ВАСКРС И ЂУРЂЕВДАН 2024: НАШ ХРИСТОС ЈЕ ЈУНАК, ХРИСТОВ ЈЕ СВЕТИ ЂОРЂЕ – И ЗАТО БЕЗ СТРАХА НАПРЕД

Фото: Купиндо

ШТА СЛАВИМО НА ВАСКРС

Славимо Богочовека Христа, васкрслог из мртвих, Бога Који је постао Човек, али не било какав Човек, него Човек Јунак, Који је сишао у Царство смрти, и повео са собом душе људске спремне да Га приме и крену у Царство љубави вечне. Блажени наш владика Данило Будимски о томе је сведочио:“Овај свет који се добровољно предао у сатанину власт могао је бити ослобођен од ђаволове тираније само кроз добровољну жртву коју би принео лично Бог. Зато Један од Свете Тројице, вечни Син Божији постаје Човек са именом Исус, да би Он лично, Творац овога света, платио Својом Главом за луди преступ Еве и Адама. Сатана има право да зароби и убије свакога ко је рођен у греху или греши. Али ђаво нема право да убије Праведника који нема греха. Христос је Праведник и безгрешан на двоструки начин: и као Бог, и као Човек, јер је безгрешно рођен од пречисте Деве.

Сатана је ликовао кад је видео да Христос Бог улази у клопку коју Му је он направио помоћу лоших првосвештеника и себичних политичара. Мислио је: сад ћу да Га убијем и да присвојим себи Његову божанску моћ која се налази у Његовом људском Телу. Али се љуто преварио, јер кад је ударио Христа својим најтежим оружјем, наиме смрћу, поломило се оружје ђаволово! Сломио се сатанин бодеж о ребра Христова! У тренутку када је Христос умирао, Он је уништио смрт, јер је љубав божанска јача од ђаволове мржње и његове смрти.

Бог поштује свачију слободу, па и сатанину на зло употребљену слободу. Бог отворено и искрено говори људима: Ја од вас не тражим ништа више, него да ви Мени верујете макар толико колико су ваши прародитељи веровали ђаволу. Сатана је њима обећао да ће постати као богови ако буду јели забрањени плод за који они нису били дорасли. И Ја, говори Бог, и Ја тражим да Мени верујете кад Вам обећавам да ћете постати богови. Ђаво вас је преварио и пружио вам отров и смрт, а ја вам дајем лек од смрти, Моју смрт на Крсту, и још вам додајем весеље вечно Мога Васкрсења. Бирајте! Али Ја вас волим од пре свих векова, и ту Своју љубав доказах на Крсту. Ја вас волим и зато Вас молим да на Моју љубав узвратите вашом љубави. А знаћу да Ме искрено волите ако сте спремни да и ви понесете свој мали крст и ако сте спремни да радосно са мном умрете.“
Зато је Свети владика Николај певао:
Кад ја умрем, децо, запалите свећу,
Ал` ја ни у смрти мртав бити нећу.

Не бојим се гроба, нити гробне таме,
Ја умрет` не могу, Христос умре за ме.
Христос је Бог и Човек, и то, како рекосмо, Човек Јунак, који је кренуо на сатану и смрт, и сатро их.

ХРИСТОВИ ЈУНАЦИ: НАШ ЂОРЂЕ

И сви Христови су увек били јунаци. Довољно је сетити се нашег Светог Ђорђа, омиљеног српског свеца, хајдучкох састанка, војводе и светог ратника са наших фресака и икона. Ове, 2024, на други Васкрс славимо лепи српски Ђурђевдан.
По Светом Ђорђу звао се наш велики и дивни Карађорђе.
У „Почетку буне против дахија“ Филип Вишњић је јасно рекао зашто су Срби устали: зато што су Турци непрестано насртали на њихов „закон и поштење“, веру и морал. Економски фактори, попут рајинског кулучења и сталних пљачки којима су их окупатори излагали, били су споредни: најважније је било одбранити православне светиње, образе мајки, жена и сестара. И кад је устао, Ђорђе Петровић је само хтео да учествује у заједничком делу. Он се за Вожда није наметао. Напротив! Рекао је народним првацима у Орашцу да је прек, и да убија за непослушност. Остали су казали да је у смутна времена такав неопходан. И Вожд је заиста сурово кажњавао непослушне, често им својом руком пресуђујући. Али, и то није било ни за шта друго него због стварања народне војске која ће моћи да донесе слободу, и саздавања народне државе, која ће ту слободу сачувати.Страшни Вожд је и брату пресудио, кад је већ био додијао са силовањима Српкиња, због чега је народ роптао, јер је зарад таквих безакоња, између осталог, и устао против Турака. Црни Ђорђе је обесио брата, и мајци забранио да кука, а затим три дана и три ноћи ни с ким није проговорио: и по томе га памтимо, и плашимо га се, ми којима савест није сасвим сажежена, кад год мутљаг у нама хоће да нас поведе ка користољубљу и неморалу. Вождова су времена била сурова, ужасна, непојамна; али, морало се. Села која су била „улепо“ с Турцима, и која нису хтела да се дижу на устанак, Карађорђе је својом руком палио, јер је знао да другог пута, осим пута оружја у име Крста и Слободе, нема. “Не може се царство задобити, на душеку све дуван пушећи“, каже епска песма.

Карађорђе постоји у сваком од нас, и чека свој тренутак да се дигне и поведе ка Истоку. То је онај за кога Филип Вишњић каже да га дахије не могаху ухватити на превару, као многе друге у „сечи кнезова“. Јер: „Тко ће љута змаја преварити?/ Тко ли њега спаваћива наћи?“ Не нађоше га, јер, сасвим у српском стилу,„Ђорђе се је јунак научио/Прије зоре свагда уранити,/Умити се и Богу молити,/И попити по чашу ракије.“ Дакле, волимо Вожда јер тај човек је био слободан изнутра пре но што је повео устанак.

Још као дечак није трпео зулум, него је дигао руку на Турчина који је покушао да га злоставља. Убио је и онога који му је дошао на конак, па насрнуо на његову жену, и кад га је убио, закопао га је под пепелом огњишта. Та жеђ за слободом водила је Карађорђа читавог живота: од учешћа у аустријском фрајкору, када је стекао официрски чин, преко бојева на Мишару, Делиграду, Београду, па све до повратка у Србију 1817, који га је стајао главе, јер је поверовао грчким хетеристима који су се надали да ће дићи Балкан у борбу за коначно ослобођење од ропства. Добар домаћин и вешт трговац, припадао је угледницима свог народа, који су и повели коло храбрих. У праву је био Милан Кашанин, који је у свом запису „Светиња“ рекао да је пуки мит како је раја сама дигла устанак – раја је пошла за својим вођама, кнежевима и ратницима попут Ненадовића. Јер, оновремени кнежеви су знали да у ропству нема будућности, и да народ треба да има сопствену државу као кућу из које може да посматра свет и да је уређује у складу са својим дахом и духом.

Карађорђе је из побуне Срба против насилничког дахијског режима одмах кренуо у државотворну борбу против султана и Стамбола. Проти Матеји Ненадовићу издао је налог да изради законе, а овај је кренуо од Законоправила Светог Саве, чиме је успостављен континуитет са средњовековном српском државом. Није случајно да је Свети Стефан, Првовенчани Краљ, имао нарочиту, небеску везу са Вождом из Тополе. Карађорђе је, између осталог, после слома Кочине крајине, скупа с другим народним вођама, понео из Студенице мошти Светога Краља и сместио их у манастирски заклон Фрушке Горе, да их Турци не би спалили као што су учинили са моштима Стефановог брата Саве, после српског устанка у Банату 1594. године. Такође, предање каже да се Свети Стефан јавио Вожду уочи устанка, и рекао да буде храбар јер ће му Бог помоћи у предстојећој војни. Карађорђе је, иако неписмен, увек знао и цену писмености и културе – зато је и позвао Доситеја Обрадовића за првог министра просвете, који је, из свог удобног западноевропског живота, похитао у дивљу Србију, осећајући је као своју Отаџбину, иако је никада до тада није видео. Префињени Доситеј и жестоки Вожд – а обојица потребни народу који кида ланце и стиче нову наду. Волимо Вожда јер нас је повезао са Русијом, с којом смо у том устанку заједно ратовали против Турака, и зато што му је руски цар дао одликовање, које је он деформисао савијајући дуге на бурету. Волимо га јер ће велики Пушкин срести Вожда у Одеси, и унети трајни печат Србије у руску културу. Волимо га зато што нам је, како рече Владика Николај, даровао визију слободног Балкана са наслоном на Русију. Волимо га јер, кад су му нудили награду за то што води народ, он је рекао да му не треба никаква награда, него да једва чека да се ослободимо Турака, па да се врати кући, јер и он има свога посла.

Волимо га јер је први дигао устанак на Балкану, седамнаест година пре грчких хетериста, и зато што је пламен своје бакље поделио свим балканским народима, нама Србима на понос и дику.

ВЛАДИКА И ВОЖД

Када је спевао „Горски вијенац“, Његош га је посветио „праху оца Србије“. У посвети је речено све оно што носимо као заветну свест о Вожду. Пред Карађорђем се тресао, некад непобедиви, Стамбол, тај „крвожедни отац куге“. Док је великим народима лако да дају велике људе, међу којима су и војсковође, попут Наполеона, Блихера, Велингтона, Кутузова, Суворова и других, Карађорђе је потекао из једног малог народа, а постао велики. Он је Србина дозвао из мртвих, и удахнуо дах српској души. Срби који су, кад су поробљени, од лавова постали ратари, идући за њим стекли су челичне груди и опет су кадри да узму мач у руке. Његош, наравно, указује и на то да је Карађорђе био жртва издаје, проклињући: “На Борисе, Вукашине, општа грми анатема“. Као што је Борис Годунов, по предању, убио царевића Димитрија, а Вукашин, опет по предању, устао на Уроша, тако је (ово се разуме из подтекста) Милош убиством вожда заувек окаљао своје руке. Али, по митрополиту Петру Другом, то и јесте судбина витеза: трагични крај. Јер он своју главу даје за мученички венац који ће га у вечности красити.

Његош је и у личном животу гајио култ „хероја тополскога“, који „диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши“. Откупио је његову сабљу и посветио јој песму. Стриц владике Рада, Свети Петар Цетињски, сарађивао је са Карађорђем – заједно су сањали да ће се Срби из Србије и Срби из Црне Горе ујединити у борби за слободу и да ће остварити оно о чему Његош говори Љуби Ненадовићу: “На Косову да се састанемо, да ми наше старе покајемо“. И савезници су им били зједнички: Руси. И непријатељ им је био заједнички: поред Турака, Наполеон, чији су инструктори обучавали султанове тобџије за борбу против Карађорђа.

ХРИСТОВИ ЈУНАЦИ: РУСКИ ГЕОРГИЈЕ

И Руси су волели и славили Светог Георгија, по коме је имео добио велики победник над Хитлеровим демонизованим солдатима, Георгије Жуков, славни маршал Русије, која се, 1945, звала овјетски Савез. О њему Станислав Минаков каже:“Данас се воде спорови о верујућој души Жукова. Он сам на ту тему ни са ким није разговарао. Али је Казанску икону Богородице, по сведочењу архимандрита Јована (Крестјанкина), носио са собом по фронтовима. По свом рођењу и васпитању, маршал је био православац, као што су православни били и његови војници. Душа човека је велика тајна, до које окружење може допрети само мало. Духовни живот је скривен од људских очију. То још више важи за живот људи, који су починили велика дела.

У Кијеву постоји чудотворна Гербовецка икона Мајке Божије, коју јемаршал Жуков спасао од фашиста. Један човек је говорио да је почетком рата Жуков у њихово село код Нарофоминска послао возило са свештеником, да крсти сву децу… Свештеник из села Омељец у Брестској области у писму Жукову, којим му честита Победу, се жали да су сва звона са цркве однели окупатори. Убрзо од маршала стиже пошиљка тешка једну тону – три звона! Звона се тамо налазе и данас. А парохијани чувају писмо од маршала… Такве приче живе у народу – и то није случајно…
Током страшних дана битке за Москву, многи су исецали слику Жукова из новина и вешали у предњем углу уз речи: „Жуков ће нас спасти, сву наду полажемо у њега…“ И та нада много и много људи се оправдала. У једној од својих проповеди архимандрит Кирил каже: „Треба одати почаст руководству земље, које је подигло тако генијалног војсковођу као што је Жуков. У прошлом временима је Господ за Русију подигао Суворова, Кутузова. У данашње време Георгиј Жуков — то је била милост Божија. Дужни смо му за своје спасење“.
За време битке под Москвом, маршал није спавао једанаест дана узастопно. То надмашује могућности, чак и веома издржљивог људског организма… Капетан гарде Н. Р. Нелипа, је честитајући Жукову шездесети рођендан и одликовање четвртом медаљом Хероја Совјетског Савеза, писао: „Ја сам резервни официр, гардијски капетан медицинске службе, током сурових дана битке под Москвом сам радио у једном механизованом корпусу, и био сам у прилици да пратим Ваш посвећени рад у бесаним ноћима.

Питао сам се тада, како људски организма може да издржи такве натчовечанске напоре, а ипак сте увек били свежи и јаки“.
…Сада се доста обраћа пажња на чињеницу да је Васкрс 1945. године пао 6. маја на празник великомученика Георгија, али ево писма које је стигло 50-их година: „Драги Георгије Константиновичу! Честитам Вам избор за депутата Врховног Совјета наше Домовине-наше Русије! Колико се сви радујемо, што је наш драги маршал, заштитник руског народа, сада у Влади. Када би било звона на црквама Русије, свечаним звоном бисмо Вам честитали. Када је Берлин покорен, није случајно Васкрс био на дан Георгија Победоносца. Ваш имендан! Стари руски празник. Као да је хтео, Ваш имендан, да падне на тај дан. Георгије Победоносац је убио аждају, и Ви, Георгије, сте уништили аждаје наших живота… За Вас се молимо Богу свакога дана — да Вам Бог да здравља, мудрости, снаге за радост живота, победу над непријатељима… Ваша гласачица, једна од милиона руских жена“.
Архимандрит Тихон (Шевкунов), намесник Сретењског манастира у Москви ( сада митрополит, нап. В. Д. ), је рекао: „Георгије Константинович Жуков је одистински велики човек, без којег би судбина наше земље и судбина сваког од нас била другачија. Њега можемо назвати последњим истинским руским генералом.“
Наш Карађорђе и руски Жуков: мало ли је?

У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

Апокалиптичко је доба у коме живимо. Трећи светски рат је у току.
Шта то значи?
То значи да ми морамо пратити знаке последњих времена, али и веровати у Христа. Реално је да ће свет, огрезао у грех, пропасти, али је још реалније да је Христос васкрсао, и да ће преображени свет бити још лепши и величанственији. Али, као што је познато, последња времена зависе од људског покајања, о чему пише свети Јован Златоуст: Ниневија се, на Јонину проповед, покајала, и град није пропао.
Другом доласку Христовом радујемо се због победе Богочовека Христа над грехом, смрћу и ђаволом, и вечног сједињења са Светом Тројицом. Иако не треба веровати у своје спасење сопственим силама, треба веровати у милост Господњу која је сишла са небеса и узишла на крст ради нас људи и ради нашег спасења. Ко воли, чека Вољеног. Ко воли, радује се Вољеном. А Вољени зна да живимо у тешким условима, да је наша љубав нагрижена самољубљем, да смо слаби и недостојни – и воли нас. Увек нас воли. Шта год да се дешава с нама, Он жели да се спасемо.
Ми не подразумевамо да ћемо ићи у рај због својих заслуга, него сматрамо себе грешнијима од свију, онима који нису заслужили вечни живот. Али, уздамо се у милост Господњу, како и исповедамо у молитвама пред Свето Причешће: Господ не жели да људи пропадну, него да се сви спасу и дођу у познање истине.

БОГ ЈЕ ОГАЊ ЉУБАВИ КОЈА ЈЕ ЖИВОТ

Не заборавимо – огањ љубави Божје за једне рај, за друге пакао, како пише Александар Каломирос у свом огледу „Огњена река“:“Бог је Истина и Светлост. Суд Божији није ништа друго, него наше долажење у додир са истином и светлошћу. У дан Великог Суда, сви људи ће се појавити наги пред овом продирућом светлошћу истине. „Књиге“ ће се отворити. Какве су ове „књиге“? То су наша срца. Наша срца ће бити отворена, продирућом светлошћу Бога, и оно што је у њима ће бити откривено. Ако у тим срцима има љубави према Богу, та срца ће се радовати гледајући светлост Божију. Ако напротив, постоји мржња према Богу у срцима људи, такви људи ће патити примајући у њихова отворена срца ову продирућу светлост истине, које су се гнушали целог живота.
Тако оно што ће правити разлику између два човека, неће бити одлука Божија, награда или казна од Њега, већ оно што је било у сваком срцу; шта је било током целог нашег живота, биће откривено у Дан Суда. Ако постоји награда или казна у овом откривењу – а заиста постоји – она не долази од Бога, већ од љубави, или мржње која влада у нашем срцу.(…)
Љубав ће прожети све Својим светим Огњем, који ће тећи као река, из престола Божијег и наводњаваће рај. Али иста ове река Љубави – за оне који су је мрзели у својим срцима – гушиће их и палити.
„Јер је Бог наш огањ Који спаљује“, (Јев.12:29). Сам огањ који пречишћује злато, такође уништава дрво. Драгоцени метали сијају у огњу као сунце, смеће гори са црним димом. Сви су у истом огњу Љубави. Неки сијају а други постају црни и мрачни. У истој пећи, челик сија као сунце, док глина постаје тамна и стврдњава се као камен. Разлика је у човеку, не у Богу.
Разлика је условљена слободним избором човека, који Бог апсолутно поштује. Суд Божији је откривање стварности, која је у човеку“.
Тако каже Каломирос, изражавајући Свето Предање Цркве од Истока.
У оном граду са дванаест врата, у том жуђеном Небеском Јерусалиму, нема храма, „јер храм је његов Господ Бог Сведржитељ, и Јагње“ (отк. 21, 22). Тада неће бити ни сунца, ни месеца, „јер га слава Божија освјетли, и свјетлост је његова Јагње“ (Отк. 21, 23). Праведници ће Бога видети лицем у лице, и Име Његово биће на челима њиховим (Отк. 22, 4). Свеце које смо гледали на иконостасу, и Мајку Божју пречисту, ако се удостојимо – гледаћемо непосредно.

А то је велика слава, велика радост, велика нада сваког хришћанина. Уосталом, причешћиваћемо се Христом још присније него до сада, као што певамо на Васкрс, а свештеник изговара на свакој Литургији: „О, велика и најсветија Пасхо наша, Христе! О, Мудрости, и Речи Божја, и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем Дану Царства Твога“. ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

?>