ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И СМРТ СЕКСУАЛНОСТИ: ОГЛЕД ИЗ ОСВЕТНИЧКЕ АНТИПОРНОГРАФИЈЕ

СЛУЧАЈ ИЗ АЛБАНИЈЕ

Ево једне вести:“Студенти, новинари и други
професионалци у Албанији укључују вештачку
ителигенцију ( ВИ ) у своју радну рутину, али
технологија носи значајне ризике.
Почетком октобра ( 2023, нап. В.Д. ), сексуално
експлицитан видео је почео да кружи мобилним
телефонима и таблоидним новинама, који је на крају
постао виралан због упадљиве сличности жене на
снимку са албанском звездом шоубизниса Луаном
Вјолцом.
Вјолца је на друштвеним мрежама демантовала
своју умешаност, осудивши видео као лажан.
Шпекулације су, међутим, престале тек када су ИТ
стручњаци рекли да је то дело дипфејк технологије

(deepfake technology) генерисане вештачком
интелигенцијом.“(1)
Тако је и на Балкан стигло оно шт се већ дешава у
свету познатих на Западу:“Када се појавио видео који
наноси лице глумице Гал Гадот (Вондер Воман у
најновијој филмској верзији) на порно – снимак на
којем је жена имала секс са својим полубратом,
видело се како се лако појединци – и њихове
сличности – могу користити без дозволе и за како
неко ради или говори нешто што никада није урадио.
Иако је било прилично лако уочити пропусте који су
указивали на то да се ради о лажном видео снимку,
био је уверљив на први поглед и показује колико смо
близу томе да људи праве веома реалистичне видео
записе који би могли да нашкоде нечијој репутацији
и каријери.
Ово је пример дипфејк порнографије која
приказује лица славних личности која су аутоматски
фотошопирана помоћу вештачке интелигенције на
телима из порно филмова. Скарлет Јохансон, Тејлор
Свифт и Мејси Вилијамс су већ биле жртве. Тренутно
су познате личности најрањивије на овај напад јер
постоји велики број јавно доступних слика и видео

записа које ВИ алгоритми могу да користе за учење и
стварање што реалистичнијих порно – записа“. (2)
Почиње паклени свет коначне виртуелности.

ЈОШ ЈЕДНА ВЕСТ

Ево још једне вести:“Други начин на који се
вештачка интелигенција користи у забави за одрасле
је развој симулатора оралног секса. VIECI је била
компанија која је креирала Autoblow AI да би
мушкарцима понудила високотехнолошку секс
играчку (осећајући да се индустрија више фокусирала
на понуду висококвалитетних секс играчака женама
него мушкарцима). Они тврде да је Autoblow AI „први
уређај који користи вештачку интелигенцију за
реплицирање људских сексуалних техника“.
Да би то постигли, научници су користили шест
дана (8.333 минута) порнографских снимака да обуче
ВИ алгоритам у вези са реплицирањем оралног секса.
Покренули су видео снимак са 50% брзине како би
омогућили рачунару да направи тридесет снимака
екрана видеа у секунди и документује положај уста.
Овај рад је открио шеснаест „најчешће коришћених

положаја уста“ које се користе у филмовима. Према
компанији, резултат рада ВИ је искуство које је
најстварније могуће“.(2)
Тако је, читаоче: прошло је време лутке на
надувавање. Стижу ВИ роботи који умеју све.

ТРИЈУМФ ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Ово што се десило у Албанији и што ће се, све
више, дешавати и код нас је, наравно, последица
развоја технологије вештачке интелигенције.Све више
посећених порно – сајтова има странице са садржајем
који је произвела вештачка интелигенција (ВИ).
Читам и преписујем:
ВИ порно генератор је врста софтвера који користи
алгоритме машинског учења за креирање
порнографског садржаја, укључујући слике, видео
записе, па чак и интерактивна искуства. Ови
генератори постају све популарнији и нуде широк
спектар стилова као што су природни, аниме,
хентаи, итд. Неки од ових генератора омогућавају
корисницима да прилагоде генерисане слике према
својим жељама.

Међутим, ВИ порно генератори су контроверзна
тема која има потенцијал да драматично промени
порно индустрију. Постоје етички проблеми у вези са
употребом порнографије генерисане вештачком
интелигенцијом, укључујући стварање лажне
порнографије или садржаја који приказује
малолетнике који се баве сексуалним чиновима.“

Шта је „дипфејк порнографија“? И да ли је исто
што и порно ВИ?
Дубоко лажна ( дипфејк ) порнографија и ВИ
порнографија нису исте ствари. Дипфејк је врста
синтетичке порнографије која се ствара применом
дипфејк технологије на лица глумаца у већ
постојећем порнографском материјалу. С друге
стране, ВИ порнографија се односи на било који
експлицитан садржај који је генерисан коришћењем
ВИ.
Иако оба укључују употребу ВИ технологије,
разликују се у смислу садржаја који генеришу. Важно
је напоменути да стварање и дистрибуција дипфејк
порнографије изазива низ етичких питања,
укључујући коришћење нечије сличности без
пристанка, претварње жене у предмет, превару и

манипулацију, и несигурност у погледу моралног
статуса употребе без нечије сагласности.“
Постоји ли ризик да генеришу садржај без
сагласности?
Да, постоји ризик од креирања садржаја без
сагласности путем ВИ порно генератора.
Генератори ВИ порнића се могу користити у зле
сврхе, као што је стварање лажних ликова стварних
појединаца без њиховог пристанка, што доводи до
узнемиравања или клевете. До недавно, прављење
реалистичне ВИ порнографије захтевало је
компјутерску експертизу.
Сада, делимично захваљујући новим алатима
вештачке интелигенције, лаким за коришћење, свако
ко има приступ сликама лица жртве може да креира
експлицитан садржај реалистичног изгледа са телом
генерисаним вештачком интелигенцијом. Инциденти
узнемиравања и изнуде ће вероватно расти, кажу
стручњаци за злостављање, јер неки користе ВИ
моделе да понизе мете у распону од познатих
личности до бивших девојака, чак и деце.
Важно је препознати потенцијалне ризике и штетне
ефекте ВИ генератора порнографије и осигурати да
се технологија користи на одговоран начин и са

поштовањем. Препоручује се избегавање
конзумирања сексуалног садржаја без пристанка и
упознавање са потенцијалним ризицима и етичким
проблемима повезаним са АИ порно генераторима.
Каква је будућност ВИ порно генератора?
Будућност ВИ порно технологије је неизвесна, са
потенцијалним напретком и етичким проблемима на
хоризонту. Ево неколико кључних тачака које треба
узети у обзир:
Напредак у ВИ порно технологији:
– ВИ генератори порно видео записа: користе
алгоритме машинског учења да анализира хиљаде
порно видео снимака како би научио обрасце и
покрете глумаца, а затим креира нове порно
видео снимке генерисане вештачком
интелигенцијом који се не разликују од стварних.

– Порно звезде генерисане вештачком
интелигенцијом: Генеративни системи вештачке
интелигенције као што је Стејбл Дифужн могу
да креирају компјутерски генерисане слике људи
које личе на стварне појединце, изазивајући
забринутост у вези са приватношћу и
пристанком.

– Прилагодљиви садржај: ВИ генератори слика
могу произвести високо прилагођен порнографски
садржај, задовољавајући широк спектар
преференција и жеља.

– ВИ порно ћаскање ( чет ): ВИ системи могу да
препознају речи, разумеју граматику и
прилагођавају се контексту, омогућавајући бољу
претрагу веба, апликације за предвиђање текста
и роботе за ћаскање ( четботове ).

– Виртуелна реалност и порнографија са
проширеном реалношћу: порно звезде генерисане
вештачком интелигенцијом могу се користити
за стицање до сада невиђених искустава, чиме
индустрија „заабаве за одрасле“ још више
напредује;

– Дипфејк: ВИ се може користити за креирање
дипфејка, који може да прети и узнемирава људе
без њиховог пристанка.

Ту су и морална питања:

Употреба ВИ порнографије покреће значајна етичка
питања, укључујући приватност, сагласност и
потенцијалну штету појединаца, посебно жена.
Постоји забринутост због стварања лажних
снимака без пристанка порно – глумаца.
Будућност:
Будућност ВИ порнографије је тема дебате, а
стручњаци расправљају о потенцијалним
предностима и ризицима технологије. Неки верују да
садржај генерисан вештачком интелигенцијом може
имати далекосежне последице, док су други
забринути због његове потенцијалне злоупотребе. ВИ
порно генератори користе комбинацију дубоког
учења, обраде природног језика и компјутерске визије
да би креирали садржај који је све реалистичнији.
Да ли је ВИ генерисана порнографија легална?
Законитост порнографије генерисане вештачком
интелигенцијом разликује се у зависности од
надлежности. Неке земље имају законе који
забрањују стварање или дистрибуцију порнографског
садржаја без пристанка.
Да ли је ВИ порно генератор бесплатан?
Да, постоје бесплатни генератори ВИ порно
садржаја. Ови генератори користе алгоритме

машинског учења за креирање порнографског
садржаја, укључујући слике и АИ порно видео записе.
Закључак ( западни закључак – све може, ако је
„легално“)
Важно је користити порнографију генерисану
вештачком интелигенцијом етички и одговорно,
обезбеђујући да су неопходне дозволе и сагласност
добијене пре генерисања било каквог садржаја. Како
ВИ технологија наставља да напредује, биће
занимљиво видети како ће ови генератори ВИ порно
филмова еволуирати и које ће нове функције
понудити у будућности.(3)
Како смо дошли до овог лудила? Шта нам се
десило?
Једноставно, човек престаје да постоји. У доба
трансхуманизма, његова сексуалност, чак и
изопачена, нестаје у маглама виртуелности.
Али, човек је, као и увек, сам крив због тога.

САМОЗАДОВОЉАВАЊЕ КАО СУШТИНА
САМОДОВОЉНОСТИ

У докторској дисретацији Бранислава
Филиповића, која је, у издању „Медитеран
паблишинг“ објављена и као књига под насловом
„Исповедање уживања/ Културни аспекти аматерске
порнoграфије на Интернету“, аутор настоји да укаже
на везу која постоји између културе мрежних камера,
нагости популарних личности, аматерске
порнографије и ријалитија. По њему, демократизација
порнографије непосредно је повезана са настанком
„новог типа сексуалности лишеног органске
утемељености“. Рађа се и нова форма „исповести“,
као „централне форме оганизације порнографског
ангажовања интернет корисника“.
Кибер – порнографија ове врсте све више доказује
сексуални идентитет. Настала је, по Филиповићу,
„демократска порнографија“:“У фукоовском кључу,
ефектност савремене моћи јесте ефектност њених
тактика, а глобална хиперпродукција говора о сексу
представља начин на који моћ долази да управља
људима и њиховим телима, те се иронија савременог
дискурса сексуалности огледа у томе што нас „наводи
на то да поверујемо како је у њему посреди наше
ослобођење“ ( Фуко )“.(4)
Дошло је, вели Филиповић, доба у коме
„порнографски практиканти учествују у посматрању

својих посматрача“ и „који међусобним гледањем
остварују сексуални чин“.
Шта ово значи? Филиповић нам саопштава о чему
је реч:“Иако кибер – секс можемо да окарактеришемо
као илузију – јер протагонисти сексуалних радњи
упражњавају интеракцију са субјектима „са друге
стране екрана“ – оштрина сексуалног искуства (
узбуђење ) и материјализованост сексуалног објекта
нису нестварни, док се афективни ланац између
посматрача/ учесника по правилу завршава
мастурбаторским праксама и нагонским
врхунцем(…)“(4)
Уосталом, како је уочио Славој Жижек,
мастурбација је једино задовољство које човек може
извући из свођења сексуалности на гинеколошки
приказ узајамног деловања сполних органа.
Филиповић сматра да „миграција свакодневице на
екран и адекватна репрезентација сексуалности
„обичних људи“ постаје нова врста визуелног
„спектакла““, при чему „аматерски снимци
непосредно сведоче о мастурбацији као средињшој
интерпретативно – афективној формулацији
порнографског диксурса“.(4)
Иако је порнографија донедавно била само
мушка, и тврдило се да је порнографија теорија, а

силовање пракса, све више жена каче своје порно –
снимке и тврде да уживају у коментарима. Филиповић
наводи један такав пример:“Овде сам већ неко време.
Волим овај сајт. Волим кад ми момци дају пажњу, то
ме инспирише да постављам још више материјала.
Уколико сте члан овог сајта, барем поставите
фотографију или видео…Молим вас да ме пратите и
коменатришете моје слике и клипове, то волим! Али,
молим вас да и ја видим ваше експлицитне садржаје.
Волела бих да вас видим да сте сви у акцији“.(4)
Полако пролази време у коме се за жене тврдило
да су објекти који уживају у болу и понижењу, кад их
силују, везују и сакате, сведене на блуднице по
природи у које продиру предмети и животиње. Сада
жене почињу да воде главну реч, барем међу
члановима тзв. „порно – комуна“.
Шта су порно – комуне?
Филиповић каже:“Електронски конституисане,
порно – комуне кибер – простора подражавају
заједништво кроз социјализацију приватног искуства
сексуалности“.(4)
Зашто би неко имао невоље са живом женом или
мушкарцем ако је могуће саамозадовољавати се уз
помоћ екранског снимка жене или мушкарца са друге
стране интернет камере?

А онда – зашто би неко преко екрана гледао жива
бића ако вештачка интелигенција може да створи
савршене примере људске расе са којима је могуће
„сексати се“ без икаквих последица?
Свега тога не би било да се људски живот није
свео на имиџ, то јест на неопходност
саморекламирања.

КОМЕРЦИЈАЛИЗАЦИЈА ГРЕХА

Веза између рекламе и греха је одавно
непосредна. Реклама је кључ трговачких односа: она
не само да нуди производе, она и обликује потрошаче.
Ђакон Павле Сержантов истиче:“Комерцијална
реклама покушава да игра на карту оног што за човека
представља потребу. Притом, та потреба мора да се
манифестује снажно, редовно и што је чешће могуће.
Оглашивачи настоје на томе да се код купаца развије
зависност од рекламираних производа и услуга. Они
покушавају да „наваде“ потенцијалне купце на
одређене производе и услуге, покушавајући да од њих
направе сталне муштерије. Управо се на овом месту
показује да се може управљати потребама муштерија
уз помоћ страсти.“(5)

Страст је ( а то је знао и Маркиз де Сад ) кључни
покретач свега у свету у коме је, још од Ламетрија,
човек машина која ради на страсти.
Сержантов нас подсећа:“На језику рекламе
„искушење, страст и саблазан“ су нешто сјајно, док на
језику Цркве ове речи имају негативно значење:
искушење и страст су повезани са великом штетом за
човека, па чак и са његовом духовном смрћу.“ (5)
И блуд се рекламира:“Много смо пута у
ситуацији да нам је пред очима полуодевена лепотица
која с уживањем једе чоколаду. У позадини те слике
лажне љубавне чежње искрсавају речи да је то –
рајска наслада. Шта ће у реклами хране еротска
сцена? Како је то повезано једно са другим?
Покушавајући да привуку пажњу сладокусаца,
користе се страшћу блуда. Можемо приметити да
обични прехрамбени производ претендује на „рајску
насладу“. Црквеним људима је познато да су се у рају
Адам и Ева наслађивали општењем са Творцем, тј.
Оним Ко је створио тај рај. Творци реклама пак
комуникацију са Богом не сматрају жељеном
радошћу. Они пре алудирају на ванбиблијски мит о
грехопаду, будући да управо он има еротску
позадину.“(5) Отац Павле
истиче да су се подвижници вековима борили против

страсти, а да су оне погонско гориво комерцијалне
епохе у којој живимо:“У савременом језику
„стомакоугађање“ и „блуд“ се сматрају застарелим
речима. Страст стомакоугађања се посматра
искључиво у медицинском контексту: како смршати?
До којих болести доводи преједање? После сексуалне
револуције и деценија активног утирања породичних
вредности тема блуда је такође постала остатак
прошлости. Чак ни ширење неизлечивог смртоносног
АИДС-а није навело на размишљање. После
тријумфалног марша АИДС-а на планети се не
разматрају опасности блудног начина живота, већ
начини „сигурног секса“.“(5)
И ту краја нема.
Осим биолошког и демографског. Који нам се
ближи огромном брзином.

ПОСЛЕДИЦЕ СЕКСУАЛНОГ ПРЕВРАТА

У Србији, по подацима демографа, трећина
становништва је нежењена и неудата, а мање од један
посто брачних парова има четвори и више децe.

То је демографска смрт, у којој је просечна
старост четрдесет пет година.(6)
Жан Бодријар се, у огледу „Заборавити
Фукоа“(7), бавио последицама тзв. „сексуалне
револуције“. Чим је, после фројдизма, све
сексуализовано, секс је просто растворен у
ништавилу. Нема више забрана, али истински полни
живот је нестао. Либидинозна енергија је узалуд
утрошена и престала је да храни културу. Људи све
више постају „бесполни“, упражњавајући сексуалност
само знаковно и механички.
Некоме се може учинити да су ослобођање од
сексуалности, деполитизација и напуштање старе
естетике тобожње добро – људи су изгубили и
сексуални и политички нагон, па више, наводно, нису
тако агресивни. Мајка домовина, сопствена мајка,
жена, деца, лепота и узвишеност: све оно што се
некада страствено штитило сад је занемарено. Битан
је само его. Ипак, нестанак сексуалности као извора
културотворне енергије и међуљудског општења
довео је до још једног губљења тла испод ногу:
идентитет сваког људског бића доведен је у питање.
Све је кренуло од револуционарне приче
о ослобођењу човека из стања «понижености». До
сада је, кад је сексуалност у питању, све било

«понижавање»: пол ниси могао да бираш, а
привлачност супротног пола те узнемиравала целог
живота, тражећи од тебе некакав одговор. Рационални
човек Запада је решио да се те «понижености»
ослободи, како зна и уме. Направио је сексуалну
револуцију. Сад је слободан…Али празан, празан:
биће препуно нихилистичке промаје.

БЕСТИЈАЛИЗАЦИЈА ПОЛНОСТИ

Прво је, на Западу, «умро Бог», затим је почела
борба против својине, државе и власти мушкарца.
Фуко је, усред сексуалне револуције, објавио смрт
човека. Револуције су углавном ( пре свега оне
политичке ), биле вихорне, али је човечанство више
страдало од оних тихих, које су мењале свакодневицу.
Те «тихе револуције» збиле су се у име комфора.
Бољи услови рада, благостање, пластична хирургија,
промена пола, нове религије и секте, масовни медији
– све је то изменило људски живот. Живот је откинут
од своје биолошке основе, али и од друштва и културе
за које је некад био везан. Зато се у Канади и другде
на Западу дошло дотле да можеш да бираш пол у
личној карти, и да, само ако тако кажеш, чак и без

икакве операције, будеш женско, иако си мушко, и
обратно.
Док су традиционална друштва сексуалност
настојала да умере и спрече ексцесе, елите које
руководе савременим друштвеним процесима играју
на бестијализацију полности – да би лакше
манипулисали људима. Држава продире у интимну
сферу човекову под разним изговорима – рецимо, да
би се спречило насиље у породици. Али, главни циљ
је поробљавање.
Бодријар схвата да се процес разлагања друштва
не може зауставити. Разум нас не може спасити.
Покушаји државе да поправи демографско стање
узалудни су, јер рађање више није нешто што се
подразумева. Данашњи човек је себичњак коме нису
потребни други, и који је егоизам прогласио
слободом.

МЕДИЈИ И ИЛУЗИЈА СЛОБОДЕ

Мирјана Бобић – Мојсиловић каже тим
поводом:“Та илузија слободе се јавља зато што смо
прикључени на медије. У једном тренутку он изговара
реченицу: „Ако ми сваки дан није као излазак, као

шетња по црвеном тепиху, као да нисам живео“. Ми
живимо у матриксу, у лажи. Ми смо на позорници, на
којој нам неки редитељи, ентитети које не знамо и
којих најчешће нисмо свесни, испостављају пројекте
како треба да живимо. Један од тих пројеката јесте:
Девојке, будите анорексичне, пумпајте груди и
задњице, будите у порнографском дискурсу. Момци,
нико сте и ништа ако нисте богати, ако немате новац
и не можете да живите као порно-гангстери у
спотовима. То је кардашијанизација савремене
културе. То је илузија да вредимо онолико колико
имамо лајкова на друштвеним мрежама. Ми, заправо,
најбоље тренутке, а то су тренуци слободног времена,
проводимо радећи на друштвеним мрежама, на
имагинарном имиџу себе.“(8)
Циљ Новог поретка је, каже Мирјана Бобић
Мојсиловић, уништавање хришћанске лествице
вредности:“То је атак на хришћанску цивилизацију и
нормалан човек мора да се диви, ако иоле разуме о
чему је ту реч, исламу који је сачувао своје вредности.
И свака им част на томе! Максима Алистера
Кроулија, односно сатанизма, јесте „Чини шта ти је
воља“. Значи, савременом мушкарцу је јављено,
директно и индиректно, кампањама и сублиминалним
у порукама, да је феноменално живети као самац, да

чини шта му је воља, да не треба да има обавезе ни
према коме, да је блискост досадна, да је важна
брзина.“(8)
А где је брзина, ту је и пропаст.Наш народ је
говорио:“Напред, па у кречану!“

ПРЕД НАМА ЈЕ ЛУДИЛО

По Мирјани Бобић Мојсиловић, све је ово
лудило:“Живимо у лудилу које нам каже да морамо да
будемо млади, лепи, да жене треба да изгледају као
порно-звезде, да мушкарци треба да буду милијардери
као Доналд Трамп. Имамо порнографски дискурс на
јавној сцени. Ако чувени новинар Си-Ен-Ена Купер
најозбиљније разговара с порно-глумицом која је,
наводно, имала секс с Трампом, и мртав озбиљан је
пита да ли је имала секс с кондомом или без кондома,
онда можемо да говоримо о порновинарству. Део те
приче баца труње на наше животе и на обичне људе.
Ни деца ни родитељи нису тога свесни док се, на
крају, не суоче с онтолошким, филозофским темама…
На крају свако од нас тражи бога. Нажалост, данас
смо жртве промењеног система вредности и услед
тога не поштујемо себе. Људи су спремни да падну у

очајање ако се угоје килограм или два, или ако им
неки тамо газда на послу каже нешто лоше, зато што
немају ништа за шта би се ухватили. Ми смо некад
имали породицу. Дођеш кући, па те загрле тата или
мама, или те изгрде, али знаш да те воле. Или тата има
проблем на послу, дође кући, мама му испегла
кошуљу, каже му да се не секира. Данас то не
постоји, живимо у потпуно промењеној клими. Деца
се купују, можете да рентирате дете и да рентирате
материцу. Сервирана нам је још једна огромна лаж, а
то је да су мушкарци с Марса, а жене са Венере, те да
су се сви ратови које воде зликовци наших живота на
крају пренели на лични план. Људи су у грађанским
ратовима са својим мужевима, женама и партнерима,
а све чешће и са сопственом децом… А душа нема
пол кад волимо, кад патимо, кад се плашимо, кад смо
збуњени… Мушкарци и жене су исти, само је
механизам реаговања културолошки условљен, па се
разликује.“(8)
То је, како рече Слободан Владушић, стратегија
Мегалополиса – мушкарца и жену треба завадити,
мајку и оца одвојити од деце: тако се, једном и заувек,
влада.
Све је одавно познато, велике идеологије су
мртве, секс се свуда види и сви о њему говоре. Дошло

је до апсолутне бестијализације човека. Па ипак,
спрема се колапс који нико не може да заустави. За
разлику од Хајдегера, који је веровао да нас може
спасити само неки бог, Бодријар је веровао да нам
може помоћи само нека катастрофа која ће уразумити
људе.

ОДРИЦАЊЕ ОД СОПСТВЕНОГ ЛИКА

Иако мисао интегралног хуманизма у тријумфу
бестидности види озверење људи, они који управљају
човечанством схватају да је то начин да се влада.
Пошто су идеали разума и морала нестали, и пошто је
све сведено на технологију, на питања о томе ко смо и
шта смо ( људи или машине, мушкарци или жене,
носиоци културног или генетског капитала ) треба
одговарати чисто технолошки. Ако се остане
доследан на том путу, онда се морају уклонити све
моралне преграде.
Одрицање од сопственог лика, које је за европску
мисао било крајње неприхватљиво, сад је масовно –
пластична хирургија мења лица, а и операције
промене пола постале су уобичајене. Промена лица и
пола не доживљава се као нешто преступно и

монструозно, него као стицање новог, макар и
вештачког, идентитета који у себи нема никаквих
противречја. Савремени човек не мења свој лик зато
што је изгубио везу са кореном свог бића, него зато
што је обоготворио себе – и зато, да би доказао да је
небу и себи доказао да је Прометеј, мења свој лик и
судбину.

УВИДИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Сексуалност је детабуизирана, али је изгубила сву
своју снагу, и друштво је постало свесексуално, то
јест асексуално. Сви су почели да беже од својих
полних улога.
Такав је случај, пре свега, са мушкарцима.
Милош Црњански је, својевремено, осетио шта се
дешава, истичући масовно ширење хомосексуализам
као својеврсни синдром пропасти.
Превасходно метафизички утемељен, песник
„Стражилова“ није могао да се помири са модерном,
хтонском и, по Ренеу Генону,
„контараиницијатичком“ метафизиком, на којој је
почивало психоаналитичко тумачење

хомосексуализма као трага онтолошке
„андрогиности“ човека. Ова идеја, драга фројдистима,
по Дејвиду Бакану, вероватно је кабалистичког
порекла. Прачовек Адам Кадмон је, у том предању,
створен као андрогин, а Фројд је, иначе, био потомак
следбеника малоазијског кабалистичког „месије“
Шабатаја Цвија.
Мушко и женско, јин и јанг (не заборавимо
далекоисточне инспирације Црњанског) два су пола у
непрестаној узајамности и преплитању, али они се
никад не стапају и не претварају једно у друго. Како је
показао Мило Ломпар у студији „Црњански и
Мефистофелес“, писац „Романа о Лондону“ уочавао
је демонизам савременог пансексуализма присутног у
беззавичајности каква је Лондон. ( види 9)
Слободан Владушић је, пак, у монографији
„Црњански, Мегалополис“ описао пишчево уочавање
чињенице да мегалополиси претварају људе у
биомасу. Биомаса воли да парадира, а нова
сексуалност је веома показна и згодна за парадирање.
Као и за крајњу политизацију, уосталом.

УВИДИ ДРАГОША КАЛАЈИЋА

Драгош Калајић, који је Црњанског сматрао
учитељем, у свом огледу „Срби, остајте мушки“
пише:“У постхумно објављеном, недовршеном и
непреведеном роману „Трула мајка“ ( где реч „мајка“
ваља читати као метафору Европе ), Малапарте опажа
како из рушевина Европе, након Другог светског рата,
тријумфално израњају масе педера…Запрепашћен,
Малапарте се пита шта је изазвало тако масовну
конверзију мушког рода у извештачену, лажну
женственост. Долази до закључка да главни узроци те
појаве почивају у тоталитарним системима и рату.
Тоталитарни системи и ратови циљају својим
насиљима и изазовима управо мушкост, етику
мушких дужности и одговорности. Слабији,
поводљивији материјал људског рода не одолева тим
претњама и изазовима већ се кукавички пресвлачи у
женску одећу те камелеонски преузима псеудоженску
природу.“(10)
Калајић објашњава ову појаву и међу
Србима:“Срби су већ вековима на најстрашнијем и
најопаснијем месту Евроазије, изложени ударцима
доиста „сила немерљивих“. Само јуначки одговор на
агресију у Првом светском рату коштао је српски
народ више од половине мушког становништва.
Гинули су, углавном, они најбољи, најмлађи, остајући

без порода. Остајали су да се размножавају углавном
они лошији. Сада беремо плодове те неопаке
селекције“.(10)
И изумиремо, изумиремо.

ЈЕСМО ЛИ СЛОБОДНИ, НАЈЗАД?

Сексуална револуција је, у почетку, имала за циљ
да жене у правима изједначи са мушкарцима, а затим
су „господари дискурса“ уочили да сама подела на
жене и мушкарце треба да буде укинута. Мушкарац
више не сме имати ниједну црту мужјака – он се мора
раслабити и препустити да га други воде. И тако пол
постаје безначајан, а андрогини се узводе на ниво
норме. Младо и лепо женско тело некад је изазивало
полно узбуђење мушкараца. Леп мушкарац је
изазивао љубоморне сукобе између жена. Сада је све
то нестало.
Настала су нова, кентаурска бића, за које се некад
мислило да су са острва доктора Мороа; путем
ареобика, козметике, хемије и медицине створили су
себи вештачко тело – протезу, лишену спољашњих
полних одлика.

Кад је нихилистичка сексуалност у питању,
кључна је промена свести због чега сексуална
равнодушност продире чак и у друштвено несвесно, и
гаси се било каква полна жеља.
Сексуална револуција је почела у име насладе, а
окончава у празној игри знацима форме, гестова и
одеће. Свуда су протезе – од хирургије до моде. Тело
постаје протеза. Масовно је, како рекосмо, раширена
игра хермафодита и андрогина. После оргија
сексуалне револуције на сцену је ступио
трансхуманистички човеколики, али и њега ће
заменити вештачка интелигенција. Нихилизам је
победио. Стратегија уклањања
трагова пола са људског тела много је ефикаснија од
негдашњег потискивања сексуалности. Пошто, у доба
постмодерне, сопствено постојање више није
аргумент ни за шта, остало нам је само да будемо
сопствене слике – имиџи. То чак није ни негдашњи
нарцизам, него пуко претрајавање у спољашњости без
дубине. Све револуције
које је човек предузео завршиле су се поразом:
кибернетичка револуција је поставила питање ко сам
ја – човек или машина; биолошка револуција нас води
ка бирању између природног јаства и клонирања.

Сексуална револуција је довела до кризе полног
идентитета, и све се мање зна одговор на питање ко
смо: мушкарци или жене. Револуција је била жестоки
израз хтења, али сад, уморни после оргије, више не
знамо шта хоћемо.

ПОСЛЕДИЦЕ ПО ВАСПИТАЊЕ

Друштво је, као и човек, постало транссексуално
и трансполитичко, политички равнодушно, андрогино
и хермафродитно; оно мења идеологије као маске.
Постмодерна култура је непостојана,
флуидна, са сталним осећањем мањка времена,
извештаченошћу у међуљудским односима, отуђењем
од природе, без емоционалне подршке заједнице,
наглашено самољубиво, а све то води до промена
полног понашања. Сексуалне дисфункције јављају се
због све распршенијег идентитета, неучвршћеног у
детињем узрасту.
Све почиње од неодговарајућег психобилошког
одгајања потомства. Значај раног детињства за развој
јаства одавно је утврђен, а кључни проблем је
недостатак неопходне психо – биолошке узајамности
између мајке и детета.

Преоптерећене послом и кућним дужностима,
мајке све чешће упадају у „радохоличарство“ и
синдром „прегорелости“( крајње психоемоционалне
исцрпљености ), због чега немају снаге за однос са
децом. Иако мајка искрено жели да детету пренесе
осећање љубави и брижности, она то не уме, па се код
деце не рађа осећање симболичке сигурности или
осећајне безбедности.
У постмодерним породицама однос мајке и деце
је често сувише скучен: недостаје време за развијање
тог односа, а време прождире рад у условима
канцерогеног капитализма, који човека троши до
краја да би остварио максимални профит.
Оно што се деци пружа није довољно за нормално
психолошко узрастање.
Постмодерна мајка је у стању повишене
напетости која води отуђењу. На подсвесном нивоу,
осећајно стање своје мајке дете доживљава као стање
емоционалне напуштености и претње по сопствени
опстанак. Дакле, у постмодерном друштву дете је
често у стању емоционалне лишености и то спречава
да се уобличи његов идентитет. Нови типови
играчака и цртани филмови такође спречавају
нормално узрастање психе. Ометање настанка

темељног јаства може касније изазвати спознајне и
емоционалне тегобе.

НЕРАЗВИЈЕНОСТ ЈАСТВА И СЕКСУАЛНИ
ЖИВОТ

Неразвијеност јаства води проблемима у животу
заједнице пошто социјална свест укључује
перцепцију, тумачење и обраду друштвене
информације. Без правилног развоја у детињству,
могућност схватања, тумачења и обраде туђих мисли,
веровања и намера може бити тешко оштећена.
Постмодерна деца су често преоптерећена
инфомацијама, али су отуђена од родитеља и самих
себе. Она, кад одрасту, не разумеју ни своје ближње,
доживљајући их као пука оруђа за задовољење
сопствених интереса и нагона. Овакав
отклон од целосне људскости у раном детињству
често води до проблема у формирању здравог полног
живота у периоду сазревања. Савремена психологија
се осврће на тзв. „превербални“ развој детета, пре но
што оно проговори. Деца која у том периоду нису
успоставила прави однос са родитељима, пре свега са
мајком, пате од хроничне несигурности, немају

егзистенцијално осећање себе самих. Целовитост
личности је угрожена, и перцепција спољашње
стварности је измењена и ослабљена. Неостатак
идентитета доводи до тога да се спољашња стварност
доживи као сан, или као нешто небитно. Емоционална
нестабилност и несхватљиве промене у понашању
јављају се на основу утицаја спољашњих догађаја, али
често и под утицајем подсвесних слика и маштарија.
Ретко шта буди дубље емоционалне реакције.
Уосталом, сви смо са ове стране екрана.
Преселили смо се, оглупели и обневидели, у „паметне
телефоне“.
У полном животу, то веома често доводи до
доживљаја другог као пуког предмета за сопствено
задовољство.

ПОСЛЕДЊИ ТАНГО У ПАРИЗУ ИЛИ
ПОСЛЕДЊИ ТАНГО УОПШТЕ

Негативна осећања напетости, неповерења,
страха, кривице и гнева одавно су продрла у везу
мушкарца и жене. Сексуални либерализам

постмодерне културе повезује сексуално задовољство
не са животом, него са смрћу, и не са радошћу, него са
патњом.
Све се то могло видети у Бертолучијевом филму
„Последњи танго у Паризу“, после чијег снимања је
глумица Роми Шнајдер добила озбиљне психичке
проблеме.
У том филму, девојка жељна мушке љубави среће
„искусног“ мушкарца ( игра га Марлон Брандо ) који
ће њено поверење страховито злоупотребити, анално
је силујући. Она је веровала у љубав, а добила
сатанистичко силовање.
Сексуалност је сведена на насиље.
Проблем масовног сексуалног насиља, за које се и
даље верује да је углавном мушко, сада поприма
друге и другачије димензије.

ОД ЖЕНСКЕ АГРЕСИВНОСТИ ДО „НИЈАНСИ
СИВОГ“

Жене постају сексуално агресивне. Званични
подаци америчког Министарства правде кажу да је

између 1985. и 1994. године проценат женског
сексуалног насиља порастао за 11%, а преко 30%
сексуалних прекршитеља су напаснице. Филм „Ниске
страсти“ ( Шерон Стоун у главној улози ) предаваља
једну такву жену, бисексуалку, спремну да заводи и
убија мушкарце.
На трагу „Последњег танга у Паризу“ је и филм
„Педесет нијанси сиве“, заснован на трилогији
енглеске књижевнице Е.Л.Џејмс. Анастазија Стил је
млада студенткиња Вашингтонског државног
универзитета.
Када се њена цимерка и најбоља другарица
Кетрин Кавана разболи, Ана је присиљена да уместо
ње оде у Сијетл, како би за студентске новине
интервјуисала младог тајкуна,
двадесетседмогодишњег Кристијана Греја. Постају
љубавници, а покаже се да је Греј садиста који
сексуално задовољство налази у насиљу током
односа, на шта партнерка пристаје. Иако је Анастазија
без сексуалног искуства, током везе открива да и она
ужива у болу. Али такође открива, да Греја мучи
потреба да неким апсолутно влада. Кристијан јој нуди
уговор, који му омогућава власт над њеним животом.
Ана пристаје на то и потписује тај уговор и испуњава
Грејове фантазије у Црвеној соби бола.

ПРОТИВ РАЂАЊА ДЕЦЕ ИЛИ ПОЛИЉУБАВ
КАО ВИШЕСТРУКА СМРТ

Медијска пропаганда оваквих лажи код
савременика кочи здраву сексуалност, пориче
духовну страну људских односа, и трује смислене
телесне односе.
Постмодерна сексуалност је преплавила све
медије – од новина до интернета, и свиђа се незрелим
егоистима јер је изразито против рађања деце.
Свудаприсутна сексуална инфомација разара интиму
као природни израз људскости. Због свега тога,
јављају се разне врсте сексуалних девијација, које се
озекоњују у име Мегалополиса. Јавља се и тзв.
„полиљубав“ – држање више истовремених веза,
често спојено са бисексуалним понашањем. Јављају се
и тзв. „групни бракови“. Данас има преко петсто
хиљада „полиљубавних“ групних бракова у САД.
Италијански философ Дијего Фузаро повезује
феномен „полиљубави“ са канцер-капитализмом
наше епохе. Он пише: „Можете ли волети више од
једне особе? Можете ли имати више партнера, без
љубоморе или лажи?“ На таква питања покушавају да

одговоре Френклин Во (Franklin Veaux) и Ева Рикерт
(Eve Rickert) у својој програмској књизи под насловом
Више од двоје. Главна тема је такозвана „полиљубав“,
реч која није узета из Орвелове књиге 1984 (а изгледа
као да јесте), али алудира на нове облике ероса у
складу са постмодерним и постбуржујским друштвом
у чијим просторима без граница важи правило „увек
без ограничења“ уз кршење свега што је
неповредиво, па чак и старог грађанског односа
између мушкарца и жене превазиђеног у корист онога
што је Бауман дефинисао постмодерним (и
неконвенционалним) коришћењем еротике.“(11)

По Фузару, реч је о својеврсним новим
инструментима економије:“Можемо прочитати на
задњим корицама есеја Френклина Воа и Еве Рикерт:
„Резимирали су двадесет година полиљубави,
узимајући у обзир животна искуства и приче,
износећи нове теорије и написавши приручник 2.0 о
полиљубави! У последњих неколико година многи
људи су открили полиљубав као легитимну и
пожељну опцију за своје односе. Овај водич нам
говори како доћи до циља са психолошке и практичне
тачке гледишта.“ Дакле, нема ту места неком чуђењу!
За друштво које подразумева и практикује слободу и

увек само као неограничену либерализацију обичаја и
потрошње, полиљубав је очигледни и неопходни
приступ за нове постбуржујске генерације отвореног
ума. И тешко онима који се не слажу, држећи се
старих и досадних хетеросексуалних односа у
љубави! Ти хомофоби, сексисти, патерналисти и
примитивци у души, морају се преобразити у
аутентично космополитске ликове.“(12)
То је ново насиље нових фашиста, који наступају
у име псеводолибералног антифашизма. А све у име
„полиљубави“.

НОВА ЕКОНОМИЈА ПРОТИВ СТАРЕ
ПОРОДИЦЕ

Нова економија, по Фузару, има за циљ да
уништи породицу и државу – породицу као основу
државе, а државу као моралну заједницу:“На тај
начин се редефинише друштво као глобализовани
флуидни простор за слободно кретање капитала, роба
и људских бића. Уништава се етичка заједница тако
да преостаје само слободна утилитарна размена
између атома потрошње лишених етике. Либерални
атомизам има за циљ да раствори породицу у

номадски и дијаспорички плурализам неповезаних
бића или, да је, на сличан начин, редефинише као
пуки пролазни (полиљубавни) и временски
ограничени скуп који следи искључиво слободну и
неограничену жељу појединаца, без полног
идентитета, и који тежи једино ка групном уживању и
слободној еротској размени.“(12)
Тако каже Фузаро.
И ми последице тријумфа Мегалополиса осећамо
на својој кожи: уморни, склони самозаваравању,
тонемо у небитије.

НОВА ЖЕНА

Феминизам, који је некада био покрет за права
жена, сада се претворио у средство капитализма за
разарање последњих остатака породичног живота.
Нова жена је самодовољна грабљивица – менаџер. Њој
мушкарац не сме ни да приступи.
Овакви феномени још дубље узнемиравају људе и
руше њихов сексуални идентитет.
Јављају се многи психички поремећаји
(депресија, психотична анксиозност, тешке форме

дисоцијације личности ). То додатно води бекству у
виртуелну стварност дрога и других болести
зависности. Сексуална зависност, зависност од
порнографије и слични видови понашања повезују се
са патолошким коцкањем, интернет адикцијом,
булимијом и анорексијом, а откривају се и озбиљни
социјални и психолошки проблеми.
У доба свеопштег разврата, шире се и тешке
полне болести. С друге стране, тзв. „БИГ ФАРМА“
нуди сексуалне стимулативе, попут вијагре, јер
проблем импотенције је све већи.
Ако имамо жену која прождире мушкарце, зар је
случајно да мушкарац, користећи порно генераторе
вештачке интелигенције или сексуалне „роботице“
које у меморији имају и по двадесет хиљада речи,
бира виртуелност уместо стварности?(13)

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА КАО ИДОЛ

По библијским учењу, идол је свака твар или дело
руку људских које човек обоготвори да би се клањао
лажи уместо Творцу. Вештачка интелигенција је идол
– лажни бог. Њу је саздао човек, нахранио је собом,
својим знањима, својом уметношћу, својим

осећањима, пожудама и страховима, па сада она
пресаздаје човека.
Он ју је хранио и својим секс- рекламама и порно
– филмовима, и вештачка интелигенција „зна“ колико
смо бедни и спремни да цедимо исцеђени лимун
својих чула, као што, по Бодлеровој речи, матори
развратник цмаче груди старе дроље. Зато се јављају
ВИ порно генератори, који нас коначно генеришу –
дегенеришу, да бисмо сутра, у складу са вољом
елитних светских луциферијанаца у потрази за
„златном милијардом“ робова заувек нестали.
Једини лек би био обнова целосног, хришћанског
човека, који верује да, по речи митрополита Антонија
Блума, рећи неком волим те значи – ти никад нећеш
умрети. Али, тешко да ће тако бити, бар кад је већина
у питању. У последња времена, људи ће, каже
Откровење Јованово, гристи језике своје од бола, али
се неће покајати. ( Откр.16,10-11)
ШТА ЈЕ ОСТАЛО НАМА

Нама је остало да се, по мери својих снага,
држимо онога што нам је Бог оставио, и да идемо
путем Христовим. Данас није лако бити нормалан, а
камоли хришћански узвишен, Али, смирење са којим

ћемо приступити часу у коме смо се обрели, држање
ума у аду без очајања ( томе нас је учио Свети Силуан
Атонски ), настојање да победимо силом Божјом, а не
нашим снагама: има наде чак и у безнађу. Зато мирно,
одлучно, јасне свести, корак по корак, излазимо из
лавиринта и видимо пред собом Небески Јерусалим.
Господе, немој нас оставити у часу у коме
живимо. Јер, Ти си наш живот, и ако будеш са нама,
ми ћемо проћи долином смрти ка Теби. Ти си наше
Освештање и наша Освета луциферијанцима који су
створили порнократски свет и желе смрт мушкарцу,
жени и детету.
Они су већ побеђени, и одавно мртви, мада држе
сав капитал овога света. А ми смо, и даље, живи, и
настављамо да будемо људи.