„ВЕЛИКИ ВАЛЦЕР“ У РЕЖИЈИ СТАЉИНА

ИСКРА на Фејсбуку

У пролеће 1944. Немци у Белорусији утврђују линију фронта дужине око 700 километара. Припремају се за дуготрајну одбрану. Веровали су да ће успешно одбити Црвену Армију, као што је то било под Витебском и Ржевом. Задржати противника на белоруском фронту је за Хитлера било питање живота или смрти. Знао  је да ће се ускоро сударити са ситуацијом на коју је још Бизмарк упозоравао: „да се не сме водити рат истовремено на два фронта“.

Фото 01: ЈОСИФ ВИСАРИОНОВИЧ СТАЉИН

Хитлер је већ почетком те године тврдио да ће савезнике који се искрцају у Нормандији одмах победити и да ће то изменити ток рата, па је тако армија „Центар“ у Белорусији добила наређење да се не сме повлачити док се рат против западних савезника не заврши. Та наредба је била равна смртној пресуди. Америчка војска је почела да се искрцава у Нормандији шестог јуна 1944. Хитлер је био окупиран новим фронтом и није желео ни да слуша вести са фронта у Белорусији и не помишљајући да тамо било шта може да крене наопако. Свог генерала Буша, команданта армије „Центар“ је назвао паничарем и на крају је сам Буш наредио да се Хитлеру не преносе саопштења о поразима.

Црвена Армија је 22. јуна 1944. године, раном зором, тачно у три сата ујутру, тачно три године након напада Хитлера на СССР кренула у незадрживо напредовање ка западу. Операција је названа „Багратион“.

Сада бих, врли сапутниче накратко одступила од основне теме и нешто више рекла о Багратиону.

Петар Иванович Багратион је био пореклом из грузијске краљевске породице. Био је ученик и Суворова и савременик Кутузова. Прославио се као храбар и мудар војсковођа, генерал мајор, генерал-поручник и у чину генерала пешадије је био главнокомандујући Друге Западне армије почетком Отаџбинског рата 1812 године.

Називан је „Лав Руске армије“, „Бог рата“! Описао га је и Лав Толстој у роману „Рат и мир“.

Смртно је рањен септембра 1812. у битки на Бородинском пољу, одбио је да му ампутирају ногу. Умро је неколико дана након рањавања.

Успомена на овог славног војсковођу је видљива у свим већим градовима Русије и бивших република СССР. Многе улице, метро станице, мостови, бродови, установе и један авион „Аерофлота“ носе његово име.

На Бородинском пољу му је 1839. подигнут споменик, да би био срушен 1932. Обновљен је у савремено доба. Један астероид који је 1973. године открила Људмила И. Черних  у Кримској астро-физичкој лабораторији је назван Багратион.

ФОТО 02:

„ЛАВ РУСКЕ АРМИЈЕ“, ГЕНЕРАЛ ПЕТАР ИВАНОВИЧ БАГРАТИОН

 

На споменику „Хиљаду година Русије“ У Новгороду, се међу 129 фигура, налази и фигура Багратиона.

  1. септембра 1946. пруски град Ејлау, који се налази у Калињинградској области, преименован је у част Петра Ивановича у Багратионовск.

Нехотице се стиче утисак да се, назвавши највећу ослободилачки операцију Великог отаџбиинског рата „Багратион“ Стаљин одужио свом великом земљаку. Споменик који му је он на овај начин подигао је несрушив и добар путоказ за патриотско васпитање младих генерација.

Славна времена и славни људи, то је оно што држи нацију на ногама, што јој попут духовног светионика указује основни пут. Предлажем стрпљиви читаоче, повратак у причу  о операцији „Багратион“ на Белоруском фронту.

 

Недељу дана је прошло од почетка операције, Немци су трпели страховите губитке. Некада моћна армија „Центар“ се осипала и рушила као кула од карата. Тек након осам дана Хитлер на белоруском фронту мења главнокомандујућег. То је био фелд маршал Модел, онај исти који је зауставио Жукова под Ржевом. Међутим овог пута Модел није имао ресурсе које је имао две године раније, и што је било још горе, није имао одакле да их узме. Например Трећа тенковска армија се само тако звала. Имала је само известан број коња, а ни један тенк.

ФОТО 03:

 Уништена немачка техника,  Белоруски фронт-јуна 1944.

Совјети су били у свему надмоћнији и то по неколико пута. На пример имали су десет пута више тенкова и авиона и готово неометано су бомбардовали немачке положаје. Неко је израчунао да је комплетна подршка Црвеној Армији у виду муниције, горива, резервних делова хране, одеће, обуће, медицинских препарата, средстава за хигијену и свега што подразумева комплетну обезбеђеност армије била толика да кад би се поређали сви вагони којима је отпремана, та композиција била од Москве до линије фронта у Белорусији.

Наредбу о повлачењу Хитлер даје тек 28. јуна. За немачки гарнизон у Бабрујску-то је већ касно. Тамо су погинуле на десетине хиљада немачких војника и исто толико је било заробљено. Мањи део је пробио обруч, али су их у шумама уништавали партизани.  Трећег јула је ослобођен Минск и у њему је ништа мање заробљеника него у Бабрујску. Немци су за два месеца потиснути до 600 километара.

Фото 04:

Саветовање о даљем току операције „Багратион“ (с лева на десно) И. С.  Варењиков,  Г. К. Жуков., Б. И. Казаков,К. К.  Рокоссовски

 

Док су Совјети у операцији „Багратион“ која је личила на огњену лавину, незадрживо јуришали на запад, дотле су савезници у Нормандији ишли успорено и мерећи по себи су дошли до закључка да ни Црвена Армија не може тако брзим темпом разбити свог противника.

Успех  операције Багратион је био муњевит и рекло би се неочекиван и за саме Русе. Резултат успеха је био брз и огроман. Број заробљеника је достигао 150.000. Није претерано ако се каже да је разбијање немачке армије „Центар“ био један од највећих пораза у целокупној  немачкој историји.

По совјетским подацима је око четиристо хиљада немачких војника и официра погинуло, а рањено преко сто хиљада. Потпуно је уништено 17 дивизија армије „Центар“ три бригаде, а педесет дивизија је изгубило више од половине свог ратног састава. Од укупно 47 генерала које је Вермахт имао који су се на разним фронтовима борили као команданти корпуса и дивизија, 21 је заробила Црвена Армија.

Из обруча на Белоруском фронту је успело да се пробије око 10.000 Немаца. Они су се кретали ка линији фронта, која им је брзо измицала. Уз пут трпе страшне губитке од партизана и појединих јединица Црвене Армије. Према немачким подацима до линије фронта их је стигло свега осамсто. Извукли су се из обруча, али су за само неколико месеци коначно изгубили рат, на својој територији.

Армија „Центар“ је била буквално самлевена и после операције „Багратион“ је престала да постоји.

ФОТО 05:

Потпуно расуло немачке армије „Центар“ код Бабрујска-јуна 1944.

 

Савезници су посумњали у вести о тако великом поразу Немаца у Белорусији. За такве вести су се побринула и тадашња средства јавног информисања. Све се приказивало у стилу да је „оволико хвалисање Совјета претерано“.

Савезници – Англо-америчка војска се 6. јуна 1944. доста успешно искрцала у Нормандији.  Ипак ни Хитлер није спавао. Током првих неколико недеља „победничке офанзиве“ свезничке војске, Немци су успели да заробе више од 20 хиљада „ослободилаца Европе“ Американаца, Енглеза, Канађана и одлучили да их срамотно протерају кроз Париз.

Тада се у Москви рађа идеја, погађате: код Стаљина, о још једној операцији. За њену реализацију је био задужен Народни комесаријат унутрашњих послова НКВД. Назив операције је био „Велики валцер“.

Зашто баш “Велики валцер“? То је и назив америчког музичког филма редитеља Виктора Флеминга из 1938. године, који је био веома популаран на западу па је сам наслов асоцирао на успех. Иначе, филм је биографски и посвећен је животу и делу аустријског композитора и диригента Јохана Штрауса, чувеног „краља валцера“. Веза наслова филма „Велики валцер“ са „Великим валцером“ у Москви 1944. Године је у томе што је Штраусову музику у филму аранжирао Рус, Дмитриј Тјомкин, а главну глумачку и музичку улогу играла је и певала Рускиња, Милица Корјус, која је такође емигрирала из СССР-а. Ово двоје Руса су и најзаслужнији за квалитет и својевремену велику популарност овог филма. То је са једне стране.

Са друге стране, пак, Стаљин је врло луцидно одредио назив операције која је подразумевала збор заробљених немачких фашиста, њихов транспорт у Москву и њихов „Велики валцер“ кроз Москву.  Уједно се указала и добра прилика да се покаже успех СССР-а у рату, да се подигне дух Московљана и становника других градова, ратом разорене државе.

Тачан датум разраде плана и самог почетка реализације операције, њени детаљи, до дан данас нису познати ни једном историчару. На већини документације „Великог валцера“ још увек стоји ознака „Строго поверљиво“. Једино се упоређивањем чињеница и догађаја, може се закључити да је збор и транспорт заробљеника у Москву могао почети око 10. јула 1944. године, не касније. Међу заробљеницима су бирали здраве и оне који могу да самостално стоје и ходају.

Совјети су имали мало времена и са тим истим временом је настала трка. Цела операција је била строго чувана тајна. Задатак је био да се у невероватно кратком року  у Москву довезе што више здравих немачких заробљеника.

ФОТО 06:

Документ о броју (57.600) немачких заробљеника који су плесали „Велики валцер“ у Москви 17. јула 1944. године

Тих дана са ослобођених територија су у Белорусију послати затворени вагони („теплушке“), више од хиљаду. Укрцавање заробљеника у вагоне је почело 12-13 јула. У вагонима је било од 60 до 80 немачких заробљеника, у некима и до 100. Прве композиције (од укупно 40)са заробљеницима стижу у Москву 14 јула а 16 јула је у Москву довезено 19 немачких генерала, заробљених током прве етапе операције „Багратион“.

Потпуно тајно, заробљенике одводе на градски хиподром, а касније и на стадион „Динамо“. Добијају воду само за пиће. Лична хигијена је „остављена за неко друго време“. Финални део операције „Велики валцер“ је одређен за 17. јули. Упитаћете се зашто баш 17 јули? Одговор је врло једноставан. Датум  „Великог валцера“, на који су позвани представници свих држава, савезница  Совјетског Савеза, није изабран случајно. Совјетско обавештајци-нелегали су послали Москви датум „журке“ у Паризу. Да, то је 17. јули 1944!

ФОТО 07:

Стадион „Динамо“-заробљени немачки нацисти дан уочи „Великог валцера“

Замислити само треба колико људи је било ангажовано у овој операцији. Осим транспорта требало је спремити јело за толики број тешко је рећи људи. Шеснаестог јула увече Немцима дају веома ситу вечеру, кашу и парче сланине. Међу заробљеницима се пронела вест да ће сутра доћи да их види сам Стаљин, али он их је чакао на савим другом месту.  Ујутро је стигла команда  да се построје у колону по двадесет људи. Постало им је јасно да ће проћи улицама града, али не онако како су 1941. године планирали да ће бити. Требало је те „надљуде“ подсетити на то како се елита Трећег рајха хвалисала и обећавала да ће организовати параду својих војника, боље рећи џелата у Москви.

Фото 08:

Москва 17.7.1942. Игранка је почела: Једина музичка и плесна тачка „Велики валцер“. Музички уредник и главни кореограф: Јосиф Стаљин

Уопштено говорећи, иза „Великог валцера“ не стоји само огроман, већ и титански рад који су спроводиле совјетске обавештајне и контраобавештајне службе, од одабира заробљеника, организације транспорта до Москве, смештај у сабирним центрима, одржавање реда, праћење расположења заробљеника и процена могућих непријатних, или опасних изненађења.

НКВД се бавио свиме што се тиче ратних заробљеника и само су његови „специјалци“ могли да дају јасан и недвосмислен одговор на главно питање: постоји ли могућност да реализација једне заиста бриљантне идеје доведе до фаталних последица.

Само незналицама и лењим умовима неће пасти на памет помисао да су ти исти заробљеници, свесни своје бројчаности могли да јурну, направе нереде и да се барем неко од њих покуша спасити. Треба се подсетити херојских подвига  побуне мањине људи против већине, као што је устанак у концентрационом логору Собибор 14. октобра 1943. године који су подигли 550 војника Црвене армије затворених у њему и у ком је страдало 250 побуњеника, али се триста спасило, или рецимо побуна затвореника у Маутхаузену, када је у ноћи између 2. и 3. фебруара 1945. године побегло је 419 совјетских официра из „блока смрти“ овог концентрационог логора. Овај устанак је ушао у историју као највећи устанак логораша у Другом светском рату. Да би се ухватили бегунци, организована је операција која је названа по области где се логор налазио: „Мулфертелски лов на зечеве“, током које су СС снаге, уз помоћ локалног становништва, пронашле и убиле скоро све бегунце, само је девет успело да преживи. Немцима је и то било мало. Организован је „Блок смрти“.

„Блок смрти“ је била барака бр. 20 која је 1944. ограђена и одвојена од осталих барака одвојеним каменим зидом, висине 3,5 метара.

Фото 09:

За оне који су заборавили, или не знају шта је немачки нацизам: Концентрациони логор Маутхаузен 1945., Совјетски ратни заробљеници пре погубљења,  пред „Бараком смрти“-Блок 20

 

У ту бараку су затварани они који су били осуђени на лагано умирање и разна мучења због кршења режима. Ту су били углавном совјетски официри. Затвореници „20. блока“ држани су на тзв. „казненом режиму“. Примали су пола хране, спавали на поду, по било ком времену од ујутру до увече су били без горње одеће. Сваког дана је овде умирало 20-30 или чак више затвореника, а просечни животни век био је неколико недеља. У бараци бр. 20, је зверски убијено 6000 совјетских официра. Споменик, који је на овој фотографији, је подигнут совјетском генерал-пуковнику инжењерије, Дмитрију  Михајловичу  Карбишеву, који је августа 1941. године контузован и онесвешћен, заробљен. Рат је провео по нацистичким концентрационим логорима. Обзиром да је био и царски официр, чувени инжењерац.

Exif_JPEG_PICTURE

Фото 10:

Маутхаузен, споменик генералу Карбишеву

Немци су на све начине покушавали да овог генија фортификације, човека који је 1940. године. у Финско-Совјетском рату, успео да пробије „Линију Манергејма“ наговоре да ради за њих. Генерал Карбишев није пристао да буде издајник, за разлику од генерала Власова, који је до тада за Немце био резервна варијанта. После две године узалудног наговарања, судбина Карбишева, је била запечаћена. Следио је тешки физички рад и најсвирепија мучења иако је имао преко 60 година. Страдао је током мучења,  у концлогору Маутхаузен. Бивши ратни заробљеник потпуковник Сорокин је забележио: „21. фебруара 1945. године са групом од 12 заробљених официра сам стигао у концентрациони логор Матхаузен. По доласку у логор сам сазнао да је 17. фебруара од укупног броја затвореника, међу којима је био и генерал-потпуковник Карбишев, издвојена група од 400 људи. Ових 400 људи су морали да свуку одећу и голи су остављени да стоје напољу; слабији су умирали и одмах су их одвлачили у крематоријум, док су остале маљевима терали под хладне тушеве. Ова  егзекуција се до поноћи неколико пута понављала. У једном тренутку,  Карбишев је посрнуо од притиска хладне воде, ударен је маљем у главу и убијен. Тело Карбишева спаљено је у крематоријуму логора.

„Енглески официр који је преживео ту ноћ и који је умирао од последица у болници у Енглеској је молио да се запише његово сведочење. „Седамдесетак људи је преживело ту трагичну ноћ. Зашто и нас нису убили, не знам. Сигурно су се уморили и одложили егзекуцију за сутра.. Испоставило се да су се савезничке снаге приближавале логору. Немци суу  паници бежали … Молим вас да запишете моје сведочење и пошаљете га у Русију. Сматрам својом светом дужношћу да непристрасно сведочим о свему што знам о генералу Карбишеву. Овим ћу испунити свој мали дуг сећања на великог човека „.

Генерал-пуковник Дмитриј Михајлович Карбишев је 18. августа 1945. године, проглашен за Хероја СССР!

Када се са временске дистанце погледа на те и многе друге побуне, које су биле успешне, без обзира на трагична хватања после побега,  њихов херојски, надљудски чин говори о несаломивости духа совјетског, руског човека, који, за разлику од немачког, себе никада није проглашавао за надчовека. Знам да је поређење див јунака Црвене армије и џелата Трећег рајха непримерено јер морал једних и других се не да ни поредити, али ипак је број немачких заробљеника који су довезени у Москву, био огроман и била је и велика доза ризика-када се гледа слика у глобалу и узме у обзир чињеница да овај марш у Москви није био после капитулације Немачке, него скоро годину дана пре! Хитлер још није био сломљен. Нарочито се понадао, када је дочекавши западне савезнике СССР-а у Нормандији успео да их заустави и да зароби толики број војника.

ФОТО 11:

Врело московско подне 17. јула  1944. године,  „Велики валцер“ у пуном јеку

 

Тог 17. јула једна од зараћених страна – СССР довози у своју престоницу скоро три ипо пешадијске дивизије непријатељске војске. У немачкој армији дивизија је имала око 17 хиљада војника, а у Москви их је било 57.600.

Може се само замислити у којој огромној мери је био био спроведен оперативни рад везан за „сондирање“ расположења немачких војника. Службе су сјајно урадиле свој посао и никаквих ексцеса није било. Процена се ослањала на све видљиве и невидљиве чиниоце.

Фото 12:

Нацисти „умиљато“ гледају на млађаног официра НКВД

 

Подсетимо се: немачки војници су дуго водили бесмислени рат. Та бесмисленост је постала све видљивија. Операција „Багратион“ се катаклизмично сручила на Немце и они су почели да губе заузете позиције, просто по домино систему. То је за немачке војнике било несхватљиво, они су били, што би сјајно рекао наш народ: „убијени у појам“, али су ипак имали среће: били су живи.

Московљанима је тек 17 јула преко радија саопштено о акцији. Први пут у седам а затим у осам сати ујутру. Марш је почео у 11 часова из два правца од  Белоруске железничке станице и Хиподрома.

У првом реду су били генерали. Они си били одржали свој официрски изглед. Иза њих су ишли официри, а затим редови, укупно 57.600 фашиста.

ФОТО 13:

Москва 17.7.1942. „Велики валцер“ „Übermensch“-а,  са све конзервама о појасу

Изгледали су страшно. Подеране униформе, у подераним мајицама, прљави, велики део боси. Заједно са батом њихових корака чуло се звечање конзерви које су им биле окачене о појасу. Нису имали војничке порције, него су носили конзерве. Дан је био врео. Колона је пролазила шест сати. Иза ње су ишле цистерне и прале улице и то се тумачило као дезинфекција од фашизма, али то није било сасвим тако, или, боље речено, не само због тог.

Постојао је још један врло конкретан и смрадан разлог.

ФОТО 14:

17.7.1942. После „Великог валцера“-дезинфекција московских улица од фашизма

Радило се о томе да су заробљеници веома добро нахрањени увече уочи марша и то се и одразило на стање њиховог пробавног тракта. Огромна већина војника је пре те вечере на фронту гладовала недељама и после јаке хране и оног парчета сланине, код  већине црева нису издржала и то баш у току марша. Да ли им је у то време падао на памет Штраус и неки његов валцер није тешко погодити. Тог дана су „играли“ онако како им је „свирао“ руски народ са главнокомандујућим Црвене Армије СССР, Јосифом Висарионовичем Стаљином.

ФОТО 15:

Народ у Москви: Уместо шамара, псовки и шутирања-нацистима грозно ћутање и шипак

Овакав немачки „валцер“ и оваква руска „игранка“ до тада, а ни после тога није виђена у свету. Била је од велике важности и за унутрашњу и за спољну политику. То је био поклон сопственом народу, како би видео да жртве нису била узалудне, али и знак западним државама о томе коме припада главна заслуга у победи над фашистичком Немачком, јер „Валцер“ су заједно са Стаљином и војно-политичким врхом СССР посматрали и представници савезничких држава, амбасадори, војни аташеи и друге дипломате који су уредно добили позивнице на ову „Игранку.“

У Немачкој је била државна тајна уништење армије „Центар“ и народ није знао шта се догађа ни на фронту, ни како њихови дични генерали, официри и војници играју „валцер“ у Москви.

Заслужили су фашисти и Моцартов „Реквијем“, али су имали срећу што су у биткама остали живи и што су ратовали са Словенима, који су православни и у царизму, и у комунизму, и у капитализму. За све време марша народ је или грозно ћутао, или је клицао својој армији и своме вођи, и тек по неко је упутио грозне речи и понеки шипак  злочинцима, који су тог дана унеређени и укаљани прошли московским улицама.

ФОТО16:

Руски Богатири НКВД спроводе заробљене нацистичке генерале

Војници НКВД одабрани да учествују у операцији „Велики валцер“, су обезбеђивали колону. Велики број је био на коњима. Они  су наспрам немачких одрпаних и унеређених злотвора изгледали као витезови, што су у ствари и били. Специјално за ову операцију су сви „пратиоци“ колоне добили потпуно нове униформе и нове-модерније пушке карабинке.

Коначни пункт за заробљенике је била Курска железничка станица и станица Канадчиково где су поново потрпани у вагоне и отпремљени у логоре широм СССР. Према подацима НКВД тог дана је из Москве отишло 25 ешелона са заробљеницима. У лето 1945. у СССР је било више од три ипо милиона заробљених фашиста.

Радили су у логорима као бесплатна радна снага, с тим што су могли да се пријаве да раде теже послове за плату (У руднику на пример). Услови живота су им олакшани после Стаљинове смрти, а онда их је Хрушчов у договору са Аденауером врло брзо пустио да се врате у Немачку. Ех да је то једини непромишљени потез Хрушчовљев, не би се сада толико причало о Криму и много чему другом. Наиме сви виђенији савремени политички аналитичари тврде да је пропаст СССР почела у тренутку доласка на власт Никите Хрушчова.

Не би било добро не упоредити публику, то јест народ који је изашао да види „Велики Валцер“ и „журку“ у Паризу. У страдалној Москви је углавном био мук у суштини страшнији од сваке вике. Није био забележен ни један покушај индивидуалног напада на заробљенике.

У Паризу је било сасвим другачије. Парижани који су се били баш сродили са нацистима су, у складу са својим тако карактеристичним „тренутним моралом“, који је у складу са  „тренутном ситуацијом“ дочекали заробљенике као крвнике и Француске непријатеље, а не непријатеље Немачке. Очигледно су се Французи осећали врло комфорно под немачком тзв. меком окупацијом.

ФОТО17:

Париз 16. јула 1944. Парижани туку заробљене америчке војнике

Колону заробљених Американаца, Британаца и Канађана (неколико хиљада заробљеника, које су од укупно 20.000 заробљених камионима и аутобусима довезли у француску престоницу) су Парижани пљували, песничили, шутирали, и шамарали их, тако да је немачко обезбеђење имало пуне руке посла и повремено било немоћно (или није хтело) да одвоји „публику“ од заробљеника. О томе сведоче не само извештаји специјалних служби, него и многобројни документарни филмови.

Хитлеру приписују речи да је „Европа као жена и да признаје само силу“. Када је Француска у питању, био је стопостотно у праву.

Документарни филмови су снимани и касније, па је тако забележен марш заробљене немачке војске, коју су обезбеђивали савезнички војници из Америке, Канаде, Енглеске. Размак између ова два марша је био свега шест недеља. За тих шест недеља Французи су свукли „морал предвиђен за немачку војску“ и обукли „морал за Англо-америчку војску“.

На овој паради су са истим жаром пљували и шутирали немачке војнике, слали им исте оне буботке и шамаре које су слали учесницима марша од пре шест недеља.

ФОТО 18:

Август 1944. Испраћај из Париза  дојучерашњих пријатеља Немаца

За мање од годину дана, Француска ће „постати“ једна од земаља „победница“ над нацистичком Немачком, Французи ће добити своју окупациону зону у Берлину. Француске војнике ће становници Берлина памтити као ситне лопове и преваранте који су из немачких кућа носили све што није било баш закуцано и за зидове на други начин причвршћено.

Зна се да је Шарл Де Гол просто испросио од Стаљина да пристане на то да се Француска уврсти у замље победнице над нацистичком немачком. Стаљин је ценио Де Гола због његове активне улоге у Покрету отпора и пристао је. Шарл де Гол ће касније престати да проси и почети да захтева не само војну одштету, него и немачке територије.

Ни у ком случају не желим (нити ико то може) да бацим било какву сенку на лик овог великог Француза, који је својевремено извео Француску из војног дела НАТО пакта, али бих да подвучем да је Француска све само не држава-победница у Другом светском рату.

ФОТО19:

Поражена нацистичка солдатеска 17. јула 1944. у  Москви, игра како јој СССР свира

Све се ово у данашње време упорно затире, па се многе западне земље кочопере и приписују себи заслуге које им не припадају. Најгоре у свему је што су почели да им верују народи (па и наш) који су били жртве нацистичке Немачке и њени активни противници у току Другог светског рата. На западу се поново рађа идеја о Богомданој демократији коју само запад као просвећена „наднација“ може да донесе и усрећи друге државе и народе. Наравно да се такве појаве „наднација“ и  завршавају увек великим злом. Великих, глобалних ратова нема, али су се зато усталили термини „локални рат“ и „хибридни рат“. Ко то не види и не схвата у којој је опасности свет, посебно наш словенски-православни, тај је слеп код очију и успаваног је разума.

Прогледавање и буђење може бити веома болно, или никад. На нама је да одаберемо.  Зато ти предлажем, стрпљиви читаоче да прочиташ и завршни пасус  овог штива, о догађајима времена прошлог, који се данашњем човеку чини невроватним, времена које ми не смемо да заборавимо, времена и догађаја о којима не смемо да ћутимо, јер немамо право да крадемо наслеђе својим потомцима. Подсетимо се: „ „Цицерон је о “варварима“ говорио да “живе од данас до сутра“ и да то “данас“ мирно препусте прошлости, што  значи – забораву и нестајању. Култура сећања је испуњавање социјалне обавезе. Она се односи на групу. Овде се ради о питању: Шта не смемо да заборавимо? (…)Тамо где је ово питање ценрално и где одређује идентитет и саморазумевање групе-можемо да говоримо о “Заједници памћења“. Култура сећања је повезана са “памћењем које ствара заједницу“. (Јан Асман).

ФОТО 20:

„Москва сузама не верује“-мораш и валцер да играш

 

Зато смо и обавезни да се сећамо, памтимо и причамо о томе како су: оног истог дана, ( 17. јула 1944. године), у исто време, док су заробљене војнике  Сједињених Америчких Држава, Британије и Канаде прогонили кроз француску престоницу, генијални вођа СССР-а, Јосиф Висарионович Стаљин, је дипломатским представницима Сједињених Америчких Држава, Британије, Канаде… демонстрирао бескрајан ток поражених нациста који нису корачали, него су се утучени, престрављени, прљави и одрпани, као малоумни вукли улицама сунцем окупане Москве.

Довољно је упоредити ова два догађаја и њихове актере, видети разлику, схватити ко је аутор Велике Победе у Другом светском рату и определити се, јесмо ли за варварски заборав или за културно сећање и којој заједници желимо да припадамо.

 

Радојка Тмушић Степанов

(Одломак из књиге „Руски обавештајци“)

 

 

Фотографије из слободног интернет ресурса

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.