Владимир Димитријевић: ПРИЧЕ О ХРИШЋАНСКОМ РОДОЉУБЉУ

ЗАШТО РОДОЉУБЉЕ?

Хришћани су родољуби. Како каже Симона Веј о патриотизму који је утемељен у хришћанском погледу на свет: „ То је самилост према Отаџбини. Постоји један славан јемац. Јованка Орлеанка је говорила да осећа сажаљење према краљевини Француској. Али можемо навести бескрајно виши ауторитет. У Јеванђељу, не можемо пронаћи знак да је Христос осетио према Јерусалиму и Јудеји било шта што би личило на љубав, осим једино љубави садржане у сажаљењу. Он никада није показао према својој земљи некакву приврженост неке друге врсте. Али самилост је показао више него једном. Оплакивао је град, предвиђајући као што је то било лако у то време, разарање које ће се ускоро срушити на њега. Говорио му је, као неком живом бићу: ‘Јерусалиме, Јерусалиме, колико пута сам желео…’ Чак и док је носио свој крст, он је према њему још испољавао самилост“. Самилост према отаџбини – то је родољубље.

1.

СВЕШТЕНИК АРТЕМИЈЕ ВЛАДИМИРОВ: ЗАВИЧАЈ И ГРОБОВИ ПРЕДАКА

Домовина је незамислива и без оне куће у којој се родио читалац ових редова, без скромног дворишта или баште где неприметно протиче или је већ протекло твоје детињство. И када одједном поново угледаш ову кућу после дугог растанка и нежно додирнеш стабло дрвета чија те је пријатна хладовина чувала од подневне жеге кад си био дете, тада ти се
срце слатко стегне и на очи ти навру сузе од непролазног осећања љубави према земљи која те је родила.

Александар Сергејевич Пушкин има песму у којој проналазимо за нас изузетно важне мисли. Песник пише да се сва самосталност човекова, залог његове величине, састоји у љубави према отачким гробовима… и према предачком земном.

Да, гробље је уистину свето место. Нигде као на гробљу душа не налази смирење. Све лажно, површно, сујетно, одједном некуд одлази. Човек стаје пред лице вечности… На једном надгробном споменику беше усечен натпис: „…блажени мртви који умиру у Господу… они ће се одморити од трудова својих, а дела њихова ће их пратити“. Овде, поред гробне плоче, не само да спознајемо смисао живота, већ се овде васпоставља наше историјско сећање које повезује нити векова. Прошлост и будућност постају садашњост када их гледа Господ Исус Христос; а Он је „јуче и данас и занавек Онај исти“.

Гробље – то је зрнце Отаџбине, и ако ти, читаоче, некад будеш у прилици да положиш свеже цвеће на гробове светих Осљабе и Пересвета, тада ћеш, гледајући на неугасиво кандило које светли поред надгробне плоче, схватити да су за Бога сви живи, јер онај који вољу Господњу твори, не може умрети. Залога величине и самосталности православног човека јесте вера у свеопште васкрсење мртвих. Свима нама, малим и великим, предстоји да се сретнемо једни с другима поред страшног престола Судије Христа.

2.
ПРОТОЈЕРЕЈ АРТЕМИЈЕ ВЛАДИМИРОВ: ШТА ЈЕ РОДНА ЗЕМЉА?

Пажљиво ослушните реч Отаџбина. Шта ће вам она рећи? Домовина мати – то је земља која нас је родила и одгојила; Домовина – то је земља од које ближе нема и не може је бити; Домовина – то је земља моје породице, мојих најближих, мојих предака који су из генерације у генерацију с љубављу и самопрегором, а што је најважније, с вером, давали све од себе и молили се за њу. Домовина… Волети је – значи знати њену прошлост, живети њену садашњост, бринути се и молити се за њену будућност. Воли своју Домовину и она ће ти дати снаге, макар био и слаб; усамљеника ће окружити пријатељима и саборцима, ономе који осећа несташицу дароваће изобиље, безначајног и малог човека учиниће племенитим и знаменитим. Док смо с њом, с њеним бољкама и тешкоћама – ми смо срећни, јер делимо њену судбину и сједињени смо са својим народом. А ако останемо без ње и изван ње – онда ће и живот, чак и ако је препун изобиља и лагодности, постати безличан и илузоран, јер другу Домовину на земљи није могуће стећи ако се прва звала Света Русија. Несебична љубав према Домовини, умеће да ценимо Отаџбину и да је прихватамо свим срцем, жеља да јој служимо, не због страха, већ због савести – јесу она душевна својства без којих човек нема право да себе сматра личношћу.

3.
СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ: ПОЈЕДИНАЦ И НАРОД

Сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чиром егоизма, зар се отровни гној њен неће разлити по целом организму народне душе? Ако је срце твоје заражено саможивошћу, зар ниси постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одмах одсећи? Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао – твој рад, твоја мисао, твоје осећање, прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцимаи врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи, и најученији и најнеписменији и највиђенији и и најпониженији.

4.
ЗАДУЖБИНАРСТВО: ПОУКА ОЦА МИТРОФАНА ХИЛАНДАРЦА

По свој земљи српској трају спомени оних који не текоше само себи благо, већ се богатише Богом. То су задужбинари, а задужбина је све оно добро које се из љубави према Господу уради за народ и ближње. Први и највећи задужбинари су владари и потоњи светитељи светородне лозе Немањића. Кад би неким чудом престале да постоје Немањића
задужбине, ми бисмо остали без себе. Како би се препознали без Студенице, Милешеве, Хиландара, Жиче, Грачанице, Дечана, Пећке Патријаршије, Раванице, Манасије, Каленића и свих иних, разасутих по целој земљи српској. Дела која се раде, не из гордости и моћи, већ Господу у славу, и народу на корист стварају благост, која пада на душу народну, а
мила је Богу. Сви потоњи угледали су се на најбоље, на Немањиће. У времена мирна и ратна, у године гладне и године родне, зидали су Срби вековима и то претраја и оста. Нису задужбине само цркве и манастири, већ и болнице, домови за сирочад, школе, путеви, чесме. Задужбина је и лепа реч, утеха, помоћ ближњем. Свако добро које се уради за Друге, из љубави према Богу. Задужбину није лако градити, велика је то жртва, а на жртву се приноси оно што се највише воли,
најдрагоценије, јер жртва је израз љубави.

И тако до дана данашњег. Светлећи нам кроз тмину, задужбине, као крајпуташи, обележавају епохе, говоре и уче нас и упућују на добра дела. За време комунизма било је мало задужбина. Ктитора није било, и није смело да их буде, а онда је опет просијала на нас благост наших предака и Српство тражи и налази своју душу. Сведоци томе су задужбине које се граде и које ће се градити. Храм светог Саве на Врачару, задужбина је целог српског народа. И многа велика и мала, подједнако Богу мила дела, настају трудом, даром или прилогом верујућих, добрих људи. Владика Николај је говорио да Срби не читају Јеванђеље редовно у својим домовима, као што то раде неки други народи, али је реч Јеванђеља уткана и
испричана кроз задужбине, иконе, болнице, школе, цркве, чесме, књиге, песме и приче, и кроз свако добро дело.
Сваки је дар, од срца дат, драгоцен. Две удовичине лепте, та два мала новчића, пред Господом беху веће од великих прилога, јер они даваху од сувишка, а она даде све што је имала.

Данас је род српски као та удовица из Јеванђелске приче. Велики и моћни имају и од сувишка дају, размећући се показаним доброчинством, а Српство прилаже своје две лепте, даје све што има и гради ко може, други резбаре, клешу, пишу, сликају или прилог за страдалну браћу дају и отварају им домове и срца. И као што старац Варлаам каже: „Једини пратиоци душе на онај свет јесу дела човекова, било добра, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега, само дела његова, сва до једнога, иду са њим”. Јер речено је: „По делима нашим ће нас познати”.

5.
ЧИЈА ЈЕ СМРТ ЛЕПША?

У она већ давна времена, кад су се Срби одгајали на славним примерима својих јунака, била је чувена погибија војводе Јанка Катића из села Рогаче, у нахији београдској. По своме чојству и јунаштву, а и као појава, војвода Јанко је био један од најлепших ликова из Првог српског устанка. Сви су му признавали храброст, честитост и разборитост. Вук Караџић, у „Првој години српскога војевања на дахије”, помиње да је војвода Јанко био српски буљубаша још за време Хаџи-Мустајпаше, званог „Српска мајка”, и да је, пре устанка у Тополи, са Карађорђем и Васом Чарапићем потукао све Турке у
селу Сибници.

Милан Ђ. Милићевић, у своме „Поменику знаменитих људи српског народа”, прича да је 1804. Јанко јавно позивао на мегдан Кучук-Алију, а да је 1805. стварно поделио мегдан са Гушанчевим сестрићем, кабадахијом Демом, на месту Мајданима, код Белих Вода, иза села Жаркова. Идуће, 1806. године, потукао је босанске Турке покрај Дрине, а у другој половини месеца јула, разбио је војску Хасан-Паше на Дугим њивама, код Петковца, у селу Крњијну. Срби онда
потерају Турке према Шапцу. У гоњењу опколе неког старог Турчина који је заостао за осталим бегунцима
и повичу да се преда.

– Коме да се предам? упита Турчин.

– Предај се војводи Јанку Катићу, његова смо ми војска, рекну му Срби. Кад их је војвода Јанко опазио, он се побоја да његови војници не убију старца, па хотећи да га спасе, одмах дојаха до њих с повиком:

– Не гини, Турчине! Тврда је вера; слободно се предај.

– Коме да се предам? упита Турчин наново.

– Мени, Катићу Јанку, одговори војвода мотрећи на своје људе. Турчину засијаше очи кад чу име: Јанко
Катић“, бележи М. Милићевић. „Предајем се“, проговори крвник, и у тај исти мах, опали и погоди Катића посред срца жива. Каква им је била вера, таква им беше и смрт: Турчин убија би ухватио души места у рају свога Алаха, а војвода Јанко штити непријатеља од својих војника, по цену сопственог живота, из бојазни да Срби не почине нечасно дело. Чија је смрт лепша?

Извор: Правда.рс

?>