Југославије, али да упркос чињеници да је НАТО-пакт у време нападачког „Косово-рата” против Србије и Црне Горе 1999. прекршио велики број битних одредница међународног права и националних права својих држава-чланица, исти никада није био позван на одговорност од стране тог ad hoc суда или барем био предмет његовог истраживања?

 

Критика широм света – ICTY, правна или политичка институција?

 

Размотримо овде врло самосвојну, колико изненађујућу, толико и одсудну редефиницију правног појма злочина геноцида од стране ICTY, на основу које су ратни злочини над босанским муслиманима у Сребреници проглашени геноцидом: „ICTY утврђује: „Убијање свих чланова дела једне групе, лоцираног унутар малог географског простора, чак и када резултира мањим бројем жртава, био би оквалификован као геноцид, ако би се извршило са намером да уништи део групе, који је лоциран унутар малог географског простора“ (The ICTY stated: „The killing of all members of the part of the group located within a small geographic area, allthough resulting in a lesser number of victims, would qualify as genocide if carried out with the intent to destroy the part of the group as such located in this small area.“).[4]

Зашто, међутим, и овако радикално редефинисано међународно право све више наилази на масивна оспоравања широм света? Само један пример, који критичаре наводи да постулирају „непревидиво селективну примену“ чак и ове редефиниције у пракси:

Иста је, као што је познато, нашла своју сврху само при свим расправама против оптужених српских учесника у последњим балканским ратовима на крају XX века и при њиховој следственој осуди за извршење ових несумњивих злочина (иако босанско-муслиманским жртвама у Сребреници припадају искључиво мушкарци, што по Лемкиновој дефиницији и одговарајућој УН-Резолуцији искључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве циљне групе, закључно са женама и децом).

Критичари трибунала у принципу постављају, међутим, и следеће питање:

Зашто је ратни командант босанско-муслиманских снага из те исте Сребренице, Насер Орић, од стране тог истог трибунала био ослобођен дотичне кривичне одговорности? Његове оружане снаге (из сребреничке „демилитаризоване УН-зоне“), наиме, доказано су и претходно уништиле око педесетак (тј. много више, ако се свако настањено место, засеок, итд. посматра као засебна целина[5]) српских села у околини Сребренице и убиле преко 2.500, по неким изворима око 3.300 Срба (мушкараца, старих људи, жена и деце, што и по УН-Резолуцији укључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве групе жртава).

И по горњој редефиницији међународно-правног појма злочина геноцида од стране ICTY, дакле, руководство босанских муслимана, а потом и извршиоци масовних убистава српских цивила, Насер Орић и његови војници би морали да одговарају пред Хашким трибуналом за најмање око педесетак геноцида само у околини Сребренице (што се никада није десило, нити у смислу оптужби нити, разуме се, у смислу пресуда).

Јер и то су све били „делови групе (сад српских) жртава“, сви (сада Срби) су били „лоцирани на малом простору“, свуда је била присутна и спроведена „намера да се уништи делимична (сада српска) група“, а све то „без обзира на мањи број жртава“.

И – тешко да су те чињенице биле непознате Хашком трибуналу за бившу Југославију, политичарима или пак јавности Запада. Овде само два јављања западних медија:

Један амерички новинар је нпр. посетио Орића почетком 1994. у Сребреници и интервјусао га: „Ратни трофеји Насера Орића не красе зидове његовог удобног стана, они су овековечени на једној видео-касети, на којој се виде спаљене српске куће, обезглављени лешеви распорених стомака. Орић коментарише, заваљен у меку софу: „Те ноћи нисмо могли да употребљавамо ватрено оружје“. Муслимански заповедник Орић је сигурно најокорелији човек у овом граду, који је од стране Савета безбедности УН проглашен „заштићеном и демилитаризованом зоном.“[6]

Примедба: Холандска УН-јединица из Сребренице је потврдила да су Орићеве снаге у јачини од око 4.800 људи њима 1993. предале само „око 300 комада, највећим делом застарелог тј. неисправног оружја“,[7] тако да се ознака „демилитаризована“ зона тешко може сматрати примереном. Њена форсирана употреба у медијима Запада (и у ICTY) сугерише додуше једно беспомоћно станиште само цивилног становништва – без војника и оружја – али чињенично стање је врло очигледно било другачије..

Један канадски новинар је Орића посетио у јануару 1994. исто тако у Сребреници и такође добио прилику да се упозна са дотичним „ратним трофејима“: „Горуће куће, свуда лешеви, одсечене главе, људи који беже. Орић се све време смејуљио и дивио своме „делу“. Када су се у следећој сцени појавили раскомадани лешеви, Орић је разлику објаснио реченицом: „Ове смо испалили на месец.“ а када се потом појавило једно место без живе душе, он је пожурио да изјави: „Само овде смо побили 114 Срба“.[8]

То место је село Кравице а дотични масакар су Орићеве трупе извршиле на православни Божић, 7. јануара 1993. У пролеће 1993. предала је Југословенска комисија за ратне злочине Савету безбедности УН листу са око 1.300 имена (само за годину дана, од априла 1992. до априла 1993.) од стране његове 28. босанско-муслиманске дивизије убијених Срба из 192 уништених насеља око Сребренице. Тај меморандум је, што има још већу тежину од медијских јављања, прихваћен и уврштен у званичне документе УН – како то да ICTY, као официјелни УН-трибунал, игнорише сопствене званичне документе?

Јер Хашки трибунал је подигао оптужницу против Орића 2003. само „због мучења и убиства 7 (седам) Срба, почињених од стране његових потчињених“, држао га две године у истражном затвору, потом осудио на две године затвора и одмах пустио на слободу. Потом је и та пресуда 2008. од стране Жалбеног већа ICTY поништена „јер није доказано његово учешће у ратним злочинима“ и босанско-муслимански Орић, као и хрватски Готовина и Маркач односно косовско-албански Харадинај, значи важи – за разлику од листом осуђених српских оптуженика – као невин, потпуно је рехабилитован.[9]

Да ли је, дакле, редефиниција појма геноцида и радикална ревизија међународног права од стране ICTY била селективно, „ексклузивно“ замишљена, „скројена само по српској мери“?

Професор политичких наука на универзитету у Бечу др Walter Manoschek коментарише: „Ова скандалозна пресуда баца светло на политички тенденциозну страну ICTY и уопште није неопходно бити пријатељски расположен према Србима, да би се пресуда означила као скандал (…) Поред благе пресуде упада у очи да је већ оптужница, која је занемарила Орићеве очигледне тешке злочине пре јула 1995, требало да спречи сагледавање њихове повезаности са догађањима после заузимања града од стране босанско-српске војске (…) Да систематски покољ српског цивилног становништва од стране Орићевих трупа у околини Сребренице од стране ICTY није био квалификован као „Злочин против човечности“, говори дакле за политичку агенду овог трибунала. Тиме је наиме постало могуће да се масакар босанско-српске војске у јулу 1995. лиши контекста, да се Сребреница инструментализује у смислу „српског зла“ а босанско-муслиманска страна представи као „једина жртва“. Рехабилитација Насера Орића од стране ICTY представља још један врхунац овог циничног поигравања са жалосном, крвавом и комплексном историјом распада бивше Југославије. Оправдана је бојазан, да ће и процес против Караџића исто тако одговарати политичким тенденцијама ICTY.“[10]

Званичну и у јавности етаблирану верзију „српских злочина у Сребреници, највећих и најстрашнијих од краја Другог светског рата, значи – геноцида“ у међувремену аргументативно поставља у питање све већи број међународно признатих експерата.[11]

Наведимо само неколико имена: Michael Mandel, професор међународног права (York University, Toronto), др Philip Hammond, експерт за медије (South Bank University, London), Carlos Martins Branco (тада званични изасланик и посматрач Уједињених нација у Босни и Херцеговини), Филип Корвин (највиши представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини до 1995, са звањем „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and Herzegovina“), итд. Даље prof. dr Kjell Magnusson, University of Uppsala, Sweden, prof dr Lennart Palm, University of Uppsala, Sweden, prof. dr Edward S. Herman, University of Pensilvania, USA, некадашњи источнонемачки амбасадор и данас политички аналитичар Ralph Hartmann, итд.

Тако нпр. еминентни амерички научник, проф. др Edward S. Herman, после дугогодишњег истраживања ове тематике сматра, не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популацијом („геноцид“), већ и наводно утврђени квантитет (број од око 8.000 претпостављених жртава) нису утемељени на истини. Резултат својих истраживања он понекад сажима у само једној јединој реченици:

„Тај „масакар у Сребреници“ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова.“[12]

Још неколико неоспорних чињеница у односу на „Случај Сребреница“: ICTY (Хашки трибунал) потврђује и сам да је тадашњи српски главнокомандујући генерал Ратко Младић наредио, организовао, контролисао и спровео сигурну и добровољну евакуацију преко 20.000 босанско-муслиманских стараца, жена и деце. То су, иначе, непосредно по заузимању Сребренице од стране војске РС а после бекства Насера Орића и хиљада његових војника претходног дана ка Тузли, недвосмислено и у писаној форми потврдиле и холандске УН-јединице са лица места, заједно са представницима српске и босанско-муслиманске стране:

„Евакуација муслиманског становништва је у кооперацији са српским војницима под командом генерала Ратка Младића протекла мирно и без инцидената а на сопствену жељу становника (…)“ а од значаја је сигурно да првобитно ниједна од присутних организација Запада (UNHCR, THW, IRK, организација „Лекари без граница“, итд.) није извештавала о масовним убиствима. То чињенично стање је подвукао и холандски командант са лица места Tom Karremans у једном интервјуу 24. VII 1995. и – тада му још увек нико није противуречио.[13]

Без икакве тежње да се у Сребреници очигледно почињени ратни злочини релативизују, мора се констатовати да се већ ова чињеница масовне евакуације босанско-муслиманских цивила дијаметрално супротставља суштини дефиниције злочина геноцида, при коме се тежи „потпуном уништавању једне људске популације, без обзира на пол и узраст жртава“. Јер – какав то геноцид (= народоубиство) може да буде, када апострофирани „геноцидни злочинци“ прво пуштају на слободу највећи део чланова „циљне групе жртава“, коју пак већински чине жене и деца, значи – они делови популације, који превасходно осигуравају биолошко преживљавање дотичне људске групације?

Директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф (Efraim Zuroff) коментарише:

„Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто (…)

Колико знам, оно што се тамо у Сребреници десило не одговара опису или дефиницији геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета заправо из политичких разлога. Очигледно је да се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих (…)“[14]

Када је, међутим, тадашњи холандски Главнокомандујући генерал Hans Couzy годину дана касније у својим мемоарима одлучно тврдио да се „у Сребреници није догодио никакав геноцид босанско-српске војске над муслиманима и да је зато командујући официр Tom Karremans 17. VII 1996. шта више унапређен“, онда се на њега већ сручила маса приговора, поруга и оптужби а уз образложење „да је та тврдња од стране ICTY једним убедљивим једнонедељним доказним поступком у међувремену оповргнута“.[15]

Тиме је нпр. и сведочење холандског капетана Šоутена, који се у то време налазио на лицу места, значи постало беспредметно:

„Свако оптужује сваког а нико не износи никакве доказе. Ја управо поимам, да одређени кругови у Холандији по сваку цену желе да докажу извршење некаквог геноцида. Ако су се масовна стрељања заиста одиграла, онда би Срби морали да су их невероватно добро сакрили. Ја лично не верујем ни у шта од тога. Само један дан после „Случаја Сребреница“ стигао сам, наиме, у Братунац и остао тамо пуних осам дана. Могао сам да идем куда год сам хтео, добијао од Срба сваку могућу подршку и нико ме никада и нигде није заустављао.“[16]

Другим речима, и сведочења квалификованих западних очевидаца и НАТО-припадника са лица места постају оног тренутка безвредна, када их један Трибунал својим једнонедељним трудом прогласи таквима. Како је ICTY дошао до таквог закључка?

Један бугарски новинар и публициста (и историчар књижевности) годинама је на лицу места пратио рад Хашког трибунала за бившу Југославију, нарочито у односу на „Случај Сребреница“, и на основу судских аката саставио обимну документацију, једну значајну хронику свог рада, са тежиштем управо на „убедљивом доказном поступку“ ICTY у односу на Сребреницу. Овде извод из једне рецензије тог сведочанства времена из прве руке:

„Цивиков се овом књигом одважио да се упусти у по могућству „најврелију“ тему европске историје после Другог светског рата. Његово истраживање масовних убистава у Сребреници, изузетно је детаљно вођено и чита се као криминални роман. Аутор прати и показује корак по корак, како је Трибуналу до сада пошло за руком да тај претпостављено најстрашнији злочин у Европи после 1945. дефинише као такав и то од стране једног јединог (подвучено од стране аутора) крунског сведока. Веродостојност ICTY је после читања ове књиге уздрмана у самој својој сржи. Грешке и манипулације једног апсолутно политичког процеса се појављују у пуном светлу пред читаоцем.“[17]

Није, додуше, лако схватљиво да један интернационални трибунал (ре)дефинише ратни злочин масовног убиства босанских муслимана из Сребренице од стране укупно осам (8) припадника војске Републике Српске у „српски геноцид над босанским муслиманима“ и то само на основу исказа једног јединог сведока, босанског Хрвата, који је у току неколико година прво служио у тадашњој Југословенској армији, потом у босанско-муслиманској, па босанско-хрватској и закључно у босанско-српској, и то у једној специјалној војној јединици, која се тада састојала од Хрвата, Срба, једног босанског муслимана и једног Словенца, али – то су подаци који потичу од дотичног Дражена Ердемовића, односно од Хашког трибунала.

Његова изјава гласи сажето: На дан 16. јула 1995. (понекад наводи и 20. јули) његова специјална јединица у саставу Франц Кос, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Брано Гојковић, Александар Цветковић, Властимир Голијан и он сам била је доведена у Брањане код места Пилице у близини Зворника. Командир јединице Милорад Пелемиш није био присутан. Муслимани из Сребренице, између 17 и 60 година стари мушкарци, довожени су аутобусима и потом у групама од по десет особа одвођени на једну ливаду, удаљену 50 м (у другим исказима он наводи 100 или 200 м), постројавани леђима окренути егзекуторима и стрељани. Између 10.00 и 15.00 његова група је на тај начин убила између 1.000 и 1.200 људи. Он лично је убио између 70 и 100 цивила. Ердемовић је на то од ICTY осуђен на 5 (пет) година затвора, од којих је одлежао само 3,5 а потом је добио нови идентитет и осигурану егзистенцију у једној западној земљи, јер од тада наступа као крунски сведок у свим процесима против српских генерала и високих политичара, који су оптужени и листом осуђени за „српски геноцид у Сребреници“. ICTY је, наиме, на основу његовог исказа, тај злочин именовао тако и ту дефиницију прогласио једноставно за „утврђену истину, која не подлеже никаквој разумној сумњи“ („established truth beyond a reasenonable doubt“). Не само противуречности у Ердемовићевом исказу (навођења различитих датума и описа конкретних ситуација, навођење различитих командира, тврдња да су обични војници издавали наређења официрима, итд.), већ и више других контроверзних момената заслужују пажњу и леигитимишу „a reasenonable doubt“ критичара ICTY.

Овде само три чињенице:

‒ Аутор Герминал Цивиков је направио врло просту рачуницу. Ако је то све било тако, како Ердемовић тврди, са довожењем заточених; изласком само по 10 особа одједном из аутобуса и прво пражњењем свих џепова, одузимањем докумената, новца и евентуалних драгоцености; одвођењем група од по 10 жртава на ливаду удаљену 50 м (чак и ако не 100, 200м); постројавањем уз редовно малтретирање жртава, потом стрељањем из калачникова, подешеним на појединачну паљбу а једно време испробавањем тешког митраљеза, који се показао неефикасним и захтевао још више утрошка времена; провером стрељаних од стране егзекутора и довршавањем још живих из пиштоља; са местимичним паузама, пушењем цигарета и пијењем шљивовице; са понеком свађом међу извршиоцима злочина, јер Ердемовић се „противио и покушавао да спасе људе“, онда би за масовно убиство толиког броја људи (120 група од по 10 заточеника) морало да траје најмање 20 а не 5 сати (између 10.00 и 15.00). Немогуће је, по сваком закону вероватноће, да ICTY нису стајали и не стоје људи на располагању, који би били у стању да увиде ово чињенично стање и да одговарајуће реагују.

‒ Тадашњи тужилац ICTY Жан-Рене Руез је при суђењу Ердемовићу показао укупно два „снимка из ваздуха“ дотичног терена, од 17. јула 1995. и од 27. септембра 1995, које му је државни секретар САД Медлин Олбрајт (Madeleine Korbel Albright) „за ту сврху ставила на располагање“ и који би требало да потврђују истинитост исказа крунског сведока. Будући „да су такви снимци за лаике нечитљиви“, Руез је објаснио, да се на првом снимку „препознаје више лешева на ливади и по могућству копање једне масовне гробнице“ а на другом „трагови радова, дакле ексхумирања лешева“, али додао је да су „форензичари упркос томе на том месту ископали 153 жртве“. То су значи једини материјални показатељи масовног убиства сребреничких муслимана у Брањанима, које ICTY вреднује као доказе Ердемовићевих навода. Како, међутим, објаснити тј. вредновати чињеницу постојања само два снимка? Јер тада је Босна била под перманентном сателитском контролом, зашто су дакле изостали снимци егзекуције или барем снимци ексхумирања а не само њени „трагови“, како је то Руез појаснио суду? Стога није чудо да су њихова аутентичност и поузданост, као и сама Медлин Олбрајт доживели масивну критику управо на Западу[18] а није наравно згорега подсетити се и да је министар иностраних послова САД Колин Пауел 5. фебруара 2003. показао ту исту врсту „за лаике нечитљивих“ снимака Савету безбедности УН, као „доказ да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништавање и да је рат против Ирака неопходан“, што се потом испоставило као неистина и свесна манипулација. Осим тога, како треба схватити речи тужиоца, да он на снимку препознаје „више лешева“? Јер већ 153 леша су маса, али – 1.000 или чак 1.200? Да ли је могуће да сателитски снимци тј. тај један снимак Медлин Олбрајт није показао једну невероватну масу мртвих на дотичној ливади и то само један дан после егзекуције, како је Ердемовић тврдио, и да је тужилац пропустио да тако нешто на одговарајући начин истакне (ако је пак Ердемовићев навод једном другом приликом тачан, да се масовно убиство догодило наиме 20. јула, онда све постаје наравно беспредметно)? А да не заборавимо да су у медијима већ више пута објављени и за лаике врло читљиви сателитски снимци, на којима се са ручног сата једног човека на морској плажи могло ишчитати тачно време.

‒ Оно што је даље апсолутно необјашњиво, то је да ICTY значи већ више од двадесетпет година познаје имена – и адресе највећег броја – свих Ердемовићевих саучесника при дотичном масовном (што је примерена ознака како за 1.200, тако и за 153 жртве злочина) убиству сребреничких муслимана у Брањанима 1995, без да је икада покушао да их приведе лицу правде или барем да их саслуша као сведоке-очевидце. Напротив, када је један од њих, босански Хрват Марко Бошкић у априлу 2004. био у САД (место Пибоди код Бостона) због једне друге ствари ухапшен, јер је под утицајем алкохола изазвао један судар и потом побегао са места удеса, изашло је на светло дана и његово учешће у масовном убиству у Брањанима 1995. Он је при саслушању потврдио иследницима америчког ФБИ стрељање босанско-муслиманских цивила у Брањанима (без да је потврдио било које Ердемовићеве детаље).[19] Да ли је могуће да ФБИ на то уопште не реагује? У САД, које су на основу просте и, како је у међувремену познато, у највећем делу случајева потпуно произвољне/неоправдане сумње да би евентуално могло да се ради о терористима, само 2002. у логору Гвантанамо на Куби интернирале 779 особа из 40 земаља и годинама их држали затвореним?[20] Да, очигледно, а када су амерички новинари потом директно питали тужилаштво ICTY у Хагу, хоће ли тражити изручење тог масовног (по ICTY – геноцидног) убице, настаје још већа недоумица, јер одговор је гласио: „Не, заправо не, јер ми смо преоптерећени послом и концентришемо се на „крупне рибе“.[21]

Како дакле схватити мотиве и размишљање, говор и делање Хашког трибунала за бившу Југославију? Герминал Цивиков је понудио следећу аналогију као испомоћ: „Представимо себи ситуацију, да осморица хулигана/рокера у Амстердаму дивљачки убију једног беспомоћног бескућника; да се потом један од њих пријави правосуђу, призна злочин и наведе имена свих убица; да он потом буде осуђен а без да је правосуђе икада покушало да приведе правди остале учеснике у убиству, чак и без да их макар једном саслуша и тиме из прве руке верификује – у позитивном или негативном смислу – изјаву једног јединог оптуженог и осуђеног за дотично убиство.“

Да ли би такво правосуђе и даље могло да претендује на своју правну детерминанту (и своју социјално-моралну улогу у друштву)? Нарочито ако би дотични хулиган/рокер потом за сурово убиство беспомоћне жртве био осуђен на рецимо 18,25 дана затвора а потом добио нови идентитет и до краја живота осигурану егзистенцију, уз услов да се појављује као крунски сведок при будућим суђењима шефовима дотичне рокерске банде? Овде се наводи 18,25 дана, јер Ердемовић је пред судом изјавио, да је лично убио 70-100 заточеника и – ICTY то сматра „утврђеном истином, која не подлеже никаквој разумној сумњи“ а то значи да је он у минималном случају од 70 жртава за сваких 20 убијених одлежао годину дана у затвору, за сваку убијену беспомоћну жртву дакле (365 : 20 =) 18,25 дана.

Докле год, међутим, Хашки трибунал за бившу Југославију не приведе и барем не саслуша остале осумњичене, он мора поћи од тога, од сопственог уверења на основу кога доноси пресуде, да је сваки од њих током тог „удруженог злочиначког подухвата“ у просеку егзекутирао 150 босанских муслимана и у том случају је казнио свог „веродостојног крунског сведока“ са мање од десет дана затвора по убијеном.

За поређење, за крађу (сапуна, зубне пасте, дезодоранса, цигарета, флаше ракије, конфекције, итд.) из једне радње предвиђа нпр. немачко законодавство

а. (СтГБ § 242 Абс. 1) за први пут или новчану казну или пак затвор до 5 година;

б. ако крађу почини једна банда, у смислу „удруженог криминалног подухвата“ (§ 244 Абс. 1 Нр. 2), онда долази само затвор у питање, између шест месеци и 10 година;

в. ако починитељи у очима закона важе као наоружани, па макар то био само џепни ножић, предвиђена казна затвора износи и знатно више.

Како дакле долази један УН-трибунал на то да осуди једног – по сопственом схватању дотичног суда геноцидног – убицу на 18,25 или на мање од 10 дана „по глави“ за масовно убиство беспомоћних жртава и да истовремено све остале починитеље злочина игнорише? Да ли „лов на (само српске) „крупне рибе“ заиста може да оправда игнорисање убица 150 људи, јер би они ето требало да су (само не-српске) „ситне рибе“?

Ако се за тренутак вратимо на неопходни пијетет према жртвама и на емоционалну интелигенцију погођених, пре свега породица, родбине и пријатеља жртава злочина, али и свих хуманистички настројених људи – да ли се из овога мора закључити да је по Хашком трибуналу за бившу Југославију један живот мање вредан него што је сваком немачком суду вредан комад сапуна, зубна паста или комад одеће?

Као што је већ било напоменуто, ICTY отвара више питања него што нуди одговора.

Ове чињенице легитимишу понуду следећих теза за дискусију:

а. Хашки трибунал за бившу Југославију масивно ревидира међународно-правну дефиницију злочина геноцида и тиме изузетно компликује, отежава и у крајњој линији води научно истраживање и вредновање феномена геноцида ad absurdum.

б. Хашки трибунал за бившу Југославију базира своју масивну ревизију међународно-правне дефиниције злочина геноцида на врло проблематичној конструкцији, на основу исказа једног јединог, контроверзног и противуречног хрватског „крунског сведока“ („убиство 1.000 до 1.200 људи у року од 5 сати“).

в. Хашки трибунал за бившу Југославију већ дуже две деценије свесно игнорише све друге сведоке-очевидце и истовремено непосредне починиоце масовног злочина, од којих је сваки – по дотичној тврдњи ICTY – у просеку убио 150 босанско-муслиманских мушкараца а који би били у стању да потврде или пониште исказ тог једног јединог, контроверзног и противуречног „крунског сведока“.

Сходно томе намеће се закључак, да

г. Хашки трибунал за бившу Југославију нема интереса и намере да у правном смислу заиста разјасни и санкционише ратне злочине у време последњих ратова при насилном распаду друге Југославије на крају XX века и тиме

д. Хашки трибунал за бившу Југославију покушава превасходно да пода правни оквир политичком и интересно мотивисаном вредновању дотичних догађања, јер

ђ. Хашки трибунал за бившу Југославију користи сингуларни исказ Дражена Ердемовића као основу своје редефиниције злочина геноцида и ставља га у само једну функцију, наиме, у службу осуђивања високих српских политичара и генерала за „српски геноцид над босанским муслиманима у Сребреници“.

е. То није примерено пре свега жртвама злочина у Сребреници 1995, које се из политичких разлога инструментализују, служи међутим непревидиво консолидовању „црно-беле“ представе стварности приликом балканских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају XX века, у смислу шеме „bad guys/good guys“. То у великој мери поткопава поверење у правосуђе Запада а тиме и у основне вредности демократије западног типа. То даље није примерено ни неопходном и адекватном санкционисању почињених злочина, али ни преко потребном помирењу бивших ратних противника.

ж. Следствено, како вредновати судбину осуђених због „8.000 жртава геноцида у Сребреници“, ако се исти није догодио (што, још једном, не поставља у питање извршени ратни злочин) и ако ни број жртава тог масовног убиства по могућству не одговара стварности?

 

Закључно, ICTY својом чудном редефиницијом и тиме инфлационирањем појма геноцида обезвређује и понижава све жртве овог злочина, пре свега великих геноцида у Европи средином XX века (Холокауст, Порајмос, Србоцид хрватске државе 1941-1945.).

Француски филозоф и писац Режис Дебре (Régis Debré)  коментарише: „То је део политичке пропаганде. Реч геноцид се не сме тако олако узимати у уста, тај појам је једно оружје. Сигуран сам да та идеја нема никакву објективну подлогу (…) Ја то дакле видим као примену принципа „Напад је најбоља одбрана“.[22]

 

Критика из Швајцарске – питање броја жртава злочина у Сребреници

 

Размотримо дакле и питање броја жртава ратног злочина у Сребреници 1995, које је исто тако тема контроверзних расправа. Тај број је постулиран искључиво са босанско-муслиманске стране и почело се са око 5.000, прешло на 16.000 и на крају зауставило на око 8.000 жртава. То је затим постала „константа стварности“ западних политичара, медија и – ICTY, као још једна „established truth beyond a reasenonable doubt“.

Историјска истина се, међутим, не да утврдити путем декрета, декларација и резолуција, па ни путем пресуда једног ad hoc трибунала, нарочито када његов доказни поступак изгледа као у овом конкретном случају. Другим речима, просвећена наука има право и обавезу да и један суд подвргне критичком преиспитивању, и сходно томе ниједан трибунал не може својим пресудама претендовати на статус критеријума тј. параметра позитивних наука, већ представља предмет истраживања историографије, политикологије, социологије, језичке филозофије (а о правној науци и етици да и не говоримо), итд. и то наравно по сопственим научним критеријумима и параметрима.

Наведимо овде неколико података до којих је у последње време (2013.) дошао дугогодишњи швајцарски истраживач „Случаја Сребреница“ Александар Дорин, управо у односу на од босанско-муслиманске стране, као и од Запада апострофирани број убијених босанских муслимана:

„Дорин тврди да је дошао до податка да се већ 18 година прећуткује, како се то заправо у званичној верзији догађаја у овој енклави појављује „фантомски вишак» између 4.000 и 8.000 „фантомских становника», што у многоме поставља у питање и закључак Хашког трибунала, да је тамо убијено око 8.000 муслимана. Он каже:

„Пре око пола године сам пронашао чланак норвешког новинара Rolfa Jensena из децембра 1995. године, који је у дневнику „Verden gang“ објавио да је на основу сведочења муслимана из Сребренице ову енклаву у неколико дана пре уласка Војске РС напустило између 3.000 и 3.500 људи. Затим сам прибавио тајни документ босанско-муслиманске армије да је током тих неколико кључних дана још најмање 800 људи побегло преко Дрине ка Србији…[23] Када су се све коцкице склопиле, дошао сам до непобитног закључка да је у случају Сребренице дошло до стравичне манипулације бројкама, чије раскринкавање директно руши не само тезу о геноциду или удруженом злочиначком подухвату, већ и тврдњу да је тамо стрељано око 8.000 људи.“

Дорин тврди да је истражујући и званичне, али тајне податке Армије БиХ и изворе из Србије, дошао до непобитног доказа да је у случају Сребренице у питању значајна „математичка обмана, о којој сви ћуте“:

Дорин даље наводи: „Муслимани су од почетка располагали тачним и оним „нафилованим“ подацима о броју људи у Сребреници. Према процени ратног Председништва БиХ, одржаној само месец дана од пада Сребренице, у овом месту се званично налазило највише 36.200 људи, а УНПРОФОР-у је предочавана бројка од 42.000 житеља. Такође, према подацима председника општине Фахрудина Салиховића, у Сребреници је 1994. године било 37.255 муслимана, а међународним организацијама је та цифра „напумпана“ на 45.000. Сада на ред долази проста математика. Уколико узмемо највећу бројку од свих понуђених – 45.000 људи у Сребреници, па најпре одузимамо 35.632 људи колико их је, према подацима УН,[24] стигло у Тузлу. Затим одузмемо најмање 3.800 колико их је прешло у Србију, те око 2.000 колико их је погинуло током пробоја у борбама са припадницима Војске РС и на крају цифру од 8.000 наводно стрељаних, појављује се „вишак“ од најмање 4.432 људи. Али, уколико би се рачуница извела на муслиманским или реалним проценама, које говоре да је у овој енклави било између 37.000 и 40.000 људи, та бројка „измишљених људи“ постаје дупло или тродупло већа.“

Александар Дорин каже, да је већ само откриће да је у Србију прешло између 3.000 и 3.500 босанских муслимана, који су потом били смештени и збринути у неколико кампова, довољно да аутоматски падне теза о геноциду (планираном и циљаном народоубиству, прим. аутора) и удруженом злочиначком подухвату:

„Пре неколико месеци сам добио и два видео снимка, од којих је један из 1996. године и приказује муслимане у камповима Митрово Поље и Шљивовица, на којима се јасно види и Амор Машовић, дугогодишњи председник Комисије за тражење несталих Федерације БИХ.“[25]

Контроверза дакле не јењава, фронтови у овом тренутку делују непомирљиво и, као што је већ било речено, још увек има више питања него одговора.

Чињеница је нпр. да је

а. „у последњих неколико година из 275 масовних гробница у долини реке Дрине ексхумирано укупно 8.372 жртве рата и до сада је 6.557 њих идентификовано“, што једна страна (босанско-муслиманска, као и западни политичари, медији и ICTY) приписује искључиво „српском геноциду над муслиманима у

Сребреници“,[26] док

б. друга страна (српска, као и више стручњака из читавог света) сматра да тим жртвама припадају и босанско-муслимански војници, погинули у свим ратним годинама, као и при покушају оружаног пробоја из Сребренице ка Тузли 1995. (само при томе око 2.000) и питају све време, како је нпр. могуће да се „око 3.000 имена наводно убијених босанских муслимана у Сребреници појављују потом у бирачким листама у Федерацији Босна и Херцеговина, да ти људи очигледно живе“,[27] итд.

Поставља се императивно питање – како то да није могуће ангажовати независне форензичаре, генетичаре, судске медицинаре, статистичаре, итд. који би ван свих интереса умешаних барем покушали да утврде истину?

Критика из САД и Холандије – политизација „Случаја Сребреница“

 

Наведимо још једну анализу из 2015, која апострофира политичку димензију пресуда ICTY у односу на „Случај Сребреница“. Аутор је амерички правник (српског порекла) Стефан Каргановић, који је у Холандији утемељио НВО „Историјски пројекат Сребреница“:

„Американци, Британци и Холанђани крећу у фронтални напад на Републику Српску

Резолуција о наводном „геноциду” у Сребреницу коју у Савету безбедности УН предлаже Велика Британија, а подржавају САД и Холандија, представља нови вид појачаног политичког притиска на Републику Српску.

Уколико ова резолуција буде усвојена, неће се зауставити на пуком потврђивању дискредитованог службеног наратива већ ће бити наложено и увођење специфичних мера. Међу тим мерама најрепресивније су две:

Прво, кривично кажњавање „негирања” званичне тезе, а поред тога и наметање у оба ентитета БиХ (дакле и у Републици Српској) обавезног школског градива са обавезом да се спорни догађаји у Сребреници морају разматрати искључиво са пристрасног становишта предлагача ове политички инспирисане резолуције.

Коначни циљ операције је урушавање Републике Српске и деморализација њених грађана. Да би, као што намеравају западни центри моћи, Република Српска била апсорбована у структуре НАТО пакта и ЕУ, неопходно је да буде задовољено неколико предуслова. Пре свега, укидање њеног аутономног Дејтонског статуса, затим насилна промена начина мишљења становништва помоћу мера масовне индоктринације коју резолуција својим одредбама предвиђа и, најзад, инкорпорисање Републике у централистички режим којим ће бити руковођено из Сарајева.

Као што је познато, ове године се обележава двадесетогодишњица контроверзних догађаја у Сребреници из јула 1995. О природи и димензијама тих догађаја ставови и тумачења су дијаметрално опречни. Службена верзија иза које су стали Сарајево и западни интереси гласи да се у Сребреници догодио геноцид у коме је страдало негде око 8 000 муслиманских ратних заробљеника. У ту верзију су уклопљене и пресуде које је донео Хашки трибунал.

Став политички независних стручњака је суштински различит. По њима, форензички и други докази подржавају закључак да је супротно одредбама међународног ратног права страдало око 1.000 муслиманских заробљеника, што представља крупан ратни злочин, али да се то догодило у контексту систематских напада и разарања српских насеља у околини Сребренице и масовног убијања мирних житеља током претходне три године, вршених од стране оружаних формација Армије БиХ из сребреничке енклаве. У тој кампањи уништено је око педесет српских села, а више од хиљаду цивила било је побијено, најчешће на зверски начин.

Збирно, број жртава на обе стране на подручју Сребренице у периоду 19921995. приближно је једнак.

У вези са овим важно је истаћи да се у стручној анализи примене Конвенције о геноциду коју је изнео Међународни Суд Правде у Хагу, у недавно објављеној пресуди у предмету „Хрватска против Србије”, за геноцид се поставља изузетно висок стандард доказивања. У овој пресуди највишег ауторитета из области међународног правосуђа недвосмислено је прописано да закључак о геноциду може бити изведен искључиво под условом да је – у светлу расположивих чињеница – то једино рационално тумачење.

Разлози за уздизање наводног „геноцида” у Сребреници на ниво Савета безбедности УН постају јасни када се узму у обзир циљеви ради којих је сребренички наратив исконструисан и којима служи. На првом месту, превасходна улога коју данас игра је у својству политичког и моралног изговора за интервенције англо-атлантског блока са циљем рушења суверених држава које одбијају да прихвате његов диктат, познатије као доктрина „права на пружање заштите” наводно угроженим популацијама, или Р2П.

Друга важна сврха сребреничког наратива је да као негативан интегративни симбол служи као оснивачки мит за окупљање и консолидацију недавно конституисане бошњачке нације, преко чијег зависног политичког руководства западне структуре остварују утицај у БиХ и шире. Затим, као средство за дискредитацију и уцену Републике Српске тако што би јој се пришивањем „геноцидне” етикете драстично сузио маневарски простор за одбрану легитимних националних интереса.

Поред наведених тачака, у припреми је још једна операција – покретање парница против Републике Српске и Србије за баснословну одштету на основу чињеница наводно утврђених од стране политичких ad hoc судова, наменски основаних искључиво са задатком да донесу пресуде које су професионално упитне, али служе тој сврси. Оно што се, дакле, опет једном од Срба очекује, то је да „the chickens are coming home to roost“.[28]

Критика из Шведске – геноцид или ратни злочин?

 

Погледајмо закључно и како шведски научници (свакако, они су то објавили далеко времена после рата на Балкану на крају XX века и победе НАТО-пакта – наиме тек 2014) гледају на тадашња ратна догађања и на „српски геноцид над босанским муслиманима“ (ауторска подвлачења су дата курзивом)[29]:

 

„Шведски професори: У Босни и Херцеговини није било геноцида!

Угледни шведски професори у текстовима који су објављени у шведском дневном листу „Goteborgsposten“ негирали су да се у БиХ десио геноцид.

У првом чланку, који преноси Klix.ba, професор са Универзитета у Упсали Кјел Магнусон (Kjell Magnusson) наводи да се у БиХ, као ни данас у Сирији, није десио геноцид (…)

„Постоје различити ставови о томе ко је крив за ратове у Југославији. Лично сматрам да узрок треба тражити у политичком систему у Југославији који је био изграђен у складу са етничким линијама, иако је то била једнопартијска држава. Истина је да су сукоби у бившој Југославији били најозбиљнији у Европи након Другог светског рата, али се не могу поредити са нацистичким геноцидом. Од готово 100.000 погинулих у рату у БиХ је готово 60% војника, док је погинуло 40.000 цивила, међу којима је највише, око 33.000, Бошњака. Ипак, то не значи да су били изложени геноциду“, написао је Магнусон.

Опрезно са речима

Он тврди да се термин геноцид у случају БиХ може користити само ако се површно гледа на прошлост и садашњост. Тако пише да ни у Сребреници није почињен геноцид иако је ту „почињен највећи појединачни масакр током рата у Босни“.

„Систематског прогона Бошњака, попут оног који је задесио Јевреје, није било. Дакле, у Босни није било геноцида, као ни данас у Сирији. Страшни злочини јесу почињени, али треба бити опрезан са речима. Данашња употреба термина геноцид девалвира злочине који су почињени против Јевреја у Европи“, закључио је Магнусон.

У другом чланку, који је „Goteborgsposten“ такође објавио јуче, професор историје са Универзитета у Готеборгу Ленарт Палм (Lennart Palm), наводи да се никада не пише о хиљадама убијених Срба у рату у БиХ.

Он се осврће на два чланка објављена пре три седмице о Томашици, те наводи да се претпоставља да су жртве Бошњаци, а починиоци масакра Срби, док се „у пролазу спомињу Роми и Хрвати као жртве“:

„Нема разлога да се сумња да су ту сахрањени Бошњаци, али то је само један у низу чланака у нашим главним медијима о жртвама југословенских ратова, док се практично никада не пише о српским жртвама. Истраживачко-документациони центар из данас потпуно бошњачког Сарајева, а који је финансиран из међународних фондова, наводи како је током рата у БиХ погинуло или нестало 97.207 људи, што је 2,22% становништва тадашње БиХ. Процењује се да је погинуло 39.684 цивила и 57.523 војника. Несталим се сматра 16.662 људи. Од свих жртава 64.036 били су Бошњаци, 24.905 Срби, 7.788 Хрвати и 478 других националности. Треба напоменути да је 98,5% војника погинуло у борбама“, пише он.

Додаје да је међу жртвама било 66% Бошњака, од чега су половина били војници, што значи да је међу свим жртвама било 33% бошњачких цивила.

„У неким масовним гробницама били су искључиво бошњачки војници, посебно је то случај у околини Сребренице. Овде ваља имати и на уму да су Бошњаци били у сукобу и са Србима и са Хрватима, али и са Бошњацима који су стали уз Фикрета Абдића. У раније објављеним чланцима се спомиње да су поједини људи преживели ‘логоре смрти’ што просечног читаоца асоцира на Аушвиц.

Такође, пишу да су те наводне логоре открили британски новинари те спомињу ‘слике изгладнелих мушкараца иза ограде’. Заправо се радило о томе да је Омарска била затвор за ратне заробљенике, а у Трнопољу су били затвореници и Бошњаци који су се ту склонили од ратних дешавања. Када је реч о фамозној фотографији момка који је живи костур, ради се о томе да је британски фотограф стао иза жице кокошињца те снимио човека који је слободно ходао по Трнопољу као ратни заробљеник. Само неколико мршавих појединаца је било у српском логору, остали затвореници изгледали су прилично нормално“, пише овај професор у Готеборгспосту.

Бошњаци као једине жртве

Према његовим речима, све то не значи да није било злостављања у српским логорима, али и наводи како Бошњаци никада нису пустили стране медије у своје центре за притвор. Палм наводи да су новинари претходне чланке написали вероватно у доброј вери, али да су подлегли пропагандном рату који траје већ деценијама.

„Ради се о томе да се изостављају значајни делови стварности и историје, чиме се она тумачи кроз приступ црно и бело. Све то служи томе да Бошњаци добију симпатије као једина жртва у томе рату, да Европска унија (укључујући и Шведску) и САД имају оправдање што су признали сецесију легитимне чланице УН-а, те да НАТО има аргумент да је с правом преузео право да интервенише и заустави геноцид“, пише Палм.

Он додаје да се у западним медијима у контексту жртве појављују једино Бошњаци који су били на страни Алије Изетбеговића, али не и они који су били уз Фикрета Абдића. Хрватске жртве се, пише он даље, спомињу само када су злочине над њима чинили Срби, али не и Бошњаци, док се српске жртве не спомињу никако. На крају, Палм поставља питање, докле ће се на тај начин представљати ствари када је реч о окрутном и непотребном рату у Босни и Херцеговини.“[30]

 

Бошњачка критика – чији је заправо „Пројекат Сребреница“?

 

Постоји још један неразјашњени моменат, који би могао да се испостави као врло значајан при реконструисању каузалног ланца трагичних догађаја у Сребреници 1995. а који се управо са босанско-муслиманске стране увек изнова потенцира. Тај моменат је значајан у односу на чудно чињенично стање да не само Хашки трибунал за бившу Југославију, већ и свака послератна босанско-муслиманска влада додуше ревносно прогони „српске геноцидне злочинце“, али истовремено исто тако консеквентно игнорише познате егзекуторе из Брањана, Ердемовићеве саучеснике у масовном злочину:

„Непобитна је чињеница да ми је Алија Изетбеговић у септембру 1993. године, приликом нашег састанка у хотелу „Холидеј ин“ у Сарајеву, отворено рекао да му је Бил Клинтон предложио да допусти Србима да уђу у Сребреницу, убију 5.000 Бошњака те да би онда Американци и НАТО почели да бомбардују српске положаје у БиХ. Не верујем да би Алија из своје главе нешто такво измислио, а занимљиво је да ни Клинтон, нити било ко други из његовог окружења никад нису покушали да демантују ове наводе“, каже Хакија Мехољић, ратни шеф бошњачке полиције у Сребреници и председник Општинског одбора СДП БиХ у том граду.

За Ибрана Мустафића пак, једног од оснивача СДА у Подрињу и ратног председника Извршног одбора СО Сребреница, не постоји дилема да је бивши амерички председник, како каже, ратни злочинац „пар екселанс“: „Такве људе једино могу да пљунем, али тек након што им кажем све што ми је на души. Поред Алије Изетбеговића, злочинца који се никад није појавио у Поточарима, Клинтон је починио највећи злочин према Сребреници.“[31]

Алија Изетбеговић је, међутим, у међувремену умро а Клинтон, наравно, то не коментарише. Исказ непосредног сведока времена, босанског муслимана Хакије Мехољића, указује у сваком случају на још једну могућу пукотину у „црно/белој“ представи стварности на Балкану на крају XX века, која је од стране Запада понуђена интернализујућој публици и од исте великим делом и акцептирана.

Оно што поткрепљује његово сведочанство је

 

а. да војска Републике Српске заиста није наишла на иоле значајнији отпор у Сребреници и да су се фактички једине борбе водиле са босанско-муслиманским снагама, које су већ напустиле град, дакле при покушају њиховог пробоја ка Тузли,

б. да су Алија Изетбеговић и његови сарадници у почетку заиста тврдили да број жртава износи око 5.000 и

в. да је НАТО-пакт потом и на основу тога заиста почео да бомбардује Србе и решио рат у Босни на њихову штету, што

г. неизбежно асоцира на Макијавелијев прагматично-цинични постулат политичког делања: „Није важно ко шта каже или уради, важно је коме то користи“.

Проф. др Јелена Гускова из Руске Академије наука цитира из једног извештаја Генералног секретара УН из 1999, по коме је „неколико босанских муслимана из Сребренице већ те године потврдило речи председника Изетбеговића, да му је Клинтон рекао, Србе треба пустити да уђу у град и убију најмање 5.000 цивила, да би НАТО интервенисао (…) Између 2003. и 2006. је ексхумирано 2.442 мртвих из масовних гробница, које се проглашавају жртвама српског геноцида у Сребреници, од којих се међутим 914 појављују на гласачким листама и гласају у септембру 1996. (…) Судско-медицински експерти ICTY уз то потврђују да у 92,4% свих мртвих из тих масовних гробница узрок смрти уопште није утврђен (…)“[32]

Босанско-муслимански критичари политичара Запада и сопствених политичара разложно сматрају, значи, да су цивили из Сребренице „у име вишег циља“ намерно и бескрупулозно жртвовани, што међутим не решава дефинитивно нити питање квантитета (број жртава), нити питање квалитета дотичног злочина (по ICTY – геноцид).

Мада и њихов став фактички искључује могућност геноцида, услед недостатка битних елемената ове врсте масовног злочина, као што су претходни план, dolus specialis, систематика убијања свих чланова циљне групе, без обзира на старост и пол, итд. Тешко, наиме, да би официри и политичари Републике Српске, који се од тада у Хагу без иједног изузетка осуђују за „геноцид у Сребреници“,

а. били уопште у стању да планирају народоубиство на основу тајних договора Била Клинтона, Алије Изетбеговића, Насера Орића, који је по свему судећи био унапред обавештен шта ће се догодити и на време избегао из града, итд. и

б. врло је невероватно тј. искључено и да би се официри и политичари Републике Српске, у случају да су на неки волшебан начин сазнали за те планове, уопште одлучили за тај масовни злочин, заповедили га и организовали, и тиме свесно (= самоубилачки) изазвали бомбардовањ сопствених положаја и ресурса од стране НАТО-пакта.

в. Ако пак у овом светлу погледамо горе цитирани Макијавелијев постулат корисности у политици, онда се може закључити да су та догађања – несумњиво тек после трагичне судбине жртава и последично њихових фамилија – највећу штету донела српској ратној страни и стога је следствено питање само логично, наиме

г. да ли је она јединица босанско-српске војске (Десети диверзантски одред при Главном штабу Војске Републике Српске, који се састојао из Хрвата, Срба, једног босанског муслимана и једног Словенца), која је извршила масовно стрељање босанско-муслиманских цивила у Брањанима – било 153, колико је лешева пронађено, или 1.200 како тврди хашки кључни „крунски сведок“ Ердемовић – заиста имала само једног наредбодавца (оптужени и осуђени српски официри и политичари) и сходно томе,

д. да ли ICTY већ две деценије игнорише и поштеђује те масовне убице из бојазни да би и то питање по могућству дошло на дневни ред и допрло у јавност?

Ово последње звучи свакако шпекулативно, подсећа на „теорије завере“, јер неминовно ословљава могућност да су неки (или командујући, већина, сви?) припадници дотичне формације припадали страним, не-српским односно антисрпским тајним службама, које су циљано радиле на конструкцији што масовнијег злочина, који ће потом од стране ICTY бити оквалификован као геноцид. Одговор на дотично питање, његова потврда или обеснажење се може очекивати тек у даљој будућности, када се буду отварали сви тајни архиви заинтересованих страна. За сада се морамо задовољити сазнањем, да је у најмању руку ЦИА већ унапред знала да ће „Сребреница ускоро бити у фокусу медија из читавог света”.

У (невероватном) случају привођења Ердемовићевих саучесника при масовном убиству (што важи како за 1.200, тако и за 153 жртве) босанско-муслиманских мушкараца у Брањанима, могло би теоретски да дође шта више до непријатне ситуације, коју је ICTY већ доживео са једним својим крунским сведоком, са једним рођаком босанско-муслиманског ратног команданта Сребренице Насера Орића, по имену Мевлудин Орић. Његова изјава је била скоро идентична Ердемовићевој:

 

Припадници војске Републике Српске су га, како је изјавио, заједно са још око 2.000 босанско-муслиманских мушкараца заробили и утерали у спортску халу школе у Каракају код Зворника. Потом су изводили заточене у групама и стрељали их. Он сам је успео да се сакрије међу мртве и потом да побегне. Невоља се састојала у томе да је дотична спортска хала изграђена тек неколико година по завршетку рата.[33]

 

Од изузетног значаја у овом контексту је и изјава, коју је дао бивши CIA-агент Роберт Баер у једном интервјуу 2013:

„Од 1992. био сам опет у Босни и тада је требало да војно обучавамо босанско-муслиманску страну (…) Што је тиче Сребренице, то је врло претерана прича и велики број људи бива нажалост манипулисан (…) Сребреница је једноставно политички маркетинг (…) Мој тадашњи шеф, који је иначе пре тога био и сенатор САД, најављивао је више пута да се у Босни спрема велика превара. Месец дана пре наводног геноцида у Сребреници рекао ми је, да ће овај град ускоро бити у фокусу медија из читавог света и дао нам инструкције, да почнемо да позивамо и окупљамо медије. Када сам питао зашто, одговорио је: „То ћеш ионако ускоро и сам видети.“[34]

 

Горе изнете чињенице о „убедљивом доказном поступку“ Хашког трибунала у односу на трагедију у Сребреници 1995. легитимишу, овако или онако, разложну сумњу у његову темељност и солидност, коректност и правну доследност. Стога би заправо тој институцији морало да највише стаје до разјашњавања свих недоумица, свих бројних контрадикторних, па и компромитујућих чињеничних стања. То би наиме био прави начин да се обесмисле све „теорије завере“. Уместо тога ICTY, нажалост, до данашњег дана (2015.) консеквентно истрајава, као што је већ било напоменуто, само на својој апсолутно незадовољавајућој „доследној недоследности“.

Закључна теза за дискусију овог дела разматрања конкретне проблематике гласи:

 

а. жртве ратног злочина у Сребреници 1995. били су без икакве сумње босанско-муслимански мушкарци и

б. постоје врло озбиљне индиције, да су они били само још једна „колатерна штета“ сопствених политичара и политичара Запада, као и једног броја њихових услужника на лицу места, али по сваком закону вероватноће и осветнички расположених српских војника Републике Српске, који су тиме (врло погрешно) одговорили на вишегодишњи убилачки терор Насера Орића и његових следбеника из „демилитаризоване и заштићене УН-зоне у Сребреници“, који је коштао живота неколико хиљада српских цивила, мушкараца, жена и деце.

 

Оно што је заслугом ICTY а уз здушну подршку западних политичара, тајних служби и медија из тога настало, подсећа поред осталог и на механизам конструисања „Афере Драјфус“ у Француској на крају XIX века и на емпиријско сазнање, да се историја понекад заиста понавља, каткад као фарса, али некад и као трагедија.

Овде један коментар дотичне ситуације, у којој се својевремено нашао јеврејски официр француске војске Алфред Драјфус а читаоцу се препушта да просуди да ли су асоцијативне паралеле са „Случајем Сребреница“ само случајне или заиста реалне, значи понављање опробаног рецепта интересног редефинисања стварности, у смислу концертиране дехуманизације циљног објекта, конструисања и кажњавања одабраних „трпиказни“.

Драјфус је тада, као наводни немачки шпијун, завршио у затворском паклу „Ђавољег острва“ Гијане, српски официри и политичари из времена последњих балканских ратова на крају XX века у затворима „Међународне заједнице истих вредности“, у које их шаље ICTY. Околности Драјфусове осуде 1894. су представљене на следећи начин:

 

„Тајна служба, која се отела било каквој контроли, корумпирани правни систем, који у име националне безбедности све оправдава, необјективна штампа, која води хајку против једне мањине, урођени инстинкт свих моћника да прикрију сопствене злочине…“[35]

 

Закључна реч:

 

Древни историјски град Сребреница, који се први пут 16. августа 1352. помиње у дубровачким списима и који је од 1411. припадао деспоту Стефану Лазаревићу (до 1440. био у српском поседу), дакле, и даље пише историју.

Актуелно нажалост, једно од најтрагичнијих и најконтроверзнијих поглавља ове учитељице живота.

 

[1] Следећи подаци су доступни на званичном сајту ICTY.

[2] Формално су то, свакако, биле Уједињене нације, мада се и та чињеница исто тако мора видети, анализирати и вредновати у свеукупном контексту актуелних политичких ситуација на глобалном плану, као и одговарајућег односа снага између више или мање утицајних чланова Савета безбедности у одређеним моментима (тада на пр. знатно слабљење утицаја Русије после распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза и сл.), итд.

[3] Нпр. са „National Defence Academy and Diplomatic Academy Vienna in cooperation with the International Peace Academy New York“, где се већ 2001. објављује његов прилог: „Promoting Institutional Responses to the Challenges in the Caucasus”, 31st IPA Vienna Seminar. Herausgeber: Bundesministerium für Landesverteidigung und Sport, Roßauer Lände 1, 1090 Wien.

[4] Mojzes, P. Balkan Genocides, Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (Littlefield Publishers, Inc., Lanham, Maryland, USA, 2011).

[5] То су била насеља (засеоци и села) Чумавићи, Бљечева, Гниона, Студенац, Вигор, Осредак, Сарачи, Ковачице, Јеремићи, Петровићи, Ораховица, Боровац, Бојна, Рајне, Витловац, Солоћуша, Ћићевац, Гостиљ, Кипрово, Прибојевићи, Јасенова, Букова Глава, Прибићевац, Вукосављевић, Мала Турија, Турија, Гајић, Брежани, Прималац, Кнезови, Лубница, Марковићи, Радошевићи, Карно, Међе, Радачевићи, Меде, Црни врх, Постоље, Подрто, Грубановићи, Долови, Опарци, Дарошница, Радонићи, Црквине, Рачићи, Дучићи, Дворишта, Ратковићи, Магудовићи, Брађевина, Руљевићи, Вранешевићи, Калудра, Полимци, Јасиковача, Липеновићи, Долови, Горњи Мартинци, Доњи Мартинци, Крњићи, Зечићи, Залазје, Ажлица, Шпат, Загони, Магашићи, Хранча, Обарак, Грујчићи, Завигани, Млечва, Сеона, Прибојевићи, Блажијевићи, Мошићи, Клековићи, Божићи, Г. Костоломци, Колари, Крстача, Стублови, Ђурићи, Топлице, Лашчићи, Јагодња, Тук, Г. Ријека, Јарченовићи, Подсело, Факовићи, Г. Факовићи, Дивовићи, Радијевићи, Бољевићи, Кутијаши, Топл. Опарци, Тегаре, Огрлица, Гај, Живковићи, Жгуња, Сикирићи, С. Лозница, Куњарац, Бјеловац, Нешковићи, Коштановице, Сасе, Доње Сасе, Јежестица, Лазарићи, Шиљковићи, Марићи, Кравица, Долијани, Д. Бачићи, Г. Бачићи, Д. Брана, Г. Брана, Бањевићи, Бегићи, Ођеновићи, Анђићи, Чолаковићи, Поповићи, Оправдићи, Мандићи, Радељевац, Брадићи, Јакетићи, Дрмник, Кушићи, Двизовићи, Савићи, Малта, Росуље, Ћосићи, Височник, Павковићи, Стајчићи, Прибидоли, Араповићи, Андрићи, Обади, Подравање, Језеро, Метаљка, Ванџићи, Сикирићи. Преузето са: Srebrenica, das NATO-Geheimnis, www.facebook. com, 20. VI 2014.

[6] John Pomfret, „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, Washington Post Foreign Service, 16. II 1994.

[7] Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. Juli 2008, Wien.

[8] Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, Toronto Star, 16. VII 1995.

[9] WorldPress.com, Bosnien/Memoiren/Naser Oric/Srebrenica, 3. VII 2013.

[10] Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. VII 2008, Wien.

[11] Упореди извештај ISSA (International Strategic Studies Association): „Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers“, ISSA Special Reports, Balcan Strategic Studies, 19. IX 2003, http://128.121186.47/ISSA/reports/Balkan/Sep1903.htm.

[12] Edward S. Herman, The approved narrative of the Srebrenica Massacre. У: International Journal for the Semiotic of Law, Volume 19, Nr. 4/Dezember 2006. Даље од истог аутора: Die Politik des SrebrenicaMassakers, ZNET, 7. VII 2005, http//zmag/artikel/Die-Politik-des_Srebrenica-Massakers.

[13] „NRC Handelsblad”, Amsterdam, 24. VII 1995.

[14] Vesti, Bad Vilbel, 17. VI 2015.

[15] „Aufmüpfiger General befördert Karremans“,  у: DIE WELT online am 12. VII 1996.

[16] Интервју у холандским новинама „Het Parool“, Амстердам, 27. VII 1995.

[17] Germinal Civikov, Der Kronzeuge, Promedia, Wien, 12. mart 2009, ISBN-10 3853712924.

[18] Упореди: „Cees Wiebes: Intelligence and the War in Bosnia 1992-1995, Münster-Hamburg-London, 2003. Str. 348f. Преузето из: Germinal Civikov, исто.

[19] „War crime suspect charged in Boston“, The Boston Globe, 27. avgust 2004. Преузето из: Germinal Civikov, исто.

[20] Human Rights Watch: Zehn Jahre Guantanamo, vom 6. Januar 2012, abgerufen am 3. Juni 2014.

[21] „Peabody: Man Won’t Face UN Tribunal“, The Boston Globe, 28. avgust 2004. Преузето из: Germinal Civikov, исто.

[22] Интервју са Режисом Дебре/ Régis Debré у: Вечерње новости online, Београд, 18. V 2015.

[23] Упореди и: Dean Murphy, Los Angeles Times, 23. XII 1995.

[24] Упореди и УН-извештај: Major Guy Sands, United Nation Protection Force, HQ Sector North-East, Tuzla Air Base, G5, Civil Military Operations 4. August 1995.

[25] Aleksandar Dorin: U Srebrenici bar 4.000 „fantomskih muslimana“. Интервју у: „Vesti“, Bad Vilbel, 21. XII 2013.

[26] Selma Filipović, Im Fall Srebrenica sind noch Fragen offen, WD, 11. VII 2010.

[27] Anna Gutenberg, Alexander Dorins Analyse des Falls von Srebrenica 1995, Junge Welt, Berlin, 18. I 2010.

[28] Стефан Каргановић, „Американци, Британци и Холанђани крећу у фронтални напад на Републику Српску“, „Печат“, Београд, 13. III 2015.

[29] Преузето из: Press RS Online, Klix.ba, Banja Luka, 30. I 2014.

[30] Исто, Press RS Online, Klix.ba, Banja Luka, 30. I. 2014.

[31] „Srebrenica – bivši američki predsednik Clinton nepoželjan i Bošnjacima“, Press online RS, 28. III 2015.

[32] Jelena Guskova, „Bill Clinton soll Massenmord in Srebrenica vorgeschlagen haben“, AIP Deutschland, 26. November, 2012.  http://german.ruvr.ru/2012_07_11/81134578/

[33] Thomas Deichmann: „Laptop-Krieger auf dem Balkan“, Novo Nr. 18, September/Oktober 1995.

[34] Ralph Hartmann, ‘Der Wohltätigkeitsverein’, Ossietzky 21 / 2013.

[35] Robert Harris, Intrige, Wilhelm Heine Verlag, München, 2015.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.