Сретење је један од празника који нас подсећа на сусрет Бога и човека, њихов савез и завет, кад су један другом – у пуној слободи – рекли „да“. Свака прича о завету је заправо прича о слободи, о оном громком „да“, којим се одбацује свака поробљеност, пре свега она својој нижој природи, свом кукавичлуку и учмалости, али и свему и свакоме ко жели да нас пороби – духовно, ментално, физички. Јер човек је створен по образу Бога Живога и основно његово одређење је слобода, по којој он није ни животиња ни машина – па ни она обележена такозваном вештачком интелигенцијом.

У Србији на тај дан обележавамо два важна догађаја – народни збор у селу Орашцу на којем је донета одлука о подизању Првог српског устанка (1804) и доношење првог српског устава (1835) – дакле на тај дан, у складу са духовним и библијским смислом великог празника, поново славимо слободу. Прво – слободу као ослобођење од тлачитеља, друго – слободу као постављање оквира за живот према својим законима, у складу са својим потребама. Славимо слободу која није могла без храбрости да се тлачитељ отера, али и слободу која није могла без стваралачке храбрости да се гради нешто ново и своје. Јер и једно и друго неопходни су за аутентичну слободу.

Ови историјски догађаји у новом времену актуализују и суштину Косовског завета, који је опет у слободи, као завету да ће се живети по истини и правди и ка истини и правди, а не менама овога света и хировима наше пале утробе, или хировима моћника. Јер једино се тако може истински живети, и једино се тако може истински живети са Богом, који мрзи кукавице.

Божија категорија

Дакле, сретењски и косовски и сваки други аутентични завет је опредељење ка слободи од спољашњег тлачитеља, али и ка физичкој колико и духовној слободи од било ког унутрашњег узурпатора, који би макар и под патриотским изговорима желео да нам – као пастирском и ратничком народу – одузме слободу, сваком појединцу, породици, племену. А да би се слобода освајала и чувала потребна је храброст. А да би се имало шта том храброшћу бранити потребна је правда. А да би се успоставила правда потребна је вера у неки смисао, живот у и ка том смислу, као нечему трајном, што превазилази пуко трајање и усмереном, што превазилази пуки инстинкт.

У кукавичлуку и малограђанштини нема слободе, у благоутробију и конформизму, као ни у разобручености нагона или масовној хистерији, групашењу, корупцији и непотизму. У мајмунисању јачима и наводно напреднијима, као ни у зависти и ометању најбољих међу нама да развију своје могућности. У празном бусању у прса, похлепи или малодушности, или самообмани. У очекивању да ће неко други све да уради за нас, па била то „држава“, власт, Бог или нека нама наводно наклоњена велика сила. Ни у чему од тога нема слободе, јер слобода није од лукавога, она је Божија – и она је људска ако човек одлучи да живи по Божијој истини, и никако другачије, ако каже оно своје „да“.

Acta, non verba

Слобода има цену, и она је утолико виша уколико је мање ствар парола и фраза, а више делања. Ако си стврарно слободан, шибаће те све оно што слободу мрзи, сви они који мрзе слободу, а зна се ко је таквима отац. Ако се заклињемо у храброст устаника из 1804. године, морамо бити спремни да и сами урадимо оно што су они, да ризикујемо све своје без икакве извесности, а не само да причамо и потурамо друге да иду испред нас. Ако се заклињемо у Устав и цитирамо оно о слободи за све робове који ступа на тло Србије, морамо заиста да радимо да томе како би наша земља заиста била не само слободна споља, него и земља слободе, а то значи и земља правде, за све и свакога. Онда морамо знати да патриотске фразе не могу бити покриће за прећуткивање друштвених неправди које су свуда око нас, за осипање и силовање интинтуција, разорену јавну сферу која постаје бич за свачије лично достојанство.

Ако устанемо за слободу, то не можемо учинити без последица, и тога морамо бити свесни, што не значи да се треба понашати као мува без главе, јер слобода подразумева и разум и трезвеност, самим тим што одбацује свако робовање страстима и обузетост њима.

Жорж Бернанос је непосредно песле Другог светског рата, тренутку који се чинио повољним за његову домовину Француску, поставио питање „Чему слобода?“, забринут пред изазовима новог доба, које спрегом државе и корпорација, а путем опште технизације, прети да угрози слободу подједнако као и велики тоталитаризми епохе, а можда још и више. Он каже: „Велики народ који се окупља да би се супротставио злу не може то учинити а да никог не узнемири или не запрепасти. Велики народ се не уједињује без икакве опасности. Велики народ се окупља око своје елите, што не подразумева неку одређену друштвену класу, већ оне који су спремни да прихвате такав ризик, ризик размишљања, као и ризик делања, пошто мисао без делања не вреди много, а делање без промишљања није ништа.

Верност завету

Мисао великог народа није збир супротстављених мишљења сто хиљада интелектуалаца који најчешће размишљају зависно од расположења, који размишљају зависно од тога шта их жуља. Мисао великог народа, то је његов историјски позив. Није дакле реч о томе да разликујемо своју мисао и своју снагу, пошто наша мисао оправдава нашу снагу.“

Ако величину не схватимо као питање империјалне гордости, већ верност завету, односно слободи и истини, Срби би себе требало да виде као велики народ, као један од оних који треба целом свету да сведоче да слобода није празна бајка и да је заправо истинитија и силнија од сваке калкулације, малодушја и пузалаштва, онолило колико је Бог истинитији и силнији од палог света и од ђавола.

Да је слобода реалност, можда једина реалност доступна нашим бедним животима, једини начин – уствари – да они више не буду бедни, већ да засијају. Да будемо синови светлости, а не црви и храна црвима. Да потврдимо вредност и достојанство човека, што је крајњи скандал у данашњем циљано обешчовеченом свету. Да потврдимо да савез и завет и даље постоје, да нису раскинути ни обезвређени, да и даље могу бити потврђивани делом. Завет који сведочи да су људи позвани и призвани да буду богови, а не робље било коме и било чему, ни овесветским силницима ни својим страстима, а најмање самопроглашеним усрећитељима, иза којих год маски се крили.

Насловна фотографија: Андрија Вукелић/Танјуг

Извор Нови Стандард