Шта је заједничко за ова три изузетна примера разноврсности еволуције, али и симбола снаге и спремности да је употребе, виталности и самоуверености? Са човекове тачке гледишта један битни најмањи заједнички садржалац би смео да гласи – није нипошто препоручљиво дражити их, изазивати.
То сасвим сигурно важи и за (руског) медведа, (кинеског) тигра и (америчког) бизона.
Оно што читаву ситуацију чини далеко комплекснијом, то је да стварност није басна која се опуштено чита, већ чињеница да ће ова три центра политичке, војне и економске моћи за дуго времена есенцијално одређивати даљу историју а тиме и судбину човечанства.
Када човек слови басне и животињама подарује људске особине, за шта је класични пример старогрчки Езоп, онда је неминовно и дејство повратне спреге, људи преузимају или пак само обелодањују сопствене особине, које иначе у принципу приписују само животињама.
Није неопходно подсетити се да том књижевном роду дугујемо и врло позитивно поседнуте изразе („Баснословно!“), али још једном, живот, стварност није басна, иако се из њих много тога може научити.
Сигурно, када се ове три државе означе као есенцијалне у односу на даљи развој глобалне геополитичке ситуације, тиме се ни у ком случају не занемарује нпр. Индија, државни џин са прастаром високом културом, рекордним бројем становника, јаком економијом и нуклеарним арсеналом.
Но она је утолико специфична, јер не гаји никакве екстремне идеолошке супротности у односу на остатак света, не показује експанзивност, империјалистичке тенденције и тежњу ка (утопијском) овладавању светом.
Језиком басни (баснословећи) њој би прилично одговарала ознака слона, кога његова величина и снага штите од природних (додуше само животињских) непријатеља и који жели да са својом фамилијом живи у миру.
То се може све даље и даље распредати, Великој Британији би нпр. по многим показатељима одговарала на виски навикнута лукава лисица, Француској рецимо паун са зубима вечито гладног морског пса из рода винопија, Немачкој можда од пива зависни оклопљени носорог под повременим плаштом перја рајске птице а без много муке би се нашли пандани и за змије, жабе крастаче, хијене, шакале, пацове и гавране, зечеве и вукове, крокодиле и бубашвабе, са склоношћу да ли према грапи, метакси, руму и апсинту или према шљивовици, вотки, цујки, брендију, текили…
Још једном – само језиком басни изражено, дакле условно, факултативно, књижевно…
Медвед, тигар, бизон, заједно са својим пратиљама (лисицама, хијенама, пацовима, итд.), настањени на истој честици у васиони, званој земљина кугла а принцип преживљавања гласи, дакле, да нипошто није препоручљиво било кога од њих дражити, изазивати.
Но као прво, осим овог горњег, чињеница је да се они по физичком и психичком устројству врло разликују и, као друго, да је до сада превасходно бизон био тај, који је све друге дражио.
А непревидиво и поврх тога не само њих, јер преко 20.000.000 жртава америчких војних похода у читавом свету од краја Другог светског рата, не, то заиста није више само дражење, зар не?
Јер он је једноставно сматрао читав свет својом ексклузивном испашом, својом личном оставом и, по природи ствари, својим клозетом. А људи који ту живе? Тја, ко им је крив, зашто живе у клозету? А уосталом, сви знају за његову великодушну помоћ земљама у развоју, ту су и сапун, детерџенти, пестициди…
Од овог последњег (Agent Orange) су нарочито житељи Вијетнама и Лаоса својевремено профитирали, да… Само у Вијетнаму је било око 3.000.000 његових жртава, које су САД глатко одбиле да обештете, за разлику од својих око 200.000 погођених војника, који су добили милионе долара.
Мада су наравнопревасходно профитирали иновативни проналазачи и произвођачи овог најотровнијег од свих диоксина, амерички Монсанто и немачки Бајер, односно њихови промућурни и прегојени акционари.
Тја, модерна фармација, неком аспирин, неком диоксин, неком одштета, неком – ништа…
Невоља је, међутим, да је (кинески) тигар у међувремену добрано порастао а да се (руски) медвед пробудио из зимског сна, што је самозаљубљени и презадовољни (амерички) бизон како изгледа потценио, односно превидео.
Али и да огромна већина људи из више од три четвртине свих држава света није више спремна да служи као испаша, остава, клозет… Нечувено, они се све гласније позивају на неке недељиве вредности – људско достојанство, слобода и права, једнакост! На некакво поштење, искреност, правду!
Не само индијски слон, који се на Гандијев начин решио угњетавања и искоришћавања од стране британске лисице, већ и сви они некадашњи колонијални робови Запада, мрави, пчелице и само безначајна „колатерална штета“ из Африке, Јужне Америке и Азије све гласније кажу – доста је било!
И – ко ће променити свој став, бизон или медвед, тигар, слон, односно већина човечанства? Јер неко ће то морати да учини.
Да се овде заиста ради о једној басни, одговор би био прилично једноставан, логичан, али живот то није увек, напротив, тако да ће одговор донети (вероватно већ прилично блиска) будућност.
Дотле остаје нада да је данашњи бизон нешто научио из судбине својих претходника на северноамеричком континенту, наиме, да је и иначе много слабији мали каубој у стању да пробије и најтврђу лобању, која одликује дотичну врсту Bos bison.
Зашто би то заправо било теже од актуелног успеха кинеског чет-бота „Дипсик“, област вештачке интелигенције, који је у једном дану оборио акције америчких технолошких гиганата у висини од хиљаду милијарди долара?
А бизонски усуд на каубојски начин не заслужују нити Американци, Руси или Кинези, нити било који човек на свету. Сви заслужују напротив да уживају недељиве хуманистичке вредности – људско достојанство, слободу и основна права, једнакост и правду.
Утопија? Можда, али она је барем у баснама (алегоријама стварности) дозвољена.