Вадим Трухачов: СРБИЈА СЕ НЕВОЉНО СПРЕМА ЗА АНТИРУСКЕ САНКЦИЈЕ

Из Србије у последње време стижу вести које су непријатне за Русију. Тако је, као гром из ведра неба, зазвучала изјава министра привреде Радета Басте да је време да се Срби прикључе антируским санкцијама Запада. Оштра реакција на ово уследила је не само из Москве, већ и из самог Београда. Један број српских политичара позвао је Басту да одмах поднесе оставку због подривања односа између наших земаља.

Нешто раније се појавила информација да је српска војна компанија посредницима у Турској или Канади продавала муницију, која је потом завршила у Украјини. Ако би се то показало тачним, Русија би хитно морала да преиспита свој однос према земљи за коју сматрамо да нам је можда и најближа на свету. Настао је озбиљан скандал, који је морао да гаси лично председник Александар Вучић. Русија је прихватила објашњење, али је неки горак укус ипак остао. А остао је зато што је Србија заиста дала низ разлога да се говори о спремности удаљавања од Русије. Дакле, не неки министар, већ сам Вучић није искључио да ће под притиском ЕУ и НАТО-а земља ипак морати да се придружи санкцијама. И мада је одмах напоменуо да он то не жели, и да би то погодило и саму Србију, чињеница остаје чињеница. Истовремено, Срби су одустали од наших ловаца МиГ-29 у корист француских „Рафала“, и ту већ нико ништа није демантовао.

Тешко је замислити да би Русија изразила захвалност Србији што је послала топло-генераторе у Украјину у тренутку кад наша војска удара на украјинску енергетску инфраструктуру. А још мање јер су Срби у УН више пута гласали за резолуције којима се осуђују руска дејства. И чак су претили затвором сународницима који се боре у редовима „Вагнера“. Генерално, званични Београд је дао више него довољно разлога за руско незадовољство.

Понашање српског руководства се по много чему може разумети. Министар Баста и председник Вучић добро знају од кога зависи опстанак милиона Срба. Географију је немогуће укинути, а Србија са њом дефинитивно нема среће. Нема излаз на море, готово са свих страна је окружена државама које су или чланице Европске уније или НАТО-а. Западне трупе стациониране су у Босни и Северној Македонији, а друга највећа америчка војна база у Европи, Бондстил, налази се на полупризнатом Косову.

Главни трговински партнери земље су Немачка, Италија и Кина. Русија је такође високо, али знатно инфериорна у односу на ове три државе. Ако посматрамо Европску унију у целини, она чини више од половине укупне спољнотрговинске размене Србије, преко 50% свих инвестиција. Директно се солидарисати са Русијом у савременим условима значи изгубити лавовски део трговинског промета и, са великом вероватноћом, наћи се под јармом санкција.

Слику употпуњује око милион и по српских гастарбајтера који раде у богатим земљама Европе. Само у Немачкој посао је нашло око 700 хиљада Срба, у Аустрији – око 300 хиљада, у Шведској, Холандији и Швајцарској – по стотинак хиљада. То је отприлике сваки четврти радно способан Србин. И сваки од њих храни још пар људи у самој Србији. Испоставља се да скоро више од половине становништва земље зависи од ових зарада.
Може ли Русија милиону и по Срба да замени европске послодавце, па чак и са истом платом? Питање је реторичко. Кад Вучић даје изјаве о важности уласка у Европску унију или о потреби да се узме у обзир мишљење Брисела о међународним питањима, он има у виду, пре свега, ову околност. Да, и српски народ га од избора до избора у великој мери подржава јер је створио услове за рад у земљама ЕУ.

Најзад, Србија је под најжешћим притиском по питању признавања Косова. Може ли земља у таквим условима себи приуштити да призна Донбас или чак Крим као руски и да „исправно“ гласа у УН? Могла би, да јој је бар обећано присаједињење Републике Српске. Али није обећано. Напротив, притисак на босанске Србе је још јачи него на Београд. У таквој ситуацији званичном Београду су готово везане руке.

Овим се може објаснити зашто ће Србија, против своје воље, морати да се придружи санкцијама, као што то чини њен сусед Мађарска. Међутим, гласање у УН за антируске резолуције уопште није неопходно – ту се може и уздржати. Као што није обавезно снабдевати Украјину топло-генераторима и одрицати се руског оружја. А још мање – претити затвором Србима који се сад боре у Украјини у редовима „Вагнера“.

И не само то – Србија својом претераном покорношћу може дати сигнал Западу да је њу могуће савијати на све стране. То значи да ће је још јаче притискати да призна Косово. То значи да ће од ње тражити да престане да подржава Републику Српску. То значи да ће бити принуђена да прекине економске везе са Русијом и Кином, које дуги низ година бране српске интересе како у УН, тако и на многим другим платформама. И на крају ће од независности земље остати само застава, грб и химна.

С обзиром на то да Русија деведесетих није помогла Србији, причати о издаји било би претеривање. Међутим, сасвим је могуће говорити о недовољној захвалности српског руководства. У великој мери захваљујући Русији, признање Косова повукло је чак 26 земаља – углавном афричких. Ми смо Србима дали јефтин гас – иако нисмо морали. Понекад заиста изгледа да се Русија показује као већи заштитник Срба од саме Србије.
Ову слику може да измени темељнији рад са српским друштвом и српском елитом. Време је да Русија почне да гаји себи лојалне политичаре, који би могли да „притисну” Вучића и његово окружење ништа мање од прозападних. Морамо пронаћи приступ ширим слојевима становништва Србије, које се према нама односи позитивно, али више воли да ради у Европи. Можда би требало размислити о томе да једном броју Срба дамо добар посао у Русији. У супротном, братска земља ће се од нас још више удаљавати.

За сада све иде ка томе да ће се Србија прикључити западним санкцијама – иако то не жели врх државе. А изјаве личности попут министра Басте једноставно сондирају одговарајуће тло. Међутим, квака је у томе што Србија за ово од Запада неће добити никакву захвалност. Па да ли онда вреди кварити односе са Русијом зарад омота од слаткиша са нејасним укусом политичких бомбона? Чини се да дефинитивно не вреди – упркос томе што се Србима на њиховом положају не може позавидети.

(Взгляд; превео Желидраг Никчевић)

 

?>