ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ О НАШИМ ДАНИМA

Владимир Димитријевић (Фото: Васељенска Телевизија)

Православна Црква у доба постчовештва: свети старци и духовници о последњим временима (од 1989. до данас): одломак из реферата  са скупа у Андрићграду уочи Видовдана 2022. године  

 

ЖИВОТ СТАРЦА ПАЈСИЈА                        

 

Старац Пајсије (у свету Арсеније Езнепидис) родио се 25. јула 1924. године у Фараси Кападокијској, у Малој Азији, као десето дете у породици. Свети Арсеније Кападокијски, који је крстио новорођенче, дао му је своје име и пророчки рекао: „Желим да после себе оставим монаха”. Спасавајући се од турских прогона, породица је ускоро прешла у Грчку. Арсенијево детињство протекло је у граду Коници. Овде је успешно завршио школу и почео да ради као дрводеља, јер је желео да и у томе подражава Христа. У војску су га позвали 1945. године, где је показао изузетну храброст. Много пута је, током битака, у првим борбеним редовима замењивао ожењене војнике, своје саборце, говорећи: „Вас очекују жене и деца, а ја сам слободан”. Када је 1949. године отпуштен из војске, одмах је отишао на Свету Гору Атонску.

Старац Пајсије провео је четрдесет пет година у строгим подвизима на Светој Атонској Гори, и у манастиру Стомион у Коници као и на Светој Гори Синајској. У потпуности се предавши Христу, желео је да остане потпуно непознат, али га је промисао Божији открио људима. Хиљаде поклоника долазило је код благодатног старца и добијало руковођење и утеху, исцељење и спокојство за своје измучене душе. Упркос тешким болестима које су га непрестано мучиле, старац Пајсије је свакодневно, од свитања до сутона, поучавао, тешио, решавао људске проблеме, испуњавао срца вером, надом и љубављу према Богу. Током ноћи, када би поток поклоника пресахнуо, старац се молио и читао писма која су пристизала у огромном броју; тек би се пред свитање одморио два или три сата, како би пре новог дана обновио снагу. За васцелу православну Грчку – и не само Грчку – старац је постао духовни ослонац, исцелитељ многобројних људских душа.

У октобру 1993. године старац је дошао у женски манастир Светог Јована Богослова у месташцету Суроти недалеко од Солуна, који је управо он и основао. Овде се на дан 12. јула 1994. упокојио у Богу, после уистину мученичких страдања која су му, према његовим сопственим речима, донела већу корист, него подвижничко делање читавог претходног живота. Место његовог починка постало је светиња за целокупан православни свет. 

 

ВЕЛИКИ МЕТЕЖ 

 

Старац Пајсије је говорио: „Године у којима живимо су веома тешке и веома опасне, али ће на крају крајева, Христос победити.” Он је садашњу епоху описао као критичну: „У свим државама се види бура, велики метеж! Несрећни свет – нека Бог простре Своју руку – кипи као експрес-лонац. А гледајте шта раде људи на власти! Кувају-кувају, све бацају у експрес-лонац, а он већ пишти! Ускоро ће вентил излетети!“ Старац Пајсије нас и наше савременике позива да се замислимо: „Још нисмо спознали то да се ђаво упиње да упропасти творевину Божију. Направио је „панкинију” (панкинија значи „сви заједно”, „заједнички” – посао у којем учествују сви становници манастира или скита) да би упропастио свет, разбеснео се зато што је у свету почело да се појављује благо старање (о души, нап. В. Д.). Разјарен је, зато што зна да му не преостаје још дуго да делује (в. Отк. 12, 12). Сад се понаша као злочинац, који кад га људи опколе каже: „Нема ми спаса, ухватиће ме!” – и ломи све унаоколо… Свет гори! Да ли то схватате? Обрушило се велико искушење. Ђаво је распалио такав пожар да чак и ако се сви ватрогасци окупе, неће моћи да га угасе. Духовни пожар – ништа није остало цело. Преостаје нам само да се молимо да нам се Бог смилује… Цео свет иде у истом правцу. Свеопшти хаос. Не може се рећи: „У кући је мало напукао прозор или нешто друго, дај да поправим.” Читава кућа се срушила. Свет је постао разорено село. Ситуација је одавно измакла контроли. Једино ако Бог одозго нешто учини… Свет има чир, који је пожутео и само што није пукао, али још није сазрео. Зло зри, исто као онда у Јерихону (в. Ис. Нав. 6, 23), који је требало раскужити, подвргнути „дезинфекцији”“.

 

ГРЕХ ЈЕ ОЗАКОЊЕН

 

Људи су увек грешили и чинили зло, али данас је грех озакоњен, постао је норма, о чему старац Пајсије и говори: „Али је најгоре што данашњи људи, масовно се одушевљавајући грехом и видећи да неко не прати дух времена, не греши, да има кап побожности – овог човека називају заосталим, назадним. Овакве људе погађа то што неко не греши. Они грех сматрају прогресом. А то је најгоре. Кад би савремени људи који живе у греху то барем признавали, Бог би им се смиловао. Али они оправдавају оно за шта нема оправдања, и певају химне греху. А сматрати грех прогресом и говорити да је морал одживео свој век јесте, осим свега осталог, најстрашнија хула на Светог Духа.“

 

ТЕХНИКА И ЗЛО 

 

Старац Пајсије говори о техничком прогресу: „Људски комфор је превршио све границе и зато се претворио у тешкоћу.” Умножиле су се машине и умножиле су се бриге. Машине и гвожђурија већ командују човеку претворивши њега самог у машину. Зато су и људска срца постала гвоздена. Уз сва постојећа техничка средства човекова свест остаје необрађена. Некада су људи радили уз помоћ животиња и одликовали су се самилошћу. Ако би човек на несрећну животињу натоварио већи терет него што је она могла да понесе, она би пала на колена и њему би је било жао. Ако је била гладна и жалосно га гледала, стегло би му се срце. „Сећам се како смо патили кад нам се разболела крава – сматрали смо је чланом своје породице. А данас људи имају посла с гвожђуријом и њихова срца су такође гвоздена.” „Савремена техничка средства се стално развијају и развијају – без краја. Она се развијају брже од људског разума, зато што у њиховом развоју помаже ђаво. У старо време, људи су немајући сва ова средства, све ове телефоне, факсове, сву ову гомилу помагала, имали тишину и једноставност.” 

На реч да је савремена техника веома корисна, старац Пајсије опомиње: „Један човек ми је рекао: „Телевизор је, оче, добра ствар.” – „Јаја су”, одговорио сам му, „такође добра ствар, али ако се помешају с кокошјим изметом, нису више ни за шта.” С телевизијом и радијом се дешава управо то. Данас човек укључујући радио пријемник да би чуо вести мора да се помири с тим да ће осим вести морати да чује и неку „песмицу“… Телевизија је људима нанела огромну штету. Она посебно погубно делује на малу децу.“

 

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА 

 

Старац Пајсије види знамење последњих времена у многим појавама процеса, који су названи глобализацијом. С његове тачке гледишта то су и екуменизам, и заједничко тржиште, и једна велика држава, и једна религија, скројена по заједничкој мери. Он се дотиче и проблема савремених електронских докумената и личних карти, у којима као у појавама истог овог глобалистичког процеса види несумњиву духовну опасност: „А касније онај ко не буде жигосан бројем 666 неће моћи ни да продаје, ни да купује, ни да узима у зајам, ни да се запосли. Мислим да овим системом антихрист хоће да потчини себи цео свет. Људи – без обзира да ли су црвени, црни или бели – који се буду налазили ван овог система, неће моћи да раде, постаће социјални изопштеници. Тако ће (антихрист) бити наметнут уз помоћ система, који контролише свеопшту економију, и само ће они који буду примили печат – жиг с бројем 666 моћи да ступају у трговинске односе.” Старац сматра да Црква мора да издејствује од државе то да нова лична карта барем не буде обавезна, он сматра да, ако позиција коју Црква заузме буде озбиљна, ако се према слободи верника покаже поштовање и ако ко хоће узме нову личну карту, а ко неће – остане са старом, свеједно само малобројни људи чврстих убеђења неће примити три шестице. Њих очекују искушења зато што ће остали устати против њих. Већина људи ће примити личне карте с бројем звери. Они који буду желели мир и комфор примиће нове личне карте, а побожни људи ће остати са старим документима, и зато ће њихов живот бити крајње тежак. Власт антихриста ће, по предању, трајати три и по године. Биће тешко онима који не пристану на нови систем. Трудиће се да човека отерају у затвор стално налазећи за то неки нови повод. Проћи ће година и одвешће га на испитивање у други град да би предмет био разматран у другом суду, из тог града ће га повести у трећи. А онда ће рећи: „Извини, ниси крив. Да си био жигосан, проверили бисмо те за минут. А овако нисмо били у стању да извршимо контролу.”

 

ВЛАСТ АНТИХРИСТА 

 

На питање: да ли ће жиг бити стављан на силу? Старац Пајсије је одговарао: „До тога неће доћи због „учтивости”. Јер, они ће бити коректни, као што и доликује Европљанима. Испољиће највећу племенитост! Неће мучити људе, али ако не буде имао печат, човек неће моћи да живи… Чак и ако буде имао златне дукате или доларе, неће моћи да их користи. Зато ће, навикавши се већ сад на једноставан и умерен живот, моћи да преживи ове године. Треба имати мало земљице, одгајити мало пшенице и кромпира, посадити неколико маслина, и тада ће држећи неку животињицу, козицу, неколико кокошака, хришћанин моћи да прехрани своју породицу… Али, наравно, ова ограничења неће дуго трајати: око три године, три и по. Због избраних ће се дани скратити (В., Мт. 24, 22), они чак неће ни приметити како ће ове године проћи. Бог човека неће оставити без помоћи… Сад ће се разбеснети олуја, наступиће краткотрајна диктатура антихриста – сатане. А онда ће се Христос умешати, растуриће сав тај антихристов систем, згазиће зло, и Он ће га на крају крајева преокренути у добро.”

 

БОГ БДИ НАД НАМА 

 

Старац Пајсије каже: „Данас, кад се човек налази у окружењу толиких опасности, Бог га чува као мајка дете које проходава. Данас нам Христос, Пресвета Богородица и Свеци помажу више него у ранија времена, али ми то не схватамо… Данас Бог допушта снажне потресе. Долазе тешка времена. Чекају нас велика искушења. Хајде да то озбиљно схватимо и да почнемо да живимо духовно. Међутим, овај духовни рад ће вредети ако га будемо обављали с радошћу, по својој жељи… Многи свеци би молили да живе у наше време како би се подвизавали.”

Он је говорио и следеће: „Добри Бог ће узети у обзир специфичности нашег времена, и услове у којима морамо да живимо, и тражиће од нас одговор у складу с тим. И ако предузмемо макар мали подвиг, добићемо већи венац него хришћани древне епохе.”

То треба имати на уму, да не бисмо пали у очајање. Бог је увек са нама – само ако смо ми са Њим.

            ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ