Владимир Коларић: Сва лица демагогије

Позната је реченица Шарла Пегија о томе како је тријумф демагога пролазан, а рушевине које иза њих остају вечне. Још у античкој Јелади је уочена опасност од демагогије, и то најпре у демократском уређењу, које рачуна на вербално придобијање широких слојева и на представничке институције, уместо позивања на непорециви ауторитет или пуку репресију.

Демагогија расте у средини у којој се вредност даје аргументима, расуђивању и убеђивању, али представља њену деформацију, махом као последицу жеље појединаца и група за више моћи. Демагогија је стога истовремено узрок и последица пропасти демократских уређења, знак њихове кризе, која још није свима видљива, али и генератор нових криза, који обесмишљава само постојање институција које би требало да почивају на релативној сагласности, процедуралности и постојаним правилима.

У ери идеологија, започетој Француском револуцијом, црв демагогије је постао још разорнији, јер су идеје постале основни мотивациони и регулаторни фактор у државама и друштвима, а самим тим и њихова вербална и јавна артикулација. Не треба ни говорити на који начин је овоме допринело бујање медија, па је данас демагошка реторика лишена чак и неопходности да понуди макар и најнеуверљивију аргументацију за своје поенте.

Класична софистичка демагогија, која почива на реторичким и логичким акробацијама како би се оправдала садашња или будућа лаж и обмана, потиснута је пред знатно софистициранијим техникама манипулације свешћу, којима се утиче не само на расуђивање, управљање емоцијама или усмереност воље, већ и на саму перцепцију реалности.

Врсте демагогије

Могло би се издвојити више типова демагогије које се, наравно, међусобно не искључују. У нашем случају, једна би могла почивати на патриотској, суверенистичкој и националној реторици, која, међутим, није праћена одговарајућим поступцима и одлукама које би истински доприносиле успостављању пропагираних вредности.

Друга врста демагогије би била инструментална, односно заснована на обећањима, пројекцијама и надама које су нереалне и неоствариве, или на чијем остваривању уопште не жели да се ради. Укратко, демагози ове врсте говоре оно што њихова циљна група жели да чује и што ће их лакше довести на позицију власти, без обзира на то да ли је то што се обећава оствариво у датим околностима, а често и без намере да се обећања по доласку на власт реализују.

Следећа врста демагогије би почивала на социјалним темама, односно залагању за социјалну правду и побољшање положаја нижих социјалних слојева, при чему демагозима недостаје истинско познавање и заинтересованост за слојеве у чију корист наводно говоре, док су им намере често усмерене искључиво ка манипулацији у циљу стицања власти.

Најзад, можемо говорити и о демагогији заснованој на морализму, односно на критици неправде, корупције и криминала, при чему се ни сам демагог не може похвалити моралном беспрекорношћу, нити нуди конкретна и остварива решења проблема на које указује, а морализам је често само завеса која прикрива истинске циљеве.

На тај начин, демагогија може бити друго име за лицемерје, односно за јаз између онога што се проповеда и онога како се живи, затим за цинизам, који ни у једном тренутку не намерава да оствари своја обећања, као и за манипулацију, где је све дозвољено како би се остварили циљеви усмерени ка стицању и увећању моћи.

Такође, треба рећи да и етикетирање некога као демагога може бити демагошка манипулација, јер је видљива тенденција да се сви критичари доминантног поретка на савременом Западу означавају као демагози и популисти, па тиме и сви који се залажу за социјалну правду, национални понос или моралне вредности.

Српски случај

У данашњој Србији можемо лако препознати све од наведених типова демагогије, код власти, као и код њених противника. Власт је изразито склона употреби патриотске реторике и симболике, најчешће без покрића у политици коју реално води, затим социјалне демагогије којом своје противнике представља као „богаташе“, а себе као заштитника сиромашних, за шта је јасно да нема ни приближно уверљиве аргументе.

Инструментална демагогија је можда и најважнији начин деловања ове власти, а приметна је чак и моралистичка демагогија, нарочито у позивању на „пристојну“ Србију и представљању својих противника као склоних свим могућим страстима и изопаченостима, уз подразумевано прећуткивање заударајуће моралне трулежи у сопственим редовима, и то од врха до дна.

Противници власти су можда најсклонији морализаторској демагогији, као и инструменталној, уз склоност нуђења нереалних пројекција и прећуткивања сложености контекста у којем би се понуђене промене одвијале. Национално-патриотски мотивисана демагогија присутна је код дела оних који очито нерадо промовишу такву реторику, услед уверења да без ње не могу остварити успех на изборима, као и социјална, када се критикује садашње економско и социјално стање у земљи, без јасне пројекције како се оно у садашњим локалним или глобалним условима, а унутар постојећег (макро)система може променити.

Ово, наравно, не значи да су сва обећања противника власти априорно демагошка, већ се може веровати да део њих поседује истинска уверења, па и (ређе) реалистичне представе о томе како би требало поступати да би се превазишла криза у којој се налазимо. Када је власт у питању, код њених заступника је веома тешко пронаћи нешто изван демагогије, што се не односи обавезно на припаднике администрације и различитих институција, који се ипак труде да омогуће одрживост система.

Демагогија је, као и пропаганда, у политици неминовност и лаже или је у самообмани свако ко тврди да их у свом политичком деловању не користи, али је важно да ли се иза манипулативних и промотивних техника које укључују елементе демагогије ипак крије нека супстанца, односно некаква кохерентна и одржива уверења, затим намера да се та уверења реализују, као и реалистична представа у контексту у коме такве намере могу бити оствариве.

Укратко, није циљ у томе да се политичарима и политичким противницима стално спочитава присуство демагогије у њиховом јавном деловању, него да се процени њихова реална способност да допринесу држави и друштву, односно да се разликују речи од дела, али и да се захтева да међу њима ипак не постоји непремостив јаз, који говорника ни на каква дела не обавезује.

Кад се све сведе, демагогија је опасна и када служи одржавању статуса кво, уверавајући нас да је он једини могућ, макар и као најмање зло од постојећих, али и када промовише авантуризам вожње низ низбрдицу без кочница или скакања у понор без падобрана. Лепе и утешне речи су у историји донеле једнако много зла колико и увреде и претње, јер њихов исход такође може бити или потпуна атрофија, или самодеструкција.

Ђаво каже или „седи ту и не ради ништа“ или „скочи, па шта буде“. А светитељ каже – „буди храбар и слободан“

Заводљивост је, на крају крајева, у реду, све док не води на тоталну странпутицу из које нема повратака, или у живо блато постепеног одумирања и мирења са злом.

Јер, ђаво каже или „седи ту и не ради ништа“ или „скочи, па шта буде“. А светитељ каже – „буди храбар и слободан“, храбар да се супротставиш и бориш за оно у шта верујеш, али и слободан од сопствених страсти, због којих си уверен да све најбоље знаш и да ће се твоје жеље аутоматски претворити у реалност. А реалност уме да буде најстрашнији осветник.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Edwin Andrade on Unsplash