ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Мајчина молитва са дна мора избавља – како заштити децу у доба зла

Деца наша, деца: све се мање рађају, и све их је теже подизати. Зло их отима од нас и хоће да их, на овај или онај начин, преобликује. Али, од деце не треба одустајати, јер је Бог са нама.

Једна од најзначајнијих поука коју је неки духовник упутио родитељима изречена је старцем Епифанијем Теодоропулусом, који је овако саветовао:“Више треба говорити Богу о деци него деци о Богу“. Више се, дакле, треба молити Богу за децу, него их саветовати речима. О томе неколико подсећања.

Ево шта каже руски православни педагог Николај Пестов.

Први услов успеха васпитања деце је појачана молитва родитеља за њих. А ако осећамо слабост и неусредсређеност наше молитве, онда, по учењу Светих Отаца, њен квалитет треба да, како смо већ раније рекли, надокнађујемо количином. Тако је саветовао преподобни Серафим Саровски. Он је препоручивао родитељима да се не ограничавају на обична правила, већ да, подражавајући монахе, устају на молитву и ноћу.

Примере појачане молитве за своју децу видимо још код старозаветних праведника. Тако Јов „устајући рано, приношаше жртве паљенице према броју свих њих“, говорећи: „може бити да су се огрешили синови моји…“ (Јн. 1,5), и тако је чинио стално.

У својој молитви за децу Јов је био близак Духу Христовом.

Као и свака молитва, молитва родитеља за децу може да буде разумна и неразумна. Апостол Јаков каже: „Иштете, и не примате, јер погрешно иштете“ (Јак. 4,3).

За шта, пре свега, треба да се моле родитељи?

Очигледно је да основна њихова тежња треба да буде усмерена на васпитање детета као живог члана Војујуће Цркве Христове. И ту молитву ће Господ испунити у своје време. Али када ће доћи то време, нама није дато да знамо; има случајева кад Господ није водио младе људе правим путем, већ их је спасавао од гордости, привремено допуштајући њихова застрањења са правога пута и падове. Нека у тим случајевима родитељи не очајавају, већ нека се још усрдније моле Свемогућем („нека умарају својом молитвом Неуморнога“)

Треба памтити пример молитве мајке Монике за свога сина – Блаженог Августина. Овај је у младићким годинама доспео у лоше друштво, почео да води порочан живот и пао у јерес манихејства.

Све што је могла, мајка Моника је учинила не би ли исправила свог сина. Она не само да га је преклињала, већ једно време, чак, уопште није ни разговарала с њим, удаљивши га из своје куће, иако је имала безграничну љубав према њему. Моника је оплакивала свог сина као мртваца и стално се молила Богу да се њен син врати истинској вери.

Његово обраћење се није брзо догодило, али је Господ није оставио без утехе, и у једном сну она је видела Анђела који јој је прорекао будуће обраћење сина. Не престајући да преклиње свога сина, мајка Моника је молила и једног епископа да утиче на Августина. Епископ је, међутим, одбио да то учини, вероватно узимајући у обзир безнадежност таквог покушаја, а с обзиром на стање духа у којем је тада био Августин. Он је посаветовао Моники да га више не убеђује, већ да се надаље само усрдно моли Богу за њега. Уједно јој је, видећи величину њене несреће, пророчки рекао: „Немогуће је да погине син таквих суза“. И заиста, Августин је био спасен тим врелим сузама и молитвама, и касније је постао велики учитељ Цркве. И сећајући се значаја молитви његове мајке у његовом животу, често га називају „сином суза“.

Митрополит Антоније Блум је говорио:“Детету би требало говорити како може да узнапредује уколико постане слично оним људима који и нама самима могу да послуже као пример. У житијима светих постоји довољно деце коју можемо да поменемо и за коју можемо да им испричамо каква су била. Поред тога, детету не би требало помињати ствари које су за њега несхватљиве и које му се, наравно, никада неће догодити. Прича о томе да је неко дете учинило чудо није ни најмање уверљива за друго дете, јер зна да оно само никада никакво чудо није извршило. Међутим, може се говорити о томе каква је била његова личност, каква храброст, лепота, љубав и самопожртвовање – то су најлепше људске особине о којима би управо и требало говорити детету.

Најзад, требало би да дете буде у могућности да, погледавши своје родитеље, уочи да у њима живи управо оно о чему говоре. Они су вероватно несавршени, и дете то сасвим добро схвата, али они настоје да живе по вери и то чини смисао и садржај њиховог живота, а то је нешто сасвим друго. Потребно је да дете види њихову доброту и честитост, односно оне особине које су једноставно људске, али које су већ на граници светости, уколико их дотакне искрица Божја.

Разуме се да би дете у једном тренутку требало да дозна за Христа, за апостоле, за рану Цркву и за Цркву уопште, за богослужења. То би, међутим, требало учинити тако да то за дете буде откривење и радост, а не само још једна лекција која се мора научити. Због тога детету о вери не би требало причати као о нечему што мора научити, него онако као што и о хиљадама других ствари причамо нашој деци или пријатељима: о ономе што нам се догодило, што нас узнемирава, што је за нас интересантно, прекрасно или страшно.“

Дакле, има наде – мајчина молитва избавља са дна мора, каже једна руска изрека. Молитва и родитељско срце које воли: деца ће увек имати на шта да се ослоне.

Пиши: Владимир Димитријевић

Правда
?>