ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ИЛИ НАШ НЕЗАУСТАВЉИВИ ПУТ У ПРОПАСТ

 

   Компјутери ће мислит´ за нас/ а ми ћемо само/ пиват´ по цили дан ( Оливер Драгојевић: 2002. године у Сплиту (Бајка                                            за одрасле), 1975.)

 

ДО ЧЕГА СМО ДОШЛИ?

 

Погледајте ове снимке:

https://vm.tiktok.com/ZM6oWcGqu/

https://vm.tiktok.com/ZM6oWwvpd/

https://vm.tiktok.com/ZM6oWpUhW/

Претпостављам да су вам се свидели, и да делују сасвим реално.

 

Авај, то нису снимци. То је генерисала вештачка интелигенција. Ништа од тога, никад, није било стварно. Ни птица, ни камелеон, ни талас.

Овај тип вештачке интелигенције ускоро ће бити доступан свима, на Интернету.

Ђаво је стварно однео шалу. Ако је, кад је ова тема у питању, шала икада и била могућа.

Дошао је крај и радикалном феминизму. Мушкарцима више неће бити потребне жене – имају виртуелну стварност. Имају АИ лутке. Шта ће им жена која звоца, која има менструацију, која тражи паре, која се разводи? АИ лепотице су ту. Ништа не траже. Бар за сада. Можда бесмртну душу. Али, коме је она потребна?

ЗАПАЊЕНОСТ ХЕНРИЈА КИСИНЏЕРА

Године 2018, Хенри Кисиниџер је објавио текст „Како се окончава просветитељство“.

Пошто се налазио на некој конференцији о трансатлантској сарадњи, а предавач је почео да излаже тему вештачке интелигенције, Кисинџер је

хтео да изађе ( није га занимало ), али, одједном је схватио да ствар мора чути:“Говорник је описао рад компјутерског програма који ће убрзо искушати међународног шампиона у игри Go. Био сам задивљен што компјутер може да савлада Go, који је сложенији од шаха. У тој игри, оба играча располажу са 180 или 181 фигуром (зависно од боје коју он или она одаберу), које потом наизменично постављају на иницијално празној плочи; победу односи она страна која, прављењем бољих стратешких одлука, имобилише свог противника тако што ефикасније контролише поље. Говорник је наглашавао да ова способност не може да се препрограмира. Његова машина, рекао је, учи да савладава Go тако што саму себе тренира вежбањем. Са задатим правилима Go-а, компјутер игра небројено много партија против себе, учи из грешака и у складу са тиме подешава своје алгоритме. Током овог процеса, он превазилази вештину својих људских ментора. И заиста, после неколико месеци од говора, програм вештачке интелигенције AlfaGo је нанео убедљив пораз највећим светским играчима Go-а.“(1)

Нема више највећих играча међу људима. Човек је своју моћ предао машинама. Тријумфовао је идол, дело људских руку коме се клањамо кад напустимо Бога.

КИСИНЏЕРОВА ПИТАЊА

Кисинџер, који је себе представио као историчара који се, повремено, бави и државничким пословима, упитао се:“Шта би био утицај на историју самоучећих машина – машина које би стицале знање процесима карактеристичним за њих, и које би примењивале то знање за циљеве за које не постоје категорије у људском разумевању? Да ли би ове машине научиле да комуницирају међусобно? Како би били прављени избори између насталих могућности? Да ли је могуће да људска историја крене путем Инка, суочених са шпанском културом која им је била неспознатљива и чак задивљујућа? Да ли смо на почетку нове етапе људске историје?“(1)

Није могао да верује, али је схватио да је наступило ново доба. А, како реече словеначка панк група „Булдожер“: „Ново време, другови, доноси и нове задатке“.

 

КАКО СМО СТИГЛИ ДОВДЕ?

Збуњен питањима на која није имао одговор, Кисинџер је почео да се саветује са стручњацима. Схватио је да је пред нама радикалан прелом, као у доба изумевања штампарске машине у 15. веку, после чега је „Доба вере“ уступило место „Добу разума“ – лични увид и научна сазнања заменили су библијско учење, а информације су постајале доступне у огромним библиотекама. Развој рачунарских техника нас, вели Кисинџер, сада води у „свет ослоњен на машине које покрећу подаци и алгоритми без вођства етичких или филозофских норми.“(1)

Док је просветитељство настојало да стварност потчини аналитичком разуму појединца, доба Интернета је све, па и човека, претворило у пукост информације – контекстуализација и појмовно уређење су људима епохе Интернета много мање битни од претраге и манипулисања огромном количином информација, које се углавном користе у најбаналније личне сврхе:“Током овог процеса, алгоритми претраживача стичу способност да предвиде преференце појединих корисника, што омогућава алгоритмима да персонализују резултате а потом их учине доступним другим странама за политичке или комерцијалне сврхе. Информација прети да смлави мудрост.“(1)

То је, по Кисинџеру, обликовало и нови тип човека, који избегава било какав облик самосазирања, и који је непрестано у бекству од себе у виртуелно мноштво. Тако се разара стваралачки потенцијал нашег бића, немогућ без усамљеничког коришћења имагинације. Политика је, у ово доба,  пренагласила оно што је тренутно, и лишила се сваке начелности. Нашли смо се на ивици понора. Кисинџер је јасан:“Наглашеност брзине у дигиталном свету спутава рефлексију; његова распаљивост оснажује радикално у односу на промишљено; његове вредности су обликоване консензусом у оквиру подгрупа а не самосагледавањем.“(1)

Почело је рационализмом, а завршава крајње ирационално. Јер, како је рекао Честертон, лудак је човек који је изгубио све осим разума.

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА НИЈЕ АУТОМАТИЗАЦИЈА

После свега што смо урадили у области дигиталности, вели Кисинџер, на безобалном океану информација појавила се вештачка интелигенција, која је кадра да поставља и решава „сложене, наизглед

апстрактне проблеме процесима који, по свему судећи, опонашају оне у људском уму“.(1)

Док је процес аутоматизације значио рационализацију и механизацију рада, а човек је, да тако кажемо, надзирао процес „од улаза до излаза“, вештачка интелигенција самој себи поставља циљеве, и на основу такве „самосталности“, постаје нестабилна:“Системи вештачке интелигенције, док обављају своје операције, су у сталном комешању како прикупљају и брзо анализирају нове податке а затим настоје да се побољшају на основу те анализе. Кроз овај процес, вештачка интелигенција развија способност за коју се раније веровало да је својствена само људским бићима. Она прави стратешка просуђивања о будућности, неке на основу података примљених у облику кода (на пример, правила игре) а друге на основу података које сама прикупља (на пример, одигравањем милион поновљених партија игре).“(1)

Све су то човекове способности, отуђене од човека.

Наступила је криза још јача од оне која је, Првим светским ратом, сломила стару Европу, у чијим утварама нестајемо, до дана данашњег.

НАСТУПА ВРТОГЛАВИЦА

 

Руски философ Лопатин писао је крајем 1915. године:„Савремени свет преживљава огромну историјску катастрофу, – толико ужасну, толико крваву, толико обремењену најнеочекиванијим перспективама, да пред њом мисао остаје нема и почиње вртоглавица…У небивалој историјској бури која сада бесни не само да се потоцима лије крв, не само да се руше државе…не само да пропадају и да се подижу народи, него се збива и нешто друго…Руше се стари идеали, бледе доскорашње наде и постојана очекивања…Али оно што је најбитније, непоправљиво и дубоко се у нама колеба сама наша вера у савремену културу: иза њених чврстих контура нас је погледало тако стравично зверско лице, да смо ми окренули главу у недоумици. И јавља се незаобилазно питање: па шта је, у самој ствари, та култура?“ (2)

Питање културе данас се више не поставља. Наступио је слом човештва као таквог.

У свом огледу „Повратак људске меморије у доба софтвера: есеј о статусу уметности у доба киборга“, Владислав Шћепановић каже:“Илузија о великом обећању индустријске модерне које кулминира у

информатичкој постмодерни стварала је темеље једног новог света у којем су обећања о хедонистичком благостању била само рекламни каталог иза којега се скривао један нови свет у настајању, а то је свет без људи. Такав свет, наслоњен на индустријску серију, а касније на дигитални код, јесте свет који више нема ништа са аналогним светом пред/модерности, мада још увек чува успомену на њега. Негативна онтологија овог света у којем једнина представља не-биће, а масовна реплика и серија биће  (Андерс), постаје окружење за јављање нове егзистенције која је на еволутивној степеници између човека, машине и андроида.”(2)

Човештво је прошлост. Чујемо ли страхобни звук овог исказа? Шта ћемо сад?

ВОЗИ НАС ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

 

Раније је компјутер у аутомобилу помагао возачу. Шта ћемо са вештачком интелигенцијом која вози? Кисинџер се пита како ће вештачка интелигенција решавaти сложене проблеме везане за вожњу:“Шта би се десило, да се послужимо добро познатим хипотетичким примером, ако је такав аутомобил

принуђен сплетом околности да изабере између убиства бабе или деде и убиства детета? Кога би изабрао? Зашто? Које ће факторе, међу доступним опцијама, покушати да оптимизује? И може ли да објасни своје разлоге? Искушана, уколико је способна да комуницира, вештачка интелигенција би вероватно истинољубиво одговорила: „Не знам (зато што се владам математичким, а не људским, принципима)“ или „Ти то не би разумео (зато што сам обучена на делујем на одређени начин а не да то и објасним)“. Ипак, возила без возача ће по свој прилици постати доминантна на путевима за десетак година.“(1)

Наравно, Кисинџер не сумња да ће развој технологије донети нове предности:“Вештачка интелигенција ће временом донети изузетне користи медицинској науци, обезбеђивању еколошке енергије, решавању проблема заштите животне средине и у многим другим областима.“(1)

Али, по том истом Кисинџеру, вештачка интелигенција ће чешће и опасније грешити од онога ко ју је саздао.

КАКО НАСТАЈЕ НОВИ СВЕТ?

Иако је све почело од рационалистичке жеље да се планета и човек подреде разуму, ипак је настао крајње загонетан свет. Кисинџер каже:“Шта ће разликовати тај нови свет од оног који познајемо? Како ћемо живети у њему? Како ћемо управљати вештачком интелигенцијом, побољшати је, или је макар спречити да чини штету, која би кулминирала у најзлокобнијој слутњи: да ће вештачка интелигенција, пошто усаврши извесне способности брже и свеобухватније од људи, моћи током времена да умањи људске способности и деградира сам људски положај пошто га претвори у податке.“(1)

Све ово мора да нас забрине. Јер, творевина људских руку може да постигне резултате који нису намеравани, па да се, као у научној фантастици, окрене против оних који су је саздали:“Вероватнија је опасност да вештачка интелигенција погрешно разуме људске инструкције због инхерентног изостанка контекста. Познати скорашњи пример је четбот назван Тај, направљен да генерише пријатељску конверзацију по језичким обрасцима деветнаестогодишње девојке. Али показало се да машина није способна да дефинише заповести да језик буде „пријатељски“ и „разуман“ које су инсталирали њени инструктори и уместо тога је постала расистичка, сексистичка и на друге начине љутита.  Неки у свету технологије су тврдили да је експеримент био лоше замишљен и

слабо изведен, али он приказује једну темељну двосмисленост: до које мере је могуће омогућити вештачкој интелигенцији да спозна контекст који обликује задате инструкције? Који медијум би могао да помогне Тај да себи одреди значење речи увредљиво, око чега ни међу људима не постоји опште сагласје? Можемо ли, у почетној фази да откријемо и исправимо програм вештачке интелигенције који делује изван очекиваних оквира? Или ће ипак вештачка интелигенција, препуштена својим сопственим средствима, неизбежно да развије мале девијације које могу, током времена, да се стропоштају у катастрофално одступање?“(1)

Ко ће пречити катастрофу?

ОПАСНОСТИ  НА ПУТУ

Опасност је и у томе што човек не може да прати моћне процесе који руководе вештачком интелигенцијом:“Пре него што је вештачка интелигенција почела да игра Go, игра је имала различите, слојевите сврхе: играч је тежио не само да победи, већ и да научи нове стратегије које су потенцијално применљиве у другим областима

живота. Са своје стране, супротно томе, вештачка интелигенција зна само једну сврху: да победи. Она не „учи“ концептуално већ математички, маргиналним прилагођавањима својих алгоритама. Тако да када учи да победи у Go-у тако што игра другачије него што то људи чине, вештачка интелигенција је променила и природу игре и њен утицај. Да ли је ово једнострано инсистирање на надјачавању карактеристично за сву вештачку интелигенцију?“(1)

Опасност је и у томе да вештачка интелигенција уа нас и нашу децу почне да решава питања смисла:“Да ли желимо да деца уче о вредностима кроз разговор са алгоритмима који су пуштени с ланца? Треба ли да заштитимо приватност тако што ћемо ограничити могућност вештачке интелигенције да сазнаје о својим испитивачима? Ако је тако, како да постигнемо тај циљ?“(1)

Вештачка интелигенција ће постизати циљеве, али неће наводити разлоге због којих и је постигла:“У појединим сферама – препознавање образаца, анализирање великих количина података, рачунарским играма – капацитети вештачке интелигенције можда су већ надишли људске. Ако њена компјутерска снага настави да се увећава, вештачка интелигенција ће ускоро бити кадра да бира

оптималне исходе на начине који су у најмању руку маргинално другачији, а вероватно значајно другачији, од онога како их људи процењују. Да ли ће у том тренутку вештачка интелигенција бити способна да објасни, на начин на који људи могу да разумеју, зашто су њене акције оптималне? Или ће одлуке вештачке интелигенције надићи објашњавачке моћи људског језика и разумевања?“(1)

Друштво је увек ишло путем тумaчења:“Средњи век се заснивао на тумачењу религиозног откривења; просветитељство на разуму и науци; 19. век се бавио историјом, а 20. век је понудио идеологију. Шта ћемо ако, на основу дејства вештачке интелигенције, наступити, за човека непротумачиви, виртуелни свет?

ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Својевремено је српски философ Владимир Вујић писао о књизи „Гог“ Ђованија Папинија, у којој главни јунак обилази значајне личности Запада, и, између осталог, среће проналазача Томаса Едисона, који је разочаран у свој рад:“Јесте, човек може данас, кад год хоће, да чује, и где хоће, најновију песму са Бродвеја или мачији говор. Али то ништа не мења

неспособност његову и наследно оптерећење на које је осуђен. Кад чујем да ће данашњи човек одушевљава брзином направа, морам да се смејем. Шта је то 300 километара брзине на час, када се упореди са брзином светлости од 300.000 километара y секунди. Све је то ништа. Пола века срачунавања, размишљања, бдења ноћних, опита — да ће нешто мало поправи саобраћај људи на земљи!

Да сам бар могао пронаћи две основне машине које би људе ослободиле мучеништва њиховог! Човеку је мука што мора да мисли, жени што мора да рађа. Машина за мишљење и машина за рађање — то би било тек нешто! Нешто мало је учињено, али то још нису ни почетни кораци. Све машине зависе ипак од људи; а где смо ми још од аутоматског машина-човека! Механика и електротехника без машине наместо мозга и без машине наместо материце – то је ништа…“

И дошли смо до остварења маштарије. Ето вештачког мозга – вештачке интелигенције. Ево и вештачке материце:“Можда једног дана људске материце неће бити неопходне за рађање деце. Истраживачки тим са Кембриџ Универзитета у Енглеској, 2016. године успео је да помоћу ектогенезе одржи развијање људског ембриона, у вештачком окружењу, до тринаест дана након оплодње. Следећи

напредак у овом истраживању десио већ наредне године, када су истраживачи из Дечије болнице у Филаделфији, објавили да су створили вештачку материцу коју су назвали Биобаг. Биобаг је успео да одржи фетус јагњета, по величини и развијању једнак људском, све до 22 недеље до коначног термина, односно рађања. Онда је, у августу прошле године, у Научном иститу у Израелу направљен је први синтетички ембрион од стем ћелија миша (матичних ћелија). Истог месеца су на Кембриџ Универзитету искористили исту ту технику са стем ћелијама за формирање ембриона са мозгом и куцајућим срцем. Ектогенеза има потенцијал да трансформише начин порађања у будућности и да смањи ризике повезане са репродукцијом. Ово би омогућило људима који имају материце да имају децу исто као и цисродним мушкарцима: без ризика по физичког здравља, економску безбедност или људску анатомију. Ектогенеза би омогућила исту полазну тачку за све полове и родове, посебно за квир особе које не желе да се ослањају на једину опцију коју имају, а то је сурогат мајка.“(4)

Што је била фантазија Папинијевог књижевног Едисона, пред нама се појавило.

ШТА ЋЕ ТУ ЗАКОНИ?

Многи се уздају у државне законе који ће све ово зауздати и покорити човеку. Али, пита нас Кисинџер:“Може ли правни систем који су створили људи да се носи са активностима које изводи вештачка интелигенција са више мисаоних могућности од њих и која потенцијално може да их изманеврише?“(1)

Уосталом, не треба мистификатовати појаве. Пред нама је, ипак, само „меморисање и рачунање без преседана. Због своје инхерентне надмоћи на овим пољима, вештачка интелигенција ће по свој прилици победити у свакој игри која јој је намењена. Али за наше, људске, сврхе, циљ игре није само у побеђивању; он је у мишљењу. Третирањем математичког процеса као да је мисаони процес, или покушајем да сами имитирамо тај процес за себе или пуким прихватањем резултата, ми смо у опасности да изгубимо способност која је била есенција људских сазнајних капацитета.“(1)

Компјутерски програм за играње шаха, „Алфа Зиро“, „за само неколико часова играња сам са собом, он је постигао ниво вештине за које је људима било потребно 1500 година да их досегну“, при чему је „располагао само основним правилима игре“.(1) Шта нас чека у будућности пред овим страшним чудима?

И научници и трговци журе да остваре што више могућности – први зато што имају фаустовску жеђ за знањем, други због пара. Јер, каже Кисинџер, „побуда оба ова света је да шире границе открића пре него да их спознају.“(1)

Томе треба додати тоталитарну склоност државних власти и политичара да користе нове проналаске за контролу људи.

Орвел ће постати смешан, а свет Великог Брата ће личити на вртић.

Ако је просветитељство почело филозофијом из које се развијала наука и технологија, сада технологија жури, а филозофија не може да је стигне. Ако хитно не схватимо куда смо пошли, може постати прекасно.

 

ЕВО ШТА НУДИ ЈАМПОЛСКИ

 

А трансхуманиста и велики љубитељ вештачке интелигенције, Роман Јамполски је, још пре десет година, дао интервју Биљани Ђоровић:“Да, сингуларност је појам који има бројне дефиниције и најуобичајенија употреба овог појма је да ће машине

у једном тренутку моћи да се саморепродукују: да ће бити у стању  да саме производе нове генерације компјутера и програма и да ће тај процес постајати све бржи и бржи до тренутка када са њим нећемо моћи да одржимо корак… и људски род ће почети да рапидно заостаје за машинама. Технолошки процес ће постати толико брз  да ће захтевати суперхумане способности, да би човек могао да разуме шта се заправо одиграва. Човек ће тај заостатак моћи да надокнади само уколико се споји са машинама.“(5)

И додао је:“То је сасвим сигурно веома интересантан концепт. Са такавим концептом се  нисмо сусрели у историји људске врсте. Постојали су неки аргументи којима је овај концепт довођен у везу са технолошким развојем током индустријске револуције, али то ни у ком случају није био овако драстичан период попут нашег у коме се веома опасно приближавамо тренутку у коме људски ум више неће моћи да  буде у стању да држи корак са развојем технологије и да ће једини излаз за његов опстанак бити спајање са технологијом или рапидно заостајање. Још увек се воде расправе о томе када ће се то одиграти и на који начин али, дефинитивно, из угла мојих сазнања и праксе, до тога ће доћи у наредних 20, највише 30 година.“(5)

И ништа. Јамполски не одустаје.

Татјана Сидорина, у својој „Философији кризе“, описује шта се десило са техником после Другог светског рата:“Наука и техника су изгубиле претходни ореол социјалне неутралности. Сасвим су постале јасне противречности техничког развоја: техника је кадра да олакша људски живот, да пружи материјални напредак, али та иста техника разара природу, без које је живот немогућ; техника помаже човеку да се ослободи превеликог физичког рада, али у њој је и узрок раста незапослености; техника је поље остварења стваралачке уобразиље човекове, али она рађа и човекову психолошку зависност од ње“.

Како нам је данас, видимо. Како ће бити сутра, тешко да ћемо видети ако победи киборг и виртуелност.

 

ИМА ЛИ НАДЕ?

Наравно, ирационализам наде је увек могућ, али оно што је, из перспективе математичке вероватноће могуће, сасвим је неубедљиво кад се суочимо са чињеницом да овим процесима управља капитализам. О томе наш угледни философ, Милан Брдар, каже:“Комунизам је био илузија алтернативе, јер се

темељио на Марксовој технолошкој утопији. Овој пак у социјализму је била суђена пропаст услед уништења енергетске основе: у увећавању профита. Без профита нема модерне технике, а без ове, као фаустовске трке за новим, нема новог профита. То је мефистофелски круг из којег је социјализам изашао, и зато је пропао. Маркс је рачунао на ослобођење човекових стваралачких моћи што је била исувише слаба карта за ту ђавољу игру. Такође је танка била марксистичка идеја да је могуће одбацити капитализам а задржати технику (код нас је заступао Михајло Марковић). Била је то бајка за децу. Техника је као изданак обликована развојем капитализма и његовог начина живота. Његовим нестанком спарушила би се и она. Али с техником је као с јабуком сазнања: ко је једном искуси од ње не одустаје. Повратак на претехничко стање није могућ. Зато се  наставља цивилизацијско котрљање у пропаст. За капитализам цела планета је магацин сировина, а куда год прође за собом оставља јаловину. На крају ће планета остати одбачена као гомила смећа. Наравно, банкстери са силним милионима сањају да ће на време побећи на неку настањиву планету, где би наставили истим путем. Зато имамо актуелна трагања за планетама „сличним Земљи“. На жалост, алтернатива се не види.“

Алтернатива се не види.

Осим у Христу. Али, путем Голготе. А то није лак пут.

 

ПРЕДЛОГ ЗА ИЗЛАЗ

 

У недавном тексту, свештеник Оливер Суботић нас је подсетио на филм „Не гледај горе“, у коме човечанство одбија да се суочи са претњом разорног астероида – или неће да гледају, или смишљају глупачке идеје како да победе опасност. А пропаст постајен неумитна.

Вештачка интелигенција, са својим опасностима које нису мале, не може се, каже Суботић, победити стратегијом сасвим застарелом, као што је Француска покушала да заустави Немце применом Мажино линије, што је била одбрана из Првог светског рата:“Тако, док се убрзано формирају „фортификације” у виду правно-техничких механизама, безбедносних протокола и етичких смерница – који су сви заједно несумњиво корисни и потребни, али нису довољни – АИ увелико изводи напад из другог смера, вршећи инвазију на унутрашње просторе нашег бића.“

Вештачка интелигенција ће, пре свега код деце, разарати нашу пажњу, јер, како каже Суботић, „под утицајем вишечасовног коришћења АИ технологија, свака нова генерација има све већи проблем са концентрацијом, што је тренд који ће се само појачати“. Али, оно што је још страшније, усамљеници почињу да граде „најчовечније“ могуће односе техно – идолима:“Први пут у историји човечанства усамљени људи почињу да граде псеудоемоционалне односе са машинама, углавном кроз интеракцију са четботовима. Еклатантан пример је милионски скуп корисника АИ апликације „Реплика”, који сасвим свесно и слободно одлучују да бирају „партнерски” (!) однос са софтвером. То, међутим, није крај приче – она се наставља даље, кроз „венчања” разочараних и емоционално нестабилних људи са АИ холограмима. Као у случају електронске зависности – која је у почетку била тек изолован случај, а у годинама које су уследиле задобила ендемске карактеристике – тако и код псеудоемоционалног односа са четботовима можемо очекивати експоненцијалан раст крајње бизарних појава.“

Такође, људи беже у коначну виртуелност. Суботић вели:“Убрзо нас очекује концептуално

преплитање АИ, виртуелне реалности и друштвених мрежа (у платформама попут „Метаверс”), што ће означити до сада невиђену идентитетску миграцију из физичког у виртуелни простор, али и својеврсну идентитетску трансформацију.“(7)

И тако побеђује трансхуманизам – човек се спаја са машином.

Свештеник Суботић нуди као решење молитвено тиховање исихазма, али и сам је свестан да то није доступно свима, и да је потребан шири фронт.

Хоће ли га бити? Тешко. Канцер – капитализам се не да зауставити. Пре ће уништити човечанство но што ће нестати.

Бар тако ја, уморан од свега, помишљам. Волео бих да нисам у праву. Али ми на памет стално падају стихови Дисови:“Толк`о сам мали да ме је страх, живим са`рањен као у ноћи“.

 

ПЛАЧИМО!

 

Време је за плач и ридање – до чега смо себе довели. Направили смо идола који нам је одузео Бога. И време је да се плаче.

Сетимо се речи Светог Јустина Ћелијског, од којих нема бољег упутства шта да радимо:“Не треба се шалити са животом, браћо. Наш живот никада није био нити је сада шала. Бог је створио живот, Бог је створио човека, Бог је човека начинио иконом Својом. Каква је то шала! То је озбиљност Неба, озбиљност Бога, озбиљност Господа Христа, Који се никад на земљи смејао није. То пишу о Њему Римски историчари да су видели. Један од њих је видео Христа у Галилеји и вели: Он се никада не смеје. Зашто се Господ никада не смеје на земљи? Јер види у сваком моменту све грехе и моје и твоје, и сваког људског бића, кроз сву људску историју. Како би се Он могао смејати! Сведоци веле да се и Свети Претеча није никада смејао. Како се могао смејати Претеча, када му је Господ дао дар да буде Претеча, да иде испред Њега, и да рашчишћује све грехе људске, свих бића људских кроз сву историју. Какав страх, какав ужас, каква страхота! У једном тренутку сагледати све грехе људске, све смрти људске, све ђаволе људске! Страхота неисказана! Зато се Претеча није никада смејао. А ми, шта носимо у души својој? Шта је од иконе Божије остало у нама; јер смо пљували, јер смо је унаказили у бљувотинама. Трудимо се да је чистимо вером, сузама, постом, покајањем, милостињом.“

Само смо Богу потребни. Вештачкој интелигенцији нисмо. Зато плачимо, над собом и над децом својом. Можда се Творац сажали и сруши све идоле које смо поставили између Њега и себе.

Од технике се не може утећи техником. Остаје само живи живот молитве. А Он, како рече Јуриј Ахенваљд, увек слуша:„Сви су заузети, сви журе, али у свету постоји Биће које има времена и пажње за сваког, којем свака православна сељанка и сваки надничар на земљи може да повери своју невољу, своје сузе и бриге и све да исприча. Постоји неко ко увек слуша, и већ само за то Њему припада благослов човечанства“.

 

УПУТНИЦЕ ( 25.2.2024. године )

 

1.https://stanjestvari.com/2023/11/30/kisindzer-prosvetiteljstvo/

2. Т.Ю. Сидорина, Философия кризиса: Учебное пособие, Москва, 2003, стр. 39

3.https://www.academia.edu/39014882/POVRATAK_LJUDSKE_MEMORIJE_U_VREMENU_SOFTVERA_ES

EJ_O_STATUSU_UMETNOSTI_U_VREMENU_KIBORGA

4. https://velikeprice.com/pronadjeno-u-prevodu/beba-iz-vestacke-materice-buducnost-koju-mnogi-ne-zele/
5. https://www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/analiza/biljana-djorovic-i-njeni-sagovornici-novinar-u-doba-apokalipse
6. https://www.pecat.co.rs/2019/01/milan-brdar-civilizacijsko-kotrljanje-u-propast/

7.https://www.politika.rs/scc/clanak/595578/Pogledi/Zaljubljivanje-u-vestacku-inteligenciju