Већ неколико година жеља великих европских медија је да мађарског премијера Виктора Орбана представе као усамљеног и изолованог политичара без премца на ЕУ нивоу. Бележи се сваки звиждук који добије, броји сваки транспарент са поруком „Go home”. Критиковати Орбана више није довољно, напротив, актуелно важи да заслужује презир као отпадник од високих хуманистичких вредности које деле сви други. Манири европског политичког дискурса показују већ константне форме: Кога не можеш да увериш, одузми му легитимитет; кога не желиш да слушаш, прогласи га непоузданим; ко апелује на разум и логику, бојкотуј га.

Да је Виктор Орбан изразито неомиљен међу политичком ЕУ врхушком није спорно. Питање је међутим колико су његови политички ставови – око миграција, проширења ЕУ, анти-руских санкција – легитимни и прихваћени унутар ЕУ електората, чак не као ексклузивно Орбанови, већ ставови разума који Унији гарантују дуги живот.

Најновије одмеравање Орбановог дубоког пада у изолацију тиче се међусобних односа унутар Вишеградске групе, политичке платформе Чешке, Словачке, Мађарске и Пољске, основане 1991. И након приступања тих земаља ЕУ 2004, „Вишеград“ је остао коректив којим су се те четири централно- и источноевропске земље бориле против Унијиног фокуса на велике, као Немачку, Француску и Велику Британију, или на важне земље с Југа, које су захтевале сталну финансијску бригу, чак зарадиле медијски надимак „pigs“, свиње (Португал – Portugal, Италија – Italy, Грчка – Greece и Шпанија – Spain).

Дуго је Вишеградска група успевала да се одржи као колективни глас унутар ЕУ, чак је за време аустријског канцелара Курца добила Беч као неформалног придруженог члана. Сад је с тиме готово, јер је Орбан и ту остао сам, пишу аустријски и немачки медији у комбинацији чињеница и навијања.

Ди Пресе: „Већ месецима расту разлике међу чланицама Вишеградске групе. Дипломате преносе информације о гласним свађама, увредама и жестоким вербалним обрачунима далеко од ока јавности (…) Орбана су сви напустили.“

„Само се Мађарска спасила“

Непосредан повод најновијих анализа је Орбанов говор прошлог викенда у Летњој академији у румунском региону Бајиле Тушнад, Трансилванија. Академију су 1990 заједнички основале Мађарска и Румунија као платформу за промоцију односа између мађарске мањине и румунске већине, под благонаклоним оком Букурешта и Будимпеште. Од доласка Орбана на власт, Бајиле Тушнад се са ЕУ стране, али и од Румуније као домаћина, доживљава као Орбанова пропагандна бина и неслужбено заобилази.

То је део Румуније у коме мађарска мањина држи регионалну већину. Више од милион и по Мађара/Румуна мађарске националности живе у Румунији, махом Трансилванији, од чега су половина Секељи, етнијa са културом и језиком који предатирају стварању модерне мађарске нације. За паралелу, било је интересантно пратити с којом страшћу су западни медији у време распада Југославије заговарали освешћење и осамостаљење Војводине, све то на статистици од 330 хиљада Мађара (данас 250 хиљада). Аргументи су, све негде до пре петнаестак година, били: оде јужна српска покрајина, шта чека северна? Судбина пет или шест пута веће мађарске мањине у Румунији остајала је у потпуности испод медијског радара. Тема напросто није постојала у европском политиком дискурсу. Свима је промакла, осим Орбану.

Орбанов говор на Академији овог лета је био „саркастична, злобна полемика против Запада, САД и ЕУ“, пишу европски медији. Орбанови ставови: 1. „Главне западне вредности су миграције, брисање полова и рат“; 2. Зато што су изгубиле од Кине у рату за светско вођство „САД су постале опасне и гурају читав свет у рат“; 3. ЕУ врхушка ради на рушењу традиционалних хришћанских темеља Европе“; 4. Епоха Просветитељства је скренула на погрешан пут, повукла са собом европске нације, „једино се Мађарска спасила“.

Све је већ рекао прошле године, коментаришу аустријски и немачки медији, једина новост је „дубина његовог Антиамериканизма, уз презирање Европе, уздизање Кине и агресивно попуштање Русији“ (Дојче веле).

У регионалном смислу је на то дошла и Орбанова подршка мађарској мањини у Трансилванији, те третману тог румунског региона као легитимног симболичко-политичког поља Будимпеште.  Није неопходно знати румунски језик да би се ових дана разумели наслови румунских медија.

Чешког премијера Петра Фијалу Орбан је поспрдно назвао „федералистом“ (Орбанов термин за „интегралисте“ унутар ЕУ) који у ефекту поништава националне осећаје унутар Уније, демонтира нације.  Праг тренутно држи председавање Вишеградском групом, па је одговор испао подједнако груб.

Циљ коментара је да се покаже процес растуће изолације Орбана, ућутка његов глас и посраме сви који у Орбановим речима препознају легитимну бригу за будућност ЕУ.

Ди Пресе: „Мађарски премијер зна да он као особа више никада не може рачунати на поштовање унутар ЕУ. Његова мисија је још једино деструктивна, од чега се дистанцирају чак и бивши пријатељи из Вишеградске групе.“

Шта је Орбан говорио?

Сви медији истовремено спомињу Орбанов говор од прошле године као моменат тачке без повратка за „Вишеград“. Ево главних момента из њега. Година је 2022, али лако се побрка са 2023. Из поређења се стиче осећај за еволуцију Орбанових политичких ставова, или, речником овдашњих медија, његовог „опроштаја од Европе“, на рате.

О „пропасти Запада“:

„Стварност је, кад се пре сто година говорило о „пропасти Запада“ мислило се на слабљење његове духовне и демографске улоге. Оно што данас видимо много је горе – сад се ради о паду западне материјалне и политичке моћи.“

О актуелном рату у Украјини:

„Наша западна стратегија стоји на четири стуба. На папиру изгледа рационално, има у њој логике, нашло би се и пар тачних бројева. Први стуб је да Украјина не може да победи Русе сама, већ само са англосаксонским инструкторима и НАТО оружјем. Други стуб је наша претпоставка да санкције слабе Русију и дестабилизују њено вођство. Трећи стратешки стуб је да ћемо бити у стању да изађемо на крај са економским последицама тих санкција тамо где оне нас погађају. Четврта стратешка претпоставка је да ће се читав свет поређати иза нас, јер ми имамо право. Уместо тога, на основу такве стратегије, ми смо дошли до ситуације да данас седимо у аутомобилу с четири пробушене гуме. (…) Кад су све четири гуме дефектне, треба их променити. Потребна нам је нова стратегија, у чијем средишту неће стајати победа у рату, већ мировни преговори и формулација добре мировне понуде. Морам рећи да задатак ЕУ није у томе да се стави на страну Руса или Украјинаца, већ, између Руса и Украјинаца.“

О геополитичком профиту:

„Ко профитира од овог рата? Одговор је, профитирају они који располажу властитим енергетским избворима. Руси профитирају. (…) Наравно Сједињене Државе профитирају. Знао сам шта нам се спрема кад су Американци 2013 најавили стратешки извоз своје скупе и прљаве нафте из шкриљаца.“

О слабљењу ЕУ моћи:

„Унија не може постати светско-политички фактор, зато што код себе и у непосредној околини није у стању да се брине за ред и поредак. Најбољи пример је руско- украјински рат, он мора престати. Али има и других примера. Протокол из Минска је МОРАО бити имплементиран. Хрвати у Босни су преварени од Бошњака – то је компликовано питање, желим само да знате да представника хрватске мањине у ствари бирају Муслимани, тако што користе рупе у изборном закону. (…) ЕУ ћути. Или проблем заштите националних граница. Не мора ЕУ бити светски фактор, довољне би било кад би имала амбиције и била у стању да штити властите границе. Али Унија то не може, јадан Салвини који је то пробао, ено га одвукли на суд и спремају му затвор. Или проширење на Балкану – Грчка је у ЕУ, Мађарска је у ЕУ, а између њих је огромна црна празнина, Балкан, који би ЕУ из чисто из геополитичких и економских разлога МОРАЛА да узме у чланство. Али Унија за то није способна. Европа не мора да чезне за глобалном улогом, довољно је да себи постави скромније циљеве. Да оствари нешто што је могуће, ту код себе у кући и око куће!“

Ко је већи „екстремиста“?

Због говора на Академији у Бајиле Тушнад, румунски премијер Марчел Чолаку (Marcel Ciolacu) назвао је Орбана „екстремистом“, неки делови румунског политичког естаблишмента су додали „терориста“, што су европски медији одмах спремно ширили даље.

Општи коментар је био да је Орбан „исмејавао румунски политички систем“. Тек након читања десетака различитих извештаја долази се до тога како је то конкретно Орбан „исмејавао“ политичке прилике домаћина.

Прво, рекао је да је Чолаку, кога је управо први пут срео у Букурешту на пропутовању ка Бајиле Тушнаду, већ двадесети румунски премијер са којим се упознаје од 2010, откако је он, Орбан, на власти. „Ко зна, можда им се двадесети посрећи“, истакао је на Академији и домаћинима церемонијално пожелео да та вртешка стане.

Друго, осврнуо се на то да му је Чолаку предао нешто као списак тема које не би смео да спомиње у Бајиле Тушнаду. На врху забрањених (ако је то прејако, изузетих) тема, стајала је мањинска политика генерално, Трансилванија као мултиетнички регион специфично, а Секељи изричито. „Образложено ми је да не дирам румунске теме, и ја то поштујем“, рекао је Орбан, „али ја никад нисам рекао да су Трансилванија и Секељи румунске теме“.

Да, Виктор Орбан је националиста. Ко није, у данашњој Европи? Ако се погледа читав источни обод Европске Уније, њена антируска крајина, све гори од националиста. Велика Британија је напустила ЕУ у аутодеструктивном националистичком рефлексу. Југ Уније постаје база специфичног типа национализма – локално, а америчко. Скандинавија се тресе у ратној грозници пред нападом Руса који само што није почео. ЕУ администрација није сама по себи националистичка, али ради за националисте. Брисел је постао услужни сервис националиста, посебно оних из Антируске крајине, подручја које већ заслужује велико слово.

Још једна, неко би рекао релативизација, а што се мене тиче само стављање Орбана у актуелни контекст, односи се на оптужбе за „екстремне ставове“. Орбан, екстремиста? Да, утолико што се он креће рубним подручјем европског медијског и политичког дискурса, који је тренутно сав формулисан унутар екстремних ставова рата, наоружања, ломљења Русије и обрачуна до краја. Тамо где сви вичу рат и где су сви сложни у томе да је он неопходан, онај ко виче мир је наравно екстремиста. У том смислу Орбан заиста заговара екстремне ставове, јер хоће мировне преговоре тамо где наставак рата важи за аргумент разума.

Трећа контекстуализација се односи на Орбанов хумор. Његова дистанцирана иронија и бритки хумор су наравно политички некоректни, јер да нису сводили би се на вече комике у Дизниленду. Он зна да „лупи“, народски речено. Ужива кад забавља и прича политичке вицеве које је смислио уз добру порцију гулаша и токаја. Кад се погледају његове слике из деведесетих, смислио их је доста.

Да, из његовог хумора делује специфична врста непоштовања политике као подсистема и професије, али то је више због резигнације над понављањем очигледног, него из жеље за увредом. Орбан често делује као неко ко је уморан од политичког лицемерја ЕУ која тренутно наступа под заставом „што смо дубље у рату, ближи смо миру“. Да ли је то хумор? Јесте, хумор очајника.

Оно о чему се не говори

Орбан је, коментарише аустријски дневник Ди Пресе „покушао да од Вишеградске групе направи ударну војну јединицу за борбу против европских решења и вредности (…) али су његови бивши партнери на време прозрели ту шарену лажу (Mogelpackung) и напустили га. Он шири недопустиву илузију да је апсолутни национални суверенитет могућ, и то у Европи која стење под притиском глобалних економских и безбедносно-политичких утицаја“. Опала, још једно преокретање теза и окретање главе.

Фуко је говорио: није битно оно што се није рекло, него по којим правилима је изостављено. Оно што се у тој по свему тачној формулацији о непостојању апсолутног националног суверенитета у глобалном свету није рекло јесте чињеница да Унија рационално образлаже своју (анти)руску политику на „пресецању енергетске зависности од Русије“. Тиме Унија чини управо оно што замера Орбану – шири недопустиву илузију да је апсолутни европски суверенитет у свету испреплетених глобалних утицаја могућ. Правила по којима је ту нешто изостављено тичу се начина на који велике дискурзивне формације унутар ЕУ интерпретирају философске појмове мира и хуманизма. Дискурзивна регулатива тренутка је да једино рат са Русијом осигурава Европљанима мир и безбедност, иначе смо изгубљени. Ко год писне „мир“, шири шарену лажу.

Из вечери у вече гледам аустријске и немачке вести где ми неки политичар смртно озбиљно образлаже како више нисмо економски зависни од Русије, само од Кине, или од Ирана, или Саудијске Арабије, „али и на томе се ради“. Понеко с мрвом преосталог интегритета зна да дода како су алтернативе, истина, горе од Русије, али шта да се ради, таква су правила.

Оно што Орбан напротив говори је: ја нисам стварао та правила, и немам намеру да игноришем њихов карактер аморалног конструкта. Али без бриге, он неће извести Мађарску из ЕУ. Чак ни ватрени националиста као Орбан нема храбрости да прогласи аутархију мађарске нације и привреде, јер добро зна да би, у глобалном свету испреплетених зависности, то био колективно суицидалан потез.

Извор РТС ОКО

Насловна фотографија: Johanna Geron/AFP via Getty Images