Великосрпски хегемонизам: Свима мајка, Србима маћеха

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Пише: Мухарем Баздуљ

Знање је моћ и најбољи поклон, а поклону се, је ли, не гледа у зубе. Мада је тајминг далеко од идеалног и мада су такве инсинуације у време док се покојник још није ни охладио у најмању руку непристојне, сазнали смо, ето, и да је Ђорђе Балашевић средином осамдесетих година партиципирао у злочиначком пројекту „великосрпског хегемонизма“ усмереног првенствено против Албанаца на Косову и то тако што је певао песму „Не ломите ми багрење“, а Албанци су у време док је он ту песму брутално певао били највеће, али нипошто и једине, жртве „великосрпског хегемонизма“.

Хајде да видимо колико је грозан и огаван био тај „великосрпски хегемонизам“. Албум „Бездан“ на којем се налази песма „Не ломите ми багрење“ објављен је у јуну месецу 1986. Неколико недеља пре него је албум објављен, на чело Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, на најважније место у држави, на функцију симболичког наследника самог Јосипа Броза Тита, седа Синан Хасани, етнички Албанац, припадник националне мањине која у том тренутку, према резултатима последњег пописа, представља око 7 посто становништва у СФРЈ. Синан Хасани нипошто није никакав симболички Сејдо Бајрамовић, он је, данашњим речником речено, легитимни представник југословенских Албанаца, колико је то могуће у једнопартијској држави. Кад скоро четврт века касније, у САД-у, припадник мањине која обухвата око 14 посто тамошњег становништва буде први пут изабран за председника, исти ови који данас трубе о „великосрпском хегемонизму“ из осамдесетих година прошлог века упишкиће се од среће у патетичној егзалтацији дивљења земљи у којој је, ето, и то могуће.

Након завршетка Другог светског рата, проценат неписменог становништва на Косову износио је 74 посто. Само двадесет и пет година касније, основан је универзитет на којем је после само десет година студирало више од 26.000 редовних студената. Осамдесетих година, у време кад су на Косову Албанци жртве „великосрпског хегемонизма“ предвођеног Ђорђем Балашевићем, тамо, пропорционално гледајући, студира већи проценат младих него игде друго у Југославији (26 студената на хиљаду становника, наспрам 14 на хиљаду у Словенији и Хрватској).

У исто то време, у суседној Албанији, живи између 120.000 и 150.000 Јужних Словена који немају апсолутно никаква права. Немају право на окупљање у групе веће од петоро, не могу комуницирати са југословенском амбасадом, не могу да се зову како се заиста зову пошто је издат декрет да „држављани који имају неприкладна имена са политичког, идеолошког и моралног становишта и понижавајућа презимена, морају их заменити“, а другим декретом се мењају словенски називи насеља у албанска.

Али да, то је Енвер Хоџа, то нема везе, а Ђорђе Балашевић је кињио Албанце у Југославији.

Постоје и други статистички показатељи погубности „великосрпског хегемонизма“ по Албанце на Косову. По попису становништва из 1948, на Косову је било 68 посто Албанаца и 27 посто Срба. У то време се Балашевић још није био родио, па су „великосрпски хегемонизам“ предводили нешто суптилнији ликови попут Слободана Пенезића Крцуна и Александра Ранковића. Резултати њиховог рада јасно се виде 1981, кад се проценат Албанаца повећао на 77 посто, док је проценат Срба пао на 15 посто.

Жртве „великосрпског хегемонизма“ били су и Хрвати. И то се добро види из статистике. 1948. године, Срба је у Хрватској били 14.5 посто. На посљедњем предратном попису (мисли се на Други светски рат) било их је 16.8 посто, тако да је очито да им је усташки генодид смањио бројност за 2.3 процентна поена. Очекивало би се да „великосрпски хегемонизам“ барем мало помогне у приближавање статистике претходном стању. Али, авај, не! 1981, Срба у Хрватској по попису је само 11.6 посто. Процентуално гледано, више их је коштало тридесетак година „великосрпског хегемонизма“ од четири године Ендехазије.

У Босни и Херцеговини, познато је, „великосрпски хегемонизам“ се нарочито бешћутно обрачунавао са Муслиманима односно Бошњацима. Откад се у Босни и Херцеговини уопште пописује становништво, увек су Срби односно православни имали релативну већину, следили су Муслимани, па напослетку, као најмалобројнији, Хрвати. Усред најгорег „великосрпског хегемонизма“, међутим, 1971. године, Муслимани у Босни и Херцеговини по бројности претичу Србе. Такође, према подацима познатог заговорника „великосрпског хегемонизма“ Хусније Камберовића, у периоду од 1969. до 1980, у БиХ је изграђено више од 800 џамија, што ће рећи да је грађена по једна џамија на сваких пет дана, односно 6 месечно, односно 72 годишње. Па да, све се уклапа, познато је да „великосрпски хегемонизам“ нарочито мрзи ислам.

Што се тиче Црногораца, њих пола милиона је од стране више од осам милиона Срба било толико брутално „хегемонисано“ да су у тој окрутној хегемонијади у размери 16:1 заправо и нестали. Црногораца, ако нисте знали, више нема. И Мило Ђукановић и Мијо Поповић и Тамара Никчевић и ини су пуки холограми, креирани од манипулацијама склоног „великосрпског хегемонизма“ који од света скрива да је уништио цео један народ.

Напослетку, то што су под „великосрпским хегемонизмом“ Словенци први пут добили прилику да се факултетски образују на свом језику, а Македонци да свој језик уопште званично и имају и на њему штампају књиге, само по себи довољно говори.

А најбољи доказ колико је „великосрпски хегемонизам“ погубан, види се по томе што су сви ови народи, након што су се решили „великосрпског хегемонизма“ изишли на зелену грану. Под „великосрпским хегемонизмом“ у Хрватској је измишљен и патентиран један од најбољих и најефикаснијих антибиотика на свету, а данас нису у стању ни да увезу страних вакцина у довољном и потребном им броју. Под „великосрпским хегемонизмом“ Сарајево је заслужило и организовало Олимпијске игре, а данас је Босна и Херцеговина најмногољуднија међу оно мало европских држава које се могу набројати прстима једне руке, а које немају ниједну олимпијску медаљу. Под „великосрпским хегемонизмом“ број Албанаца на Косову је константно растао, а сада, ево, углавном пада.

Пуна је јавност „регионалних душебрижника“ који трубе о опасностима „великосрпског хегемонизма“. Историја је, међутим, учитељица живота, а она нас, видели смо, јасно и недвосмислено учи да „великосрпског хегемонизма“ треба да се чувају једино – Срби.

Извор: Културни центар Новог Сада

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.