Весна Капор: Шта говоре траве

Весна Капор (Фото: novost.rs)

Сећање на  Драгицу Васиљевић, Смиљу Гудељ, Душанку Гутић, Зору Чоловић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Десу Милошевић, Милицу Вучинић,  Бору Тешановић, Милијану Бјелицу, Рајку Банашевић, Наталију Гутић, Косу Пејановић, Јованку Самарџић, Драгу Вукотић, Зору Ковачевић, Јованку Ивановић…*

У многим стварима саучесници смо у поравнавању унутар дубоког временског следа, испод лица садашњице, у густим лавиринтима историје са лицима одавно засенченим и у стварима, често, компликованим и тешким. „Шта је човјек, а мора бит човјек? Где почињемо ми, наш час − живот, и одлуке? На којој дубини, каквим знацима и како, разговарамо са никад виђеним са којима нас спајају језик, приче, веровања, коначно, небо под којим смо стасавали? У свакој кући расту тајне, прозрела сам као дете ту мучну заседу историје. За сваким столом чувају се другачије приче; побеђени и победници под истим небом, на истим раскршћима, у истим ноћима; под снегом, кишом, ветром − носе другачија сећања. Кућа до куће, њива до њиве, исте улице и речи, помешана презимена у родослову, помешане крви и преци, а опет – у расколу.

Никад не знаш кад ће те сустићи сећања која нису лична; кад ћеш истеривати правду, кад ћеш се молити или преливати имена која си запамтио из предања, из тих прича у кућама – тајнама у даље сећање, да им се не изгуби траг.

Свет је пун неиспричаних прича. Треба имати на уму: кад год извучемо неку из тмине, пренели смо ватру приповедања, предали на чување даље, даље, даље…Изнова дозвали кораке, и смех, и плач, и зверства, и опрост, и безумље и лепоту.

Дужна сам ову причу.

Деца смо, и зелени травњак у омаленој невесињској порти примамљив је. Све је, иако у размерама архитектуре скормно, за нас величанствено. У цркву, ваљда, иду храбри. У њој се под дугим литургијским сводом, под речима које звоне свечано, речима које не разумемо, а дубоко у срцу звоне, осећамо присно и сигурно.

Ми идемо у цркву, јер, шта нас брига, наша баба не плаши се никог и ничег. До Бога јединога. Ту, у порти, влада увек нека стишаност; опомињу нас, изнова, да се не занесемо: немојте газити гробове, полако. У мојој глави, препуној  мисли неусаглашених са годинама, већ се смештају тајновите приче, увелико.  Мало нас је, и присно је. Многе приче ту се гранају у тишини. Носимо их развејани светом, као завет.  Проћи ће много година пре него што седнем и одслушам у целости, сећање на далеки фебруар и причу о пуцњима у девојачке главе, срца, груди…

Снијег је био до кољена, те зиме, сметови до ластавица; истрчала сам часком, напоље, из подрума, ту смо се крили, жене, дјеца, старци, нејаки, истрчала сам, и престравила се, свуда мртви. Десетак година ми је било. Бојана прича утишано, одмерено; разговарамо већ два сата. Понекад припали цигарету, заћути један душак.  Претура слике, речи, свака је недовољна, немушта, али ваља је изрећи, јер само тако се све чува.

Са свих страна, овде где јесмо, дува промаја. Приче и саговорници лелујају, померају се, сусрећу.  Ти мораш написати ту причу, каже ми у једном тренутку, после детињства а пре сусрета са  Бојаном,  пријатељица.

И ево, пишем. Да ли ће ови редови некоме послужити као ослонац, као степеник којим ће обухватити снажније и дубље све те догађаје,  не знам. Све се у овом дану о коме се непрестано и испод забрана комунизма у свакој кући прича, дешава стреловито, страшно и коначно. Ова прича као свици, светлуцне изненада – и пре него што се доприча, понестане речи. Распу се девојачка имена, засветле осмеси, зазвецкају кораци, а потом ништа, све нестане.  И смрт је згрушкана, мукла, уплашена од изненадних сусрета. Може да објави само себе у многоструким сликама и речима.  Побијене дјевојке, пострадале, стријељане – тише, немојте газити траву туда, немојте. Чује се и након много година. И нека зебња, ладни срси заустављају дечје ноге. Све је то неко магновење, сад. Међутим, осећај да смо „у туђем срцу своје срце чули“ прати нас цео живот. Наслањала сам главу, кришом, на траву поред крстача, и слушала…

Знаш, такав је то дан био, није се знало ни ко је ђе, и ни шта се дешава. Пуцњава на све стране. Кажу, партизани ослобађају град. Јест, стално су се војске мијењале. Устаници на почетку рата, па Италијани, па Нијемци…наши су били у различитим војскама, кукала нам мајка. Заћутимо, и тишина падне, на трен, тешка. Потом  Бојана, тихо и меко наставља да живи то време; часови у којима су из непојамних разлога устрељена срца која су била и њена, прислоњени су уз све што је дошло доцније кад се живот разбујао.

У Невесињу, на дан ослобођења 14. фебруара 1945. године ослободиоци из џепова ваде цедуље, претражују подруме, склоништа, куће, пресрећу на улицама − читају девојачка имена. Они су жива смрт, али не мисле о томе, испуњавају наређења. Забележен је број седамнаест, али списак је шири, страдало се и изван града. Кораци победника и стопе поражених замели су се и сви су путеви, сад, затрпани лешевима, мртвим изневереним илузијама, осрамоћеним чиновима, изневереним, лажним идејама. Лица убица, као и њихова имена, нико не помиње. Као непролазна траума у колективном сећању, тај чин је трагедија. Животи убијених снажнији су од чина убиства.

Чак се и злосрећници који су правили спискове слабо помињу. Оставља се Вишњем, све то. Понекад се провуче неко сведочење, помену нека имена, али све то мало је и неважно пред насмејаним фотографијама убијених девојака.

Кажу све се одиграло стреловито, за сат времена. У подне је тај обрачун младих ослободилаца са лепим девојачким лицима био окончан.

Ко је могао помислити, тако нешто. Све су оне мислиле да их зову да помажу око рањеника, каже Бојана. Ко је могао помислити…Без кривице, без суђења…Све су то биле дјевојке за примјер, ишле у грађанску школу, образовале се…Убијане су свуда, без реда.

Најчешће у потиљак, с леђа. Без суђења, оптужбе, кривице.

Цео град је мапа њихових корака.

Војске су се мењале; људи су живели, како су умели и могли. Живот колектива тврда је нит, тешко се прекида; увек се изналазе начини да се опстане. Руше се куће, пљачка се, тамничи, ипак, они што остају настављају; жив човјек све стекне и намири.

Моја је Драга изашла из подрума, окренула се, рекла ми: чувај Кову, идем да видим кућу. На улици сретне Драгу Вукотић и Љепу Граховац, притрче једна другој, и тако, одведе их један партизан. Устрељене су у кругу касарне, у потиљак код чатрње. Бојана, прича. Уз главни ток домеће слике и приче, не само тог фебруарског дана, већ свих ратних невесињских година.

Кад су усташе ’41. утерале у касарну/затвор жене и децу, у крваве ћелије где су скончавали мушки, душа на душу легла; кукање и плач, ископане јаме, Зора Гудељ пење се на прозор, држи за решетке и пева, колико је грло носи. Пева. Њу су тражили тог фебруара, била је рањена у немачком бомбардовању, уместо ње, одвели су Смиљу. С врата, она се окрене, и каже: Мајко моја, убиће ме.

Зага Колак, љепотица, ишли смо за њом, ми дечурлија, дивили се. Тај осмех се не заборавља. Гледала се, како се тад говорило,  са Милорадом Поповићем командантом четничке бригаде; такво двоје није ишло улицом. Убили је понад града.

Зору Ковачевић пресрећу на улици, питају како се зове, она каже, после неколико корака пуцају јој у потиљак. Њен брат, партизан, пре тога растаје се с њом, и обоје одлазе расположени, на различите стране. Заувек. Мада брат на растанку каже: иди кући, Зоро, сад ћу и ја доћи.

Милијану Бјелицу, изводе из куће, и скоро одмах убијају. Док пада, она руком повлачи сукњу, преко колена.

Док воде Рајку Банашевић тротоаром, двојица, она се осврне и види млађу сестру, стане и каже: Друже, молим вас, да се поздравим са сестром, никог дугог немам. Страшно је то било. Плачу обе. У следећем сокаку, убијају је.

Јованки Беби Самарџић не зна се гроб.

Згушњавају се приче. У сећању, стоји и следеће. Један је Билећанин повео две девојке, у касарну. Не пуца да убије. Домишљам, гледају се. Пита их: знате ли ђе вас водим? Да помогнемо око рањеника, кажу њих две. Пуцаћу сад у ваздух, а вас двије бјежите, колико вас ноге носе, и сакријте се добро. Срце му је меко и савест мирна.

Како су живели даље они који су убијали? Како су спавали? Је ли их револуција појела?

Још ми је уво прислоњено на траве, још слушам.

Много година доцније у Београду, кад матичарка каже, имам диван датум за ваше венчање, 14. фебруар, као велики хук врати се родно сећање на приче о том дану, и у душку одговарам: Нећу да се венчам тада!  Још дотичу приче из трава о снегу и телима што се расцветавају крвљу у њему. И о томе како је у залеђену земљу, без опела и сандука,  у порти положен живот, као дукати, сјајни, кад се закопају.

Нека овај запис буде тек помен – жишка из кога ће нарасти прича. И нека буде одговор једном Билећанину који ме је питао због чега нисам хтела да се венчам на Светог Трифуна. Мада, који оду на празник светла су им небеса, и први пут тако видим тај ужасни фебруарски дан. Свет је снежна пустош кроз коју свако проказује трагове.

Писано уочи Сретења, са  захвалношћу Бојани Васиљевић Капор на разговору.

*У Невесињу су 14. фебрара 1945. године партизанске формације, на дан ослобођења, према унапред направљеним списковима стрељале девојке српске националности; број страдалих тих дана не зна се поуздано, па су спискови имена и подаци  у изворима различити.

(ИН4С, 14. 02. 2023)

pokretzaodbranukosovaimetohije.rs
?>