ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ ИЛИ  НЕПРИСТАЈАЊЕ НА ТИТОИЗАМ

KO ЈЕ БИО?

Танасије Младеновић, значајан српски песник, уредник и интелектуалац, покровитељ Бранка Миљковића, један од најзаслужнијих за повратак Милоша Црњанског у отаџбину, обележио је битну епоху српске књижевне сцене и као главни уредник „Књижевних новина“. Његова улога у јавној сфери, посебно у периоду од 1954. до краја шездесетих година, одигравала се на сцени на којој се водила стална борба између слободне културе и ригидне идеологије. Храбар и личан, бранио је слободу мишљења и уметничког изражавања, макар и у оквиру једнопартијског система. Више пута је био на удару, а после објављавања песме „Триптихон“ скоро у потпуности остракизован.

У политичком хаосу деведесетих, Младеновић се не повлачи, већ остаје одлучан глас који подржава право српског народа на самоодбрану. Са разумевањем посматра устанак својих сународника у Крајини и Босни, истичући да је српски народ „стављен пред одлуку: или ће се предати или ће бити потамањен“.

 

ЦРТЕ ЖИВОТА

 

 

Танасије Таса Младеновић (Сараорци, код Смедерева, 15. април 1913 – Београд, 12. јануар 2003), био је српски песник, есејиста и преводилац, учесник антифашистичке борбе 1941 – 1945. као припадник партизанског покрета.

Још као ученик смедеревске Гимназије, Младеновић је почео да пише, а основао је „часопис напредне омладине Југославије“, који се звао „Књижевни круг“. Часопис је излазио од маја 1932. до фебруара 1933. Сарадници су били млади „леви“ писци; између осталих, Кочо Рацин, Милован Ђилас и Радомир Лукић.

Танасије Младеновић је завршио Правни факултет у Београду и једно време радио у адвокатури.

Док је студирао, учланио се у илегалну Комунистичку партију Југославије, због чега је био осуђен на четири месеца затвора.У поартизанима је био од 1941, а од 1944. до 1947. године био је уредник дневника „Глас“.

После ослобођења земље, писао је за недељни часопис „Дуга“ и „Књижевне новине“. Касније је био уредник и директор „Књижевних новина“, председник Позоришног савета Београдског драмског позоришта, председник Комитета за кинематографију Владе НР Србије (1947-1951), секретар Одбора за просвету Савезне скупштине (1954-1964), члан Извршног одбора Заједнице европских писаца (1958-1968), члан Европског друштва за културу (1970) и др. Био је и члан Управе Удружења књижевника Србије.

Више пута је био биран за посланика Скупштине СФРЈ и Скупштине СР Србије.

Објавио је књиге поезије: „Песме борбе и обнове“ (1945), „Поема за нас“ (1947), „Песме“ (1948), „Камен и акорди“ (1955), „Под пепелом звезда“ (1958), „Мртво време“ (1972), „Псалми по сину“ (1964), „33 сонета“ (1981), „Сам“ (1983), „Помешане карте“ (1985), „Рт Добре наде“ (1988), „Кућа на друму“ (2000) и др. Године 1993. објавио је мемоарску прозу „Успутне скице за портрете: Црњанcки, Андрић, Миљковић, др Рашковић“, у којој је писао о Милошу Црњанском, Иви Андрићу, Бранку Миљковићу и др Јовану Рашковићу.

 

УСТАНИК 1941.

 

Уочи одласка у партизане, Танасије Младеновић је написао песму „Ноћ пред полазак“, која исказује саму срж младалачког идеализма оних који су пошли да се боре против кукастог крста, ослањајући се на српске устаничке традиције 19. века.

У тами ћути село моје драго,

ћути село моје и Србија ћути,

ћути моје благо,

љубави моје најлепши дар.

У срцима тиња, у мраку пламиња —

нове буне жар.

Шуште кукурузи. Нова жита зру.

Са брега, пропланка,

у ноћи овој,

у ноћи устанка,

јасен игра лишћем,

јасен ме поздравља шумећ тиху сету.

И прошлости мојој која ме оставља,

и животу бившем, и мом бившем свету,

не поклањам више

љубав топлу, сву.

Љубав моја одсад биће цвет у цвету —

људи који са мном пате, гину, мру.

Србија је љубав и љубав Србија,

која сунцу пружа руке своје беле;

њене шуме, поља,

храстови и јеле;

њене ноћи дивне и њен дивни дан;

чежња снажна, врела,

и њен врели сан.

Одлазим… И никад, никад неће више

тенкови ми туђи кроз тишину проћи

поља мојих плодних,

њива мојих родних —

Кроз тишину дани ил тишину ноћи!

Као младо вино

као плахе кише,

као море кад се узгиба,

запени —

ноћас семе буне рађа се у мени:

Србија се неће умирити више.

Касније је Младеновић, не одричући се младалачког слободарства, ипак био огорчен: схватио је да је Јосип Броз својом квазијугословенском политиком тешко позледио српски народ, који је Уставом из 1974. био осакаћен и територијално и духовно. Године 1989, у интервјуу „Погледима,“ рекао је:“Ми, српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освешћење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас.“

Тако је, авај, и данас.

 

ПОВРАТАК У СРБИЈУ

 

Добрица Ћосић се са Танасијем Младеновићем срео 1944, на планини Радану, где се обрео са партизанским јединицама којима је командовао Коча Поповић:“За нас, србијанске партизане, они који су у лето 1944. у пролетерским јединицама наступалп из Босне у Србију били су наша елита по свему: но борбеном хероизму, ратничким патњама, идеолошкој свестп. А према нама, јастребачкпм, топличким, пусторечким и црнотравским партизанима, били су елита и по својим униформама, војничком и хијерархијском понашању, ратничкој организованости. Деловали су самоуверено, надмоћно, охоло. И Таса је био самоуверен и елегантан, али срдачан и присан, какав и треба да буде партизански комесар.“

Када је од Милорада Панића – Сурепа сазнао да је Младеновић песник, Добрица Ћосић се додатно одушевио; тражио је на његовом лицу знаке изузетности ( песник мора бити изузетан ):“Да је друг Таса песник, потврђивао је темпераментним, слободним говором и понашањем; само је по униформи личио на партизанског официра.“

Испод униформе био је човек.

 

ПОСЛЕРАТНА ДРУЖЕЊА

 

Председник Комитета за кинематографију Србије, члан Управе Удружења књижевника, Младеновић се са Ћосићем дружио у савету предузећа „Авала-филм“, а затим и у лову на апатинском ловишту, где је Младеновић долазио са својом супругом Олгом:“Таса ме је освојио спонтаном осећајношћу, бурним темпераментом, слободним и критичким говором о нашој власти и нашим вођама. Иза његових храбрих и често јеретичкпх мишљења стајали су предратна комунистичка биографија, поезија објављена у левичарским часописима, слава првог политичког комесара партизанског одреда у Југославији и ратовање у Босни до ослобођења земље.“

Слободан у исказивању онога што мисли, Младеновић је, по Ћосићу, ширио хоризонте општих стваралачких слобода:“Он је антидогматски и неконформистички дух, отворен за дијалог и сарадњу, срдачан и искрен, увек спреман да подржи младе писце, али и да разуме и помогне старима и онима које смо сматрали буржоаским и реакционарним. Због тога је био омиљен међу књижевницима, филмским радницима, глумцима и читавом београдском интелигенцијом.“

Касније се трудио да им помогне у заштити стваралачких слобода.

 

УРЕДНИКОВАЊЕ У „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“ И ПОЛЕМИКА СА ДАВИЧОМ

 

Године 1954, 14. јануара, после годину дана паузе изазване полемиком са „Сведочанствима“ појавила се нова, ћирилична серија „Књижевних новина“. Главни уредници су били Танасије Младеновић и Ђуза Радовић, а у редакцији су Ото Бихаљи-Мерин, Велибор Глигорић, Радомир Константиновић и Душан Матић. У броју од 15. јула редакција саопштава да Младеновић због „заузетости у политичким и другим пословима неће моћи више да обавља своју досадашњу дужност у листу“.

Танасије Младеновић је у доба свог уредниковања објавио текст „’Откровења’ Оскара Давича“, у коме је напао Давича зато што је поемом „Човеков човек“ отишао „у царство анархистичке бесмислице и анархистичког беса“, у коме се наша стварност не разликује од капитализма.

Михиз је оштро напао Младеновића због „ждановизма“. Давичо је нападнут као члан редакције „Нове мисли“, и то је, вели Михиз, „политички памфлет веома слабе врсте“. Младеновић му је одговорио, иронишући поводом Михизове апологије ђиласовско – давичовске либералне мисли:“Бива, у овој земљи је постојала једна група истинских „слободара“, „демократа“, „пријатеља слободе стваралаштва“ и „слободне“ и „нове мисли“ око „Нове мисли“, а сад наступа опет ера ждановаца, у чијој се патроли налази и Младеновић“.

Показало се – није био стаљинистички „патролџија“.

 

ПОТОЊА КАЈАЊА

 

Младеновић се касније сећао повода за писање текста о Давичу:“За „Политику“ сам јануара 1954, на тражење В. Рибникара и тадашње редакције написао приказ његове књиге „Човеков човек“ и замерио му се за сва времена. Тај приказ, због разних манипулација, није објављен у „Политици“, већ у „Књижевним новинама“, уз позив аутору и свима другима да ми одговоре ако нисам у праву“.

Касније је Младеновић сведочио:“Улазио сам у полемике, некад оправдано, а некад да браним илузије и заблуде. Не волим много да мислим на те дане, али их не кријем. И, наравно, радио сам све што сам мислио да ће допринети револуционарним циљевима. Писао сам по свом убеђењу, а понекад и по директивама Партије. Због неких од тих текстова којих се не одричем, али никад касније тако не бих писао, и дан данас трпим последице. (…) Манипулације око целе те ствари довеле су ме до дефинитивног отрежњења. Моје перо од тада више није било у служби такозване дневне политике“.

„Књижевне новине“, без икаквог образложења редакције, престају да излазе 14. октобра да би се поново огласиле 15. фебруара 1955, штампане на великом формату, латиничним писмом и са проширеном редакцијом.

 

ЗА СЛОБОДУ СТВАРАЛАШТВА, АЛИ И ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ЖИВОТА У ТОТАЛИТАРИЗМУ

 

Године 1956, као директор „Књижевних новина“, Танасије Младеновић је требало да говори на конгресу Савеза пољских писаца, али је, због превирања у Источном блоку ( Мађарска је добила совјетску интервенцију, а то се одразило и на Пољску ), свој текст је прочитао у Клубу иностране штампе у Варшави и објавио га у „Књижевним новинама“.

Добрица Ћосић и Танасије Младеновић су се слагали са ставом југословенске комунистичке партије о слободи стваралаштва, али су, вели историчар наших књижевних и културних полемика Ратко Пековић, и сами имали такво мишљење, које није било папагајско понављање званичног става:“Обојица наглашавају да се проблем стваралаштва може решити једино борбом мишљења, слободном дискусијом, слободним избором стила и праваца у уметности и опредељивањем против сваког административног уплитања у ову област“.

У то време, писац Игњацио Силоне је критиковао совјетске писце што се против стаљинизма нису бунили док је Стаљин био жив, него тек после Хрушчовљевог реферата. Младеновић му отписује:“Као да се не зна у каквом су положају били уметници и ствараоци, дуги, дуги низ година под тоталном контролом једне снажне бирократске машинерије“.

По Младеновићу, не треба бити опозиционар по сваку цену, али се мора имати право на слободно изражавање свог става. Социјализам у Југославији треба да све више државних улога препушта друштву:“На плану културе и уметности, ради се, пре свега, о безусловној слободи стваралаштва, које се, опет, не може друкчије постићи него отклањањем мешања административног апарата у толико осетљиву област духа“.

Али, апарат је наставио да ради: зато се стално требало борити за слободу речи и мисли.

 

ПОЛЕМИКА СА МАРКОМ РИСТИЋЕМ

 

Године 1957, Марко Ристић је, у листу „Младост“, обајвио текст „О моралној и мисаоној кризи. Дијалог између Икса и Ипсилона“. По њему, део младих интелектуалаца у социјализму не афирмише оне вредности за које су се људи попут Ристића и другова, као „револтирана деца грађанског друштва и грађанске класе“, борили још пре рата. Они су, сматра Ристић, постали „стармали конформисти“, који не умеју да сањају велике револуционарне снове.

Одговорили су му, заједнички, Душан Костић, Чедомир Миндеровић, Марјан Јурковић, Михаило Лалић и Танасије Младеновић. По њиховом мишљењу, иако Ристић сматра да су само надреалисти били прави револуционари, он се усђује да напада праве револуционаре, попут Ериха Коша и Велибора Глигорића, мада тај исти Ристић „није имао активног, позитивног удела у револуционарним догађајима који су довели до 29. новембра, нити је икад имао позитивног контакта, ни политичког ни књижевног, са револуционарном омладином када се она борила против диктаторских режима и окупатира“.

Ели Финци, члан редакције „Књижевних новина“, сматра да ово писмо дифамира опонента, и подноси оставку.

 

ПОВРАТАК ЦРЊАНСКОГ

 

Својевремено се, у иностранству, Младеновић срео са својим познаником, који је био предратни новинар, а после рата, у емиграцији, мали издавач, Јагодинцем Драганом Аћимовићем. Аћимовић је био Црњансков пријатељ и човек који је, као плакету, штампао „Ламент над Београдом“. Он му је омогућио контакт са великим писцем.

Повратак Црњанског требало је да почне штампањем његових књига. Танасије Младеновић је причао о томе са Крцуном и Ранковићем, као и са меценатски оријентисаном Станком Веселинов, која је била министар културе. Једина „озбиљна“ замерка Црњанском је што је био десничар пре рата, и издавао антикомунистички лист „Идеје“.

Крцун је сматрао да Црњански треба да се врати, али Младеновић каже да то није  зато што је, Крцун био „српски националиста“:“То су глупости! Бесмислице… Уосталом, постојала је и правна основа: амнестија из 1953. за све емигранте који нису имали прљаве руке. Као што их Црњански није имао. Нигде никакве изјаве није давао против наше земље. То је утврђено. Чак ни у енглеском ПЕН клубу, чији је био члан. А оно што су биле ’Идеје’, то се зна.(…) Са Леком (Ранковићем) сам имао друге послове, па сам успут некако убацио и ту идеју. Отишао сам код Александра Ранковића и испричао му како сам стигао до њега. Тај моћни, разборити и опрезни комунистички функционер ми је одговорио: ’Колико сам обавештен, Црњански је у емиграцији потпуно пасиван. Што се његових „Идеја“ тиче, то је сада без значаја. Али ћу проверити његово садашње држање и обавестити те. Ако је политички пасиван, нека се штампа.’

После неколико дана, позвао ме је Ранковић и рекао:’Црњански има само један политички грех у иностранству. На конгресу ПЕН-а протестовао је што је у Југославији забрањено штампање песама Радована Зоговића’, насмејао се озбиљни ’друг Марко’ на чињеницу да ’десничар’ и ’профашист’ брани ’бољшевика’ и ’стаљинисту’ Радована Зоговића.

И додао:’Нека се штампа Црњански.’“

Титу се то није нимало свиђало, али Црњански се ипак вратио. У Опатији се, при повратку, срео лично са Ранковићем. Отишао је, после свега, у Београд, да животом заврши свој ламент над градом који сија „као ископан стари мач“.

ТАНАСИЈЕ О БРАНКУ, УБИЈЕНОМ ПЕСНИКУ

Танасије Младеновић је, во времја оно, био заштитник Бранка Миљковића, великог песника склоног испадима и непослушности режиму. Младеновић није веровао да се Миљковић обесио, онако крупан и тежак, о дрвце у Ксаверској шумици на периферији Загреба.  У разговору за „Политику”, он је,1995, рекао: „На лицу места, после неколико дана по Миљковићевој сахрани, вративши се тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињеница које јасно говоре да је тадашњим властодршцима, и у Загребу, и у Београду, било веома стало да се читав „случај” прекрије велом заборава. Кварило би то, забога, наше идилично и за вечна времена пројектовано – братство и јединство”.

Како је све то изгледало?

У „Књижевним новинама”, 8. априла 1960. године, непуних годину дана пре свог одласка, Бранко Миљковић је објавио текст поводом годишњице смрти Мајаковског, у којем стоји: „Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутрашњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: Другови, не сплеткарите”, а нешто даље, у истом тексту је и реченица: „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника”.

Пошто је Танасије Младеновић са Бранковим родитељима отишао у Загреб по покојника, нашли су се пред тим дрвцетом. Аутор Успутних скица за портрете тврди да оно није могло да „издржи људско тело нормалне тежине. Можда само тело неког детета или дечака од петнаестак година. (…) Испод самог дрвета налазило се омање ђубриште, одмах преко пута њега стамбена зграда чијег се броја више не сећам. Заједно са Бранковим родитељима, посетио сам породицу, која је тада тамо становала. Ти људи су нам рекли да су те ноћи, између 11. и 12. фебруара, чули велику галаму, вриску, запомагање, али да нису смели да изађу из куће на улицу. Нагласили су да је и иначе у том крају опасно ходати ноћу“.

Било је, кажу, усташа спремних на обрачун. Или су дошли удбаши из Београда? Ни до данас се не зна.

ИСТРАГА КОЈА НИКУД НЕ ВОДИ

 

Милицијска истрага о „самоубиству“ била је спроведена траљаво. Младеновић, коме је иследник дао да погледа записник, пише:“Није било ни речи, нити голе претпоставке, о томе због чега је до тога дошло; ни да ли је било сведока, ни где је самоубица, и с ким, био целе те ноћи. Чак ни породица пред чијом је кућом било дрво са обешеним није уопште саслушавана. (…) На глави је имао свој познати црни шешир; кравата и зимски капут потпуно у реду, са опасачем око врата. Добијао се апсолутно утисак да је однекуд донесен мртав, угушен можда јастуцима и ту само окачен.“

Иследник није нашао за сходно да поприча ни са једним од његових хрватских колега по перу, с којима је Бранко радио у књижевној редакцији Радио Загреба. Није причао ни са његовом газдарицом из улице Бјанкинијеве број 11, која је тврдила да су по њега дошла „два пријатеља из Београда“ (ову двојицу је помињао и покојнику блиски хрватски песник Златко Томичић, сматрајући да је реч о агентима Удбе).

Танасије Младеновић каже: “Бранко је често имао обичај да, и под дејством алкохола, али и без њега, испољава свој национални понос, понос што је Србин и што припада српском народу. Скретао сам му пажњу и молио га да строго пази у ком и каквом друштву то може да каже, а где ни у ком случају. Није искључено да је тог свог последњег дана и те своје последње ноћи дао неку изјаву и да је, због тога, платио главом“.

„Главе просто лете колико је мисао слободна“, написао је, својевремено, афористичар Александар Баљак.

БУРНЕ ШЕЗДЕСЕТЕ: ПРЕДЛОГ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ

 

Године 1967, када хрватска интелектуална јавност деларативно тражи да се језик у Хрватској хрватским зове, српска интелигенција реагује, објављујући свој „Предлог за размишљање“.

На Годишњој скупштини Удружења књижевника Србије, одржаној 19. марта 1967, прочитао Зоран Гавриловић, српски писци, њих 42-ојица, одговорили су на Декларацију о хрватском књижевном језику својим Предлогом за размишљање: признајући Хрватима право да се служе хрватским језиком, они траже да се Срби у Хрватској служе српским језиком.

„Књижевне новине“ су 1. априла 1967, осудиле, због национализма, оба документа, и српски и хрватски, али су објавили и стенограме са скупштине УКС, где се свашта могло прочитати. Рецимо, Михиз: „Наш предлог констатује, прво, да је право сваког народа да одређује свој језик. Надам се да то није шовинистички. Констатујем чињеницу да су те и те институције то и то учиниле. То, такође мислим, није шовинистички. И констатујем трећу чињеницу: да су јачи потписници оборили ранији споразум. Ту чињеницу морамо да прихватимо. Мене јако занима шта је ту шовинистички што прихватамо захтев меродавних институција чије је то право?“

Зоран Глушчевић је разобличио хрватске писце који су раније чинили једно, а сада причају друго:„Колико је апсурдно, показује и чињеница да низ писаца који су потписали ту  ‘Декларацију’, или су је чак иницирали, некад, својевремено, у цветно доба своје младости и успеха, употребљавали су управо онај језик који су тако штеточински осудили том својом ‘декларацијом’. На пример, најбоље своје песме Густав Крклец, који је један од потписника, написао је управо на том говорном, штокавском, београдском (ја га условно зовем београдским, зато што се овде формирао) језику и дозволите ми да вас на то подсетим…“.

Зоран Гавриловић је био још оштрији:„Категорички одбијам оптужбу (говорим у своје име, јер група не постоји), категорички одбијам да се људима, односно мени лично, може икад приговорити шовинизам. Категорички одбијам оптужбе да смо ми збијене снаге на Четвртом пленуму. Сматрам то, у најмању руку, неопрезном и увредљивом изјавом…“

 

ЕКИПА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

 

Танасије Младеновић је у то доба директор и „глодур“ „Књижевних новина“, а чланови редакције и сарадници су му, између осталих, Божидар Божовић, Момо Капор, Велимир Лукић, Доброслав Смиљанић, Драган Колунџија, Александар Петров, Предраг Протић, Душан Пувачић, Владимир Розић, Павле Стефановић, Коста Тимотијевић, Драгољуб С. Игњатовић, Бранимир Шћепановић и Радомир Смиљанић. Дакле, поред писаца, чланови редакције су и новинари, филозофи, ликовни, музички, филмски и телевизијски критичари.

Љубиша Манојловић, Божидар Божовић, Момо Капор и Брана Црнчевић се сатирично размахују, а „Праксисовци“ су сарадници „Новина“ 1967. и 1968:  срећемо имена Љубомира Тадића, Михаила Марковића, Предрага Враницког, Гаја Петровића, Данка Грлића, Загорке Голубовић, Милана Кангрге, Рудија Супека, Светозара Стојановића и других. „Новине“ одговарају на идеолошке и друге нападе објављене у „Борби“, „Политици“, „Вјеснику“, „Вјеснику у сриједу“, „Економској политици“,“Комунисту“…

 

НА УДАРУ ИДЕОЛОШКИХ КЕРБЕРА

 

Пошто „Књижевне новине“ одлучно критикују слабости у друштву, а коментарима и сатиром настоје да поправе оно што се поправити може, оне поздрављају и пад Ранковића као нову шансу за слободу. „Политика“ их, са своје стране, критикује да претерују са критизерством и тиме одлазе у анархију.

Коментари „Новина“ на друштвене догађаје и у листу објављене сатире су, сматрају идеолошки кербери, недопустиви. Тако 4. јануара 1968. „Комунист“ пише да „Књижевне новине“  „већ одавно покушавају да се представе јавности у лику витеза без страха и мане, који се неуморно бори са аждајама друштвених зала, изложен опасности да буде прогутан, растргнут или спаљен огњем из ждрала немани. Мрачне силе су се удружиле, произилази из њихових жалби, да уз помоћ високотиражне штампе угасе светлост што зрачи још само из једног листа скромног тиража, који се појављује тек сваке друге недеље да брани чистоту социјализма и легитимна права наше културе“. Док прави критичари, вели „Комунист“, критикују систем из самоуправне перспективе, ови око „Новина“ су штетни јер је њихова критика „по правилу замишљена и срочена тако да делује не изнутра, него изван нашег самоуправног друштва, критика са одстојања, много чешће деструктивна него конструктивна…“.

По колумнисти „Комуниста“, „заокупљене ‘духовним уједињавањем свих Југословена’, ‘Књижевне новине’ су биле врло ревносне у откривању национализама у комшилуку, а у исто време врло толерантне према национализму у властитој средини (став према ‘Предлогу за размишљање’, на пример). Захтевајући да се расправи да ли књижевност народности у Југославији представља саставни део југословенске литературе или припада матичном народу, оне су испољиле потпуно неразумевање за марксистичко схватање да књижевност једног народа припада у исто време и њему и сваком другом. Слично стоји ствар и са третманом Црне Горе као српског културног и литерарног подручја, или са противљењем ‘Књижевних новина’ такозваним републичким кључевима у култури“.

Са таквим тенденцијама се, вели „Комунист“, треба борити.

И борба је почела.

 

СКС БЕОГРАДА ПРОТИВ ТАСЕ И ДРУЖИНЕ

 

Већ 5. јануара 1968. држан је скуп Градског комитета СКС Београда. Позвани су комунисти из „Књижевних новина“: требало се срести са Танасијем Младеновићем, Божидаром Божовићем, Бранимиром Шћепановићем и Драганом Колунџијом. Ту су били Латинка Перовић и Александар Бакочевић. Секретар Градског комитета Петар Ђоковић устврдио је да „Књижевне новине“ више нису „на линији“, а већ 8. јануара, без присуства комуниста из „Књижевних новина“, одржана је „инквизиторска“ седница Градског комитета. Усвојене су, каже Ратко Пековић, „Тезе Градског комитета СКС Београда о идејно-политичкој позицији ,,Књижевних новина’“’ које су, у пет хиљада примерака, штампане као брошура.

Младеновић је, у броју „Књижевних новина“ штампаном поводом пола века овог листа 1998, посведочио:„Брошура је врвела од насилно и злонамерно извучених цитата из свих могућих наших написа, посебно из рубрика ’15 дана’, ‘Онако, узгред’ и ‘Око нас, данас’, али и из чисто књижевних и начелних чланака и есеја. Намера је била да се, тобож демократски, на јавној сцени, раскринкају тешки непријатељи народа и радничке класе. Долазило је и до комичних ситуација, да радници, на пример фабрике ’21. мај’, расправљају, не познавајући уопште материју о којој се радило, и о стварима и проблемима, који су за њих били, како се то каже, ‘шпанска села’. А продавци новина, којих је тада још било на улицама, извикивали су следећу паролу: ‘Књижевне новине’, најновији број! Пад Тасе Младеновића“.

Речено је, у инквизиторском духу Градског комитета, да су „Књижевне новине“ „постале маркантан вид испољавања конзервативно-бирократских тенденција, а као лист типичан пример негаторског и статичког третирања друштвених односа – праксе Савеза комуниста“. И, наравно:„Реч је о политици која се супротставља Савезу комуниста, а објективно ограничава и слободу стваралаштва.“

Порука је била кафкијанска: ухапшени сте, али се можете слободно кретати.

 

НИ РЕЧИ О „УСПЕСИМА СОЦИЈАЛИЗМА“

 

Кривица им је, она главна – у „Новинама“ нигде речи о успесима социјализма. „Црни талас“, па то ти је:„Тематика критичког захвата ‘Књижевних новина’ је врло широка. Ствар и није толико у томе што се неколицина аутора јављају као ‘стручњаци’ за све, или пак у моралистичкој интонацији тих текстова, него у чињеници да ту искључиво налазе места, како је већ речено, само слабости наше свакодневице. Тим критеријумима се руководе ‘Књижевне новине’ и при избору текстова које преносе из других листова“.

„Књижевне новине“  су се „специјализовале за вербалну критику и нападе, за драматизовање небитних догађаја“. Себе су дефинисале као „независну и слободну трибину“, приписујући другима „режимлијство“; оне нескривено показују да им годи позиција „прогоњеног“. Лист гаји посебну наклоност према онима који се налазе у сукобу са политиком Савеза комуниста, позивајући на „окупљање у савезништво незадовољнике, уз квазидемократско нуђење уточишта и јавне подршке, без обзира на естетске критеријуме“.

Нико не сме имати уточиште пред партијском инквизицијом. Таса Младеновић се с тим није слагао. Нудио је азил слободним умовима.

 

АНАРХИСТИ, ПА ТО ТИ ЈЕ

 

Што је најгоре, сатрудници књижевног листа су нека врста анархиста:„Они се залажу за такву унутарпартијску демократију ‘која ће обезбедити равноправност свих мишљења’. Није ли то захтев за паралелним постојањем у Савезу комуниста различитих идејних концепата и политичких погледа, у ствари основ за ницање групашког и фракционашког деловања“.

Идеолошки кербери нарочито нападају актуелне коментаре Љубише Манојловића, који у наредном броју објављује да се предао:„Дошао је час да прекинем са својим белешкама. Уморио сам се, то је оно главно. А имам у виду и политичку осуду која је овом мом раду изречена. Не могу да не захвалим редакцији ‘Књижевних новина’ што ми је дуже од четири године, из броја у број, пружала гостопримство. Желео сам да јој будем од користи; жао ми је, ако сам јој нанео штету. Вама, поштовани читаоци, хвала на пажњи. Ми ћемо се свакако још срести, јер ја немам другога – писање ми је занат. Вероватно ћу се убудуће потрудити да унесем у вас више веслости“.

Цинично, али прецизно. Под пречку, што се каже.

 

У ВЕЛИКОЈ САЛИ ГРАДСКОГ КОМИТЕТА

 

Писци комунисти су се окупили да се обрачунају са Младеновићем и дружином у великој сали Градског комитета, и то у три термина – 22. јануара, 29. јануара и 5. фебруара 1968. године. Стенограми са ових састанака имају више од петсто куцаних страна. Расправа је била јавна.

Младеновић, наравно, није ћутао:„’Књижевне новине’ су у тезама Градског комитета осуђене за национализам, унитаризам, нихилизам, либерализам, конзервативизам, као борац против реформе и самоуправљања, инспиратор отпора политици Савеза комуниста. Не можемо само да схватимо како се може бити све то одједанпут“.

Брошура Градског комитета била је пука пропаганда, а не озбиљна анализа:„Овако несолидним припремљеним материјалом чланови Градског комитета били су обманути и добили су лажну представу не само о ‘Књижевним новинама’ него и о рубрикама и појединим натписима који су наводно проблематични. Такав метод увек је био стран нашој Партији и због тога треба да се позову на одговорност људи који су лажно оптужили ‘Књижевне новине’ и тим поступком чланове Градског комитета који су имали пуно поверење у аутентичност документа довели у компромитујућу ситуацију“.

Младеновић је говорио око сат и по, а онда је уследила пауза…

Младен Ољача, који је, иначе, у „Новинама“, сарађивао, окренуо је ћурак наопако:“Ја сам их заиста поредио с оним текстовима, ако се сећате, милангроловске демократије после његовог доласка у Београд, када је он по београдским улицама просипао оне чланчиће којим је хтео да збуњује јавност. Додуше, он их је плаћао својим парама што Таса не чини“.

У доцнијој дискусији неколицина писаца замериће Ољачи због дволичног односа према листу – Драган Колунџија, Богдан А. Поповић, Брана Црнчевић, Бранимир Шћепановић…

 

ОДБРАНА САТИРЕ

 

Љубиша Манојловић је бранио сатиру:„…Нама који се бавимо хумором и сатиром, сатира је нека врста слабе тачке, наша Ахилова пета. У њу нас бију и они који кажу да су за сатиру и они који су против ње. Разуме се, против ње се нико не изјашњава. Само изјашњавајући се за њу, истовремено прописују и многе рецепте. Бојим се да би, на садашњем ступњу нашег апотекарства, сатиричар на један такав рецепт добио мишомор“.

На састанку одржаном недељу дана доцније, Милан Вукос је замерио Манојловићу због тога што није ништа рекао о платформи „Књижевних новина“ (ову замерку ће касније понављати и други), што се бавио само својом рубриком, а не оним што пишу други и што је од Партије затражио заштиту у „еснафу“.

На овом, и трећем, завршном састанку, тезе Градског комитета подржали су: Роксанда Његуш, Радоња Вешовић, Остоја Кисић, Мирко Милорадовић, Оскар Давичо, Вито Марковић, Ђорђе Радишић, Зденко Штамбук, Велимир Лукић, Милорад Гончин, Владимир Буњац и Милан Ђоковић. Чланови редакције Драган Колунџија, Радомир Смиљанић, Богдан А. Поповић, Душан Пувачић и Момо Капор једнодушно су одбили све оптужбе, а њима су се придружили Душан Радовић, Предраг Палавестра, Брана Црнчевић, Бранимир Шћепановић и Матија Бећковић.

У јуну 1968, дисидентсво „Новина“ се наставља: објављују се ставови побуњених студената.

 

ПРОТИВ ЋИРИЛИЧНИХ „НОВИНА“

 

После  идеолошке хајке Градског комитета редакција ублажава оштрицу критике, али је, ипак, 26. октобра 1968. дошло до извесних промена: дотадашњи директор и одговорни уредник Танасије Младеновић постао је директор листа и издавачког предузећа, а главни и одговорни уредник Зоран Глушчевић. У децембру 1968, „Књижевне новине“ обавештавају читаоце да крећу са ћириличним издањем, а београдски филозофи ( огласили су се Јован Аранђеловић, Вељко Кораћ, Александар Крон, Михаило Марковић, Драгољуб Мићуновић, Загорка Голубовић, Никола Поткоњак, Светозар Стојановић ) овај потез су осудили:  „Вероватно је да ћете у извесним круговима добити подршку и похвалу што сте одлучили да извршите ову промену да бисте се ‘отворили’ према ‘ћириличном језичком подручју’, али нам је тешко и да поверујемо да сматрате да управо таквом  променом радите у интересу наше културе и у складу с њеним националним традицијама, осим ако међу вама не преовладава уверење да је дошло време да се наше националне културе и традиције провинцијално затварају у своје сопствене оквире, уместо да се отварају што је више могућно према свим југословенским и свим другим културама света. Коју културу ви имате на уму српску, југословенску? Ако је тако у ком правцу се ви сада отварате, а у ком правцу се затварате ?(…) Ви знате да се из наше националне историје може извући поука где и како завршавају ти и такви испади, ако се уз то још узму у обзир и разне невидљиве руке које са стране вешто потпирују те испаде, није тешко закључити шта би у овом историјском тренутку такве промене могле да значе. У најбољем случају оне нас воде у провинцијализам и тесногрудост, а у најгорем – нетолеранцији и свакојаким разрачунавањима…“.

Братство – јединство и међу „праксисовцима“. И они су сматрали да Младеновић „претерује са србовањем“.

 

СЛЕТАЊЕ СА МЕСЕЦА

 

Године 1969, појављује се, штампан у Словенији, „Хрватски књижевни лист“ (ХКЛ), који даје увод у маспоковски шовинистичко – сепаратистички покрет. Хрватски комунисти, попут Славка Шајбера, су против „Хрватског књижевниог листа“, али и против „Књижевних новина“:„…Позивамо комунисте у штампи да заузму став… Ми имамо право да тражимо од комуниста да не штампају такав лист (као што предлажемо да врло скоро такође тражимо и то исто за ‘Књижевне новине’), јер ако то неће направити Градски комитет, онда тражимо од радничке класе Љубљане да не штампа ХКЛ“.

Хрвати опет траже свој, хрватски језик, али и „Прамонтенегрини“ дижу главу. Ратко Пековић пише:“Навелико се, када је о Црногорцима реч, поставља питање да ли језик једне признате нације треба да у свом називу садржи име друге нације. „Аргументе“ у прилог „црногорском“ језику обилато распростиру неки Црногорци из Београда и Загреба.“

Кренуло, наставило се, и дошло до режима Мила Ђукановића. Да парафразирамо Ничеа:“Рађање монтенегринства из духа брозоморе“.

 

МЛАДЕНОВИЋ СЕ СЕЋА

 

О том историјском часу је, у интервјуу датом „Борби“ 1993, Младеновић сведочио:“Био сам уредник „Књижевних новина“ када смо почели  да критикујемо Маспок и скандале које је Стево Крајачић правио у Јасеновцу. Ми смо, у ствари, само одговарали на пашквиле и фалсификате који су долазили из Загреба. Почео сам да пишем крајем 70-тих година онако како се није допадало разним партијским центрима. Почела је афера са „Књижевним новинама“, маратонски састанци који су трајали сатима. У Градском комитету, а где су долазили и сви могући интелектуалци. Наступило је черечење, духовно сецирање, мрцварење. То је требало све издржати. Градски комитет је објавио специјалну брошуру где су из разних наслова извлачили сензационалистичке закључке. А ту брошуру су, на жалост, писали људи попут Слободана Глумца, Александра Рацковића, Пере Ђоковића. Њих тројица су сачинили ту фалсификаторску брошуру која врви од подметања. То је било поразно, али је имало одјека. Многи људи су се показали какви су слабићи и кукавице. Увек такви догађаји избаце храбре и поштене, али и камелеоне. А пут од револуционара до дисидента доживљавам као освешћивање. Проницање у истину. Откривање истине. Тај систем је био толико суров, толико једноуман да један нормалан интелектуалац и писац не може да га следи.“

Младеновић је наставио да тражи путеве слободе.

 

ТАНАСИЈЕВ ТРИПТИХОН

 

„Књижевне новине“, у броју од 1. априла 1977. објављују песму Танасија Младеновића „Триптихон“, инспирисану појавом великих клизишта у јужној Србији, са посветом: „На вести о тоњењу читавих насеља и хиљада хектара земље на југу Србије“. Песник се пита да ли ће Србија „ишчезнути међу брдима и народима, и, у последњој олуји,/ Апокалиптичном силом разнета, у себе утонути, до дна?!“ Песник позива Србију:„Прени се! На кори сваке стопе урежи своје име; да незаборав и пропаст тобом не овлада,/ Сети се смрти многих, ал`/ Живот нек надвлада!“

Недељник НИН је бурно реаговао:„У ‘Књижевним новинама’, недавно је освануо ‘Триптихон’ Танасија Младеновића. Песник позива Србију да се прене, пита је ‘куд си кренула’ и ‘куда ћете одвести твоји путеви’. Опет смо, месец дана након објављивања песме подељени: јесте национализам, није национализам. Једни кажу да је то апостолско-мистична поема, да би могла бити објављена и у неком другом, жалосном времену. Други тврде да овај песник, првоборац, партизански комесар, посланик после револуције, једно време члан ЦК СК Србије, не може бити националист. Како то може бити, питају, песник на чијој се револуционарној поезији пишу и матурски и семинарски радови? Има их који кажу: може“.

Хајка се, после писања у часопису НИН, наставља. Увек има нових хајкача.

 

ДА ЛИ ЈЕ ТАСА КРИПТО-ЧЕТНИК?

 

Драган М. Јеремић, уредник „Књижевних новина“, национализам у песми „Триптихон“ не види, али новинар „Политике“, чувени Живорад Миновић звани Жика, јасан је да јаснији не миже бити. Он је 7. децембра 1977. објавио текст „За ким звоне ‘Србобрани’?“ Он тврди да је четничка штампа, попут „Слободе“ и „Америчког Србобрана“, „Триптихон“ објавила крајње тенденциозно, јер осећа да је у питању шовинистички антикомунизам:„Ову песму су, дакле“, наставља он, „објавиле ‘Књижевне новине’ чији је главни уредник Јеремић, књижевни критичар, естетичар, председник Удружења књижевника Србије, итд. за којег четничка ‘Српска борба’ пише да се, заједно са Младеновићем и Милићем од Мачве, на свој обдарен начин’ бори за ‘поновно откривање оне вечне и племените, понижене и увређене Србије.(…) ‘Куражно’ повлачећи политички потез, објављивањем ‘Триптихона’, ‘Књижевне новине’ су срозале своје схватање слободе стваралаштва на националистички, контрареволуционарни чин против социјалистичке самоуправне слободе стваралаштва.“

Није у питању уметност, него пука политика. Миновић позива комунисте из „Књижевних новина“ да се обрачунају са овим тенденцијама.

 

ЋОСИЋ О „ТРИПТИХОНУ“

 

Добрица Ћосић о Младеновићевим стиховима бележи:“Меланхолични бунтар, који поставља судбинска питања Србији: „Шта те још може снаћи, земљо? И куд ће те/још одвести твој пут?/ Прени се! На кори сваке стопе урежи своје име, /да незаборав и пропаст тобом не овлада; / сети се смрти многих, ал’ живот нек` надвлада! Плиткоумни политичари нападају »Триптихон“ као националистичку и „апостолско-мистичну поему“. Глупост на глупост!“

Чак су га и у „Књижевним новинама“ критиковали због национализма, а на више места због тога што је ту песму штампала „непријатељска емиграција“. Ћосић види шта је узрок:“Ни први партизански комесар Југославије није поштеђен оптужбе даје повезан са емиграцијом. Ни у лирици се не може бити само домаћи непријатељ. Ако је песма добра и прожета критиком и идејама општег значења, одмах јој се потурају емиграција и контрареволуција. Наше стање духа је прожето вулгарном политизацијом. На песнике се гледа као на тројанске коње туђих, непријатељских идеологија.“

То је оно „ко друкчије каже, тај клевећ и лаже, и нашу ће осетит` пест“.

 

ПЕСМА О СРБИЈИ КОЈА ТОНЕ

 

Милован Данојлић ће, у својим „Писмима без адресе“, забележити:“Сама реч клизиште је новијег порекла; нема је у шестотомном Матичином Речнику. Измицање тла испод ногу појавило се у годинама изградње најсавршенијег друштвеног поретка на свету. Геолошки поремећаји су пратили оне на онтолошком, социолошком и психолошком плану, или су им претходили. Урушавање тла је, крајем седамдесетих година, посебно болно доживео Танасије Младеновић (1913−2003) и посветио му стихотвореније „Триптихон“. Песма је сачињена од три главоболна и тешка сонета: животна тегоба је надвладала лепоту  израза. У клизиштима је Младеновић видео предзнак урушавања целе Србије. У духу сеоских нарикача, ожалио је нашу колективну судбину. Зачарана визијом срећне будућности, власт је изрекла оштру осуду стихова. Предратни комуниста, борац од 1941, Танасије Младеновић је био изузетно честит и отворен човек. Имао је части и храбрости да укаже на издајство што су га српски комунисти починили према својој земљи, и чисте савести отишао на онај свет.“

Није било мало у времену у коме је Младеновић живео – имати чисту савест.

ЗАВЕШТАЈНИ ИНТЕРВЈУ

У интервјуу који је „Борби“ дао за викенд број 5-6. јуна 1993. Младеновић је говорио о судбини свог поколења:“Моја генерација, која је пошла у битку за некакво боље, праведније, хуманије друштво, после свега овог што смо доживели и што доживљавамо, свакако да се мора суочити са разочарањем. Ипак, ја нисам разочаран у саму идеју и социјалистички идеал као такав. Мислим да би било глупо одрицати се нечега што је, само по соби, велико. Што је само по себи људско и хумано, и – пожељно, ако хоћете. Шта значи одрицати сц своје младости, потирати је, негирати? Да ли се може ићи до те мере у разочарање, да избришете све што је постојало? Мислим да је то немогуће и са историјско тачке. То је један велики историјски период. Не само мој лични, и моје генерације, него читавог нашег народа. Било да су се једни нашли на једној страни, а други на супротној страни. То није битно. Важно је да се то догађало на овом тлу, овој земљи, овом народу.“

Њега је у партизане одвео патриотизам:“Ја сам пошао пре свега из патриотских разлога и у антифашистички рат.“

После свега, судбина Срба су ипак „деобе“и „сеобе“:“Брозов систем, који је превише дуго трајао, учинио је да се све што није ваљало, сви злочини који су направљени после рата (а то су били углавном антисрпски злочини) сада стављају комунистичком покрету у целини на терет.“

Не поричући идеале свог поколења, Младеновић каже да су он и његови вршњаци били злоупотребљени. Чуло се, још пре 1941, за недела Стаљиновог режима, али се о томе, у доба његове раволуционарне младости, није смело говорити – то је проглашавано за троцкизам.

 

БОЉШЕВИЦИ ПОСТАЈУ ДРУГОСРБИЈАНЦИ

 

Српски народ има и Обилића и Бранковића. Сада се, по Младеновићу, пориче Обилић, а велича Бранковић:“То, међутим, раде најгори бољшевици из оног времена, који су сада највећи борци против комунизма. Готово све ове странке и све вође странака су изникле испод тог скута. Нећете међу њиховим лидерима наћи човека који није био у комунистичкој партији. Најцрњи бољшевици су сада најцрњи антикомунисти.  Наравно, од доласка на власт, југословенски комунизам се искомпромитовао и дискредитовао. Доласком на власт могло се одмах видети какав је ко. Али, нико од нас, нарочито од нас интелектуалаца и писаца, није могао ни слутити шта се дешавало након преузимања власти, а нарочито у унутрашњости земље. У послератним годинама нисмо знали шта се догађа. Све се радило иза леђа и потајно, али о стрељању оних несрећних 105 интелектуалаца у Београду било је објављено и у новинама. Међу првима сам осудио тај злочин. Још тада сам се згрануо и ужаснуо када сам сазнао да су међу њима и Светислав Стефановић, сликар Бранко Поповић, бивши уредник „Политике“ Јован Тановић и други. Ти људи јесу, на неки начин, сарађивали са окупатором. У реду да их казне. Али како? Не смрћу. Било је страшно и постојање „Суда части“, који је радио после рата. Сими Пандуровићу је било забрањено да објављује, на губитак части је осуђена и Жанка Стокић, велика глумица.“

Зато треба видети шта је било зло, а шта остаје као трајан допринос епохе. То је задатак за поколења која долазе.

 

БИТИ ОСТРАКИЗОВАН

 

Када је штампао „Триптихон“, Младеновић је избачен из јавног живота. У интервјуу „Борби“ касније је рекао:“Затворена сва врата. Нигде ништа нисам успевао да објавим. Ниједна редакција није смела да ме позове на сарадњу. Међутим, спасла ме поезија, породица и пријатељи који нису прихватили бојкот. Најстрашнија ствар у комунистичком покрету био је управо бојкот. А од бојкота до затвора била је танка међа.

Био сам на црним листама до пре неку годину. И сада постоје ти цензори. Ти цензори седе и сада на разним местима у штампи, на радију, на телевизији. Седе људи који |ош увек пред собом држе црне листе. То се види, и то не може да се сакрије. И данас сумњам да ми је кућа озвучена, или телефон. Али баш ме брига, имам право на своје мишљење.

Истовремено са тим долази до унутрашњег ослобађања јер нестаје цензуре која је на неки начин кочила имагинацију. Све што је било потиснуто почело је да избија, јер ви не припадате више овом друштву. Ја сам дисидент, унутрашњи емигрант. Многи су вршили самоубиства у таквим ситуацијама. Умрли од јада. Тај број жртава и није тако мали у овој земљи.“

Заиста није. Вредело би их пописати.

 

СА ЈОВАНОМ РАШКОВИЋЕМ

 

Танасије Младеновић се деценију и по дружио са Јованом Рашковићем, вођом Срба у Хрватској уочи великих сукоба 1991. Добрица Ћосић и он су ишли код Рашковића у Примоштен, и често су породично путовали по Европи.

Младеновић је о овом угледном психологу касније говорио:“Несебичнијег човека од Јована Рашковића нисам видео. Његово опхођење према људима уопште било је топло и благонаклоно. Више пута одлазио сам у његову ординацију и посматрао га док ради. Имао је исти став према сваком пацијенту. Знао је и умео да разговара подједнако са људима највишег образовања, као и са неуким и неписменим ратаром.(…) Имао сам утисак да Рашковић многе ствари хвата у лету, да врло брзо прониче у њихову суштину. А то је својствено само људима високе интелигенције и луцидности, какав је Јован био.(…) Књиге није читао него “млео”. Дешавало се да ја неку књигу читам данима, а он је прочита за једно поподне. Питао сам се како то ради и ево његовог одговора: “Читам све књиге, па и научне, најчешће дијагонално.” А да ли успеваш да запамтиш њихову садржину, јунаке романа, схватиш њихове психолошке димензије? – питао сам га. Његов одговор је био: “Могу, ако хоћеш, сваку књигу да ти препричам.”“

Танасије Младеновић је уочио да се Јован Рашковић у политику никад не би ни укључио да Срби у Хрватској нису били угрожени под Туђмановом НДХ. Све што је Тасин пријатељ урадио за свој народ било је плод околности, једног великог „али“ које је дошло после успављујућих реченица о вечитом „братству и јединству“. О том „али“ Младеновић је говорио:“Али, у тренутку кад се у Хрватској, под Туђмановим вођством рађала нова усташка држава, са препознатљивим усташким заставама, паролама и програмом, српски народ Крајине је Јована Рашковића, у великој невољи и смртној опасности, натерао да се стави на чело борбе за националну равноправност и демократске слободе. Не би се, међутим, могло рећи да Срби у Хрватској нису имали и других интелектуалаца, подједнако часних и способних, да буду предводници народног покрета. Избор је пао на Јована Рашковића управо зато што је он, као лекар, научник и педагог био познатији и популарнији од било ког другог српског интелектуалца у Хрватској.“

А умро је, скрхан, сазирући судбину свог народа у будућем изгнању.

 

О РАТУ ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКО НАСЛЕЂЕ

 

Танасије Младеновић је подржавао српску борбу за слободу у доба распада СФРЈ. Сматрао је да је судбина Срба са оне стране Дрине и Саве и његова судбина:“Човек не може равнодушно да посматра када се на историјској сцени дешавају судбоносне ствари. Судбоносне за земљу и за народ. Ако је неко писац, интелектуалац или филозоф, како може да буде по страни? Или је кукавица или је камелеон, или је антихуманиста који саможиво гледа људе око себе. Ја у ту категорију никад нисам спадао. Немојте мислити да ми нисмо с тим народом и данас у сваком погледу. Једном сам изјавио да ћу овако матор, ако треба, ићи у добровољце. Ја мислим да је тај народ страховито угрожен. Само апстрактни интелектуалци и хуманисти причају некакве бајке, како је могао да се избегне рат. Јасно је, да је српски народ био стављен пред одлуку. Или ће да се преда или ће да га потамане и изврше један радикалан геноцид над њим. Знам да су људи по крајинама – а то сам схватио обилазећи те крајеве и са Ћосићем и са Рашковићем далеко пре овог рата – натерани да се дигну на оружје.“

Натерани – нису то учинили по својој вољи. Нису почели први, као ни 1914, као ни 1941. године.

 

СЕЋАЊА ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

 

У доба сукоба реалиста и модерниста, Младеновић се, из својих разлога, сврстао уз ове прве, а Ћосић, из својих, уз ове друге. Због тога је било и узајамног неразумевања, али је ново зближавање наступило када је партијска врхушка почела да напада „Књижевне новине“ због „национализма“ и„антисоцијализма“.

Ћосић у својим успоменма бележи:“(…)Тито и његова партократска олигархија, брзо и лако ће нас зближити у искрено, трајно, животно пријатељство. Присне пријатељице постаће Олга и Божица, па ћемо живети као једна породица, делећи пријатеље и бриге, животна незадовољства и разочарења у идеје и идеале у које смо веровали и уложили младост, а Таса и читаву своју породицу.“

Таса Младеновић је био храбар борби за слободу стваралаштва:“Посебно је био активан у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, основаном 1984. и делатном до оснивања политичких странака, 1989. године.“

Тада се Младеновић показао у пуном светлу своеј храбрости. Добрица Ћосић каже:“Тито, власт и Партија никад и ничим нису могли Тасу да уплаше. Он је власт и полицију изазивао. На такву храброст и самоувереност давала му је право његова револуционарна биографија. Он је, заиста, сваког властодршца смео да погледа право у очи, да му покаже презир, а понекад некоме и да скреше псовку.(…)Никад се није уплашио непријатеља. Никад ни је устукнуо од свог уверења и истине. Његова грађанска и патриотска храброст узорна је у свом времену. Његов темперамент, спонтан и жесток, чинио га је неустрашивим у отпору титоизму. Учињена му је велика неправда, остала му је незарасла рана што га је Павле Савић онемогућио у избору за члана Академије, одузимајући му један глас.“

Нимало случајно, наравно.

 

ПЕСНИК ПОСЛЕ НАТО БОМБИ

 

У доба НАТО бомбардовања Србије 1999, Танасије Младеновић је написао своју последњу књигу, „Кућа на друму“. О њој је, на једном од представљања, говорио Добрица Ћосић:“С вама и Танасијем Младеновићем, и ја живим у Кући на друму. О Кући на друму и њеним укућанима у времену смрти, времену зла и времену власти, а друго време за ту нашу кућу и не постоји, приповедао сам и ја – највише о људској патњи, а много мање о људским радостима. Јер у Кући на друму нема мира и спокојства. Изложена је она злим намерама свих оних који пролазе друмом из Европе у Азију и из Азије у Европу, а у овом столећу и господарима света и небеса. О Кући на друму у малом светском рату против Србије испевао је Танасије Младеновић петнаест трагедијских песама: о смрти, разарању, искорењивању и на крају о непостојању заобилазног пута у спокојнију будућност. У тим песмама он окончава српски XX век, у коме је неколико деценија јекнуло и одјекнуло у песниковој души: од револуционарног романтизма до патетичног трагизма.

После Десанке Максимовић, у српској поезији најдуже живи Танасије Младеновић; у стиховима та два песника садржи се највише од људске судбине на српској земљи у XX веку. Историјски лук те поезије извио се у мом памћењу од ’Ноћи пред полазак’, јула четрдесет прве, до ‘Убијања пролећа на Косову’ лета двехиљадите. Ако је у ’Ноћи пред полазак у буну за слободу’, говорио човек велике наде, у „Убијању пролећа“ говори човек коме је убијена нада. Ако се у поезији јасно и вредносно разазнају теме, а мислим да се разазнају, онда је Танасије Младеновић, опет с Десанком Максимовић, песник најширег поетско-тематског распона на српском језику у другој половини XX века. Био је песник велике наде и слободе, па се загасио у песника меланхолије и зебње; био је песник вере у будућност, па је, поражен стварношћу, постао песник социјалне и духовне резигнације. Али је у свим развојним етапама, узлетима и сломовима, остао песник љубави и мисаоног лиризма.

Бунтовног лирика и меланхоличног бунтара, увек живог и разбокореног језика, Танасија Младеновића доживљавам данас као песника људског трагизма. Пркосан и усправан, трпео је ударце са свих сграна, али се ни пред једном песницом није повио. Слављен и порицан, а никад завидан и неправедан. Доброта чини његову људскост, правдољубље и истинољубље, његов етос. Етика је свагда била матрица његове поетике. Танасије Младеновић никад није изневерио истину осећања и свагда је трагао за сазнањем људског смисла.

Поезија му је живот и судбина. Све што је живео, за шта се борио, све што га је радовало и болело, сва своја сазнања и тајне, сва питања и недоумице своје егзистенције претварао је у песму. Танасије Младеновпћ сме да каже – Живео сам за поезију. А у његовој поезији живи и његов нараштај; у његовој поезији трају и претрајавају све несреће и наша Кућа на друму.“

Рилке је певао:“Ко говори о победи? Издржати –све је“.

 

У ДОБА БОРБЕ СА БОЛЕШЋУ

 

Чак и док се бори са болешћу ( а Добрица  Ћосић о Тасиној борби, између осталог, пише новембра 2002.године ), Младеновић не престаје да мисли о стању у друштву и не мири се са нашом пропашћу:“Таса се смањује, нестаје, посивљује. Ноге га једва однесу до купатила. Болови га онемљују. А када смогне снаге, просто крикне у гневу на друштвене прилике: „Куда све ово води? У лудило! У пропаст коначну!““

После дуге борбе са болешћу, у првом месецу 2003, Танасије Младеновић умире: 15. јануара је сахрањен. Добрица Ћосић бележи:“Сахранили смо Тасу. Блистав јануарски дан, земља под снегом, плава небеса, блешти сунце. Над раком глумац Дејан Чавић чита Тасину песму „Кад човек оде“. Док је говорио стихове, из небеског плаветнила налете јато голубова; неки се спустише на надгробне споменике око нас, неки наставише да лепршају над ковчегом док га не спустише у раку… Био је то чудесан призор који је свима разминуо тугу, збунивши нас. Уместо плотуна почасне чете, првог партизанског комесара Југославије Танасија Младеновића испратио је лепет крила јата голубова. Знао сам да постоји лепа смрт; данас сам доживео лепу сахрану.“

 

КО ЈЕ БИО ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ?

 

Добрица Ћосић је дао морални портет свог саборца:“Таса је човек ретке храбрости, истинољубив и правдољубив, одан друг и веран пријатељ; жестоког је темперамента, а меке и топле душе; плаховите нарави, али није злопамтило; лако се увреди, али лако и прашта. Не познајем писца и уметника Тасине великодушности и добронамерности; свачијем се успеху радовао, никад никоме није завидео. А од независти нема ређе врлине у нашем неизвесном списатељском занату. Иако је поносит и пркосан, инат му није својство. Уживалац у свему што радује, преосетљив и непрагматичан, савестан према другом и општем, комотан према свом и прилењ за себе. Живи за слободу и поезију; пати над сломом својих идеала и трагедијом свог народа.“

Зато га вреди памтити.

 

Објављено у историјском додатку „Новости“ 23.јуна 2025. године