Вадим Трухачов: ХРВАТСКА ЈЕ БАЛКАНСКА ПОЉСКА, А ЦРНА ГОРА – БАЛКАНСКА УКРАЈИНА

Хрватска се у протеклих годину и по дана показала као један од најближих савезника Украјине. Довољно је рећи да је руско Министарство одбране недавно пријавило стотине плаћеника из ове земље који се боре у редовима Оружаних снага Украјине. Испада да, по глави становника, Хрвати помажу украјинским властима чак и више од Пољске или Румуније, које су испред њих у апсолутном броју. Осим ако помоћ Грузије и балтичких земаља не буде још значајнија. А, можда, и са полупризнатог албанског Косова.

Подсетимо се да су кијевске власти у периоду од 2014. до 2022. године маштале о понављању „хрватског сценарија“ у Донбасу, имајући у виду уништење Српске Крајине од стране хрватске војске уз помоћ НАТО-а 1995. године. Још пре почетка Специјалне операције, хрватски премијер Андреј Пленковић почео је да наоружава Украјину и „размењује искуство“. До почетка СВО-а, стотине Хрвата су се већ окупиле у зони његовог спровођења. Ових дана је управо Хрватска понудила своје луке за извоз украјинског жита. Једном речју, пред нама је можда највернији савезник Украјине… Па, можда, са изузетком прибалтичких земаља.

Овакво понашање Хрвата мало је кога изненадило. Многи су се одмах окренули историји и сетили се да су хрватске усташе биле верни Хитлерови савезници, попут ОУН-УПА. А њиховог вођу Анту Павелића с правом упоређују са Степаном Бандером. Ако копате дубље, можете видети да су неки од галицијских и хрватских политичара још у 19. веку служили аустријском двору и веома попреко гледали на Русију. Једном речју, могла би се појавити стабилна слика Хрватске као балканске верзије Украјине.

Наравно, Србија је играла улогу „балканске Русије“. И ето, полазећи од тога што су се донедавно српски и хрватски сматрали једним језиком, многи домаћи публицисти су у Хрватима почели да виде Србе који су насилно покатоличени. Односно, поступили су са њима као Пољаци са Галичанима, приморавајући их да постану унијати. Ово поређење је појачано чињеницом да су у СССР-у највеће републике биле РСФСР и Украјинска ССР, а у Југославији – Србија и Хрватска. Једном речју, паралела је била потпуна.

Међутим, перцепција Хрватске као „балканске Украјине“ и „покатоличене Србије“ далеко је од истине. Хрвати имају све разлоге да не воле Русију – пре свега као „старију сестру“ и покровитељицу Срба, у којима виде „вечите противнике“. Међутим, то Хрвате не чини потпуно сличним Украјинцима – чак ни Галичанима. Историја Хрватске нас тера да је третирамо не као фрагмент Србије, који је потпао под утицај Ватикана и Аустријског царства, већ као пуноправну државу и потпуно оригиналну нацију.

За разлику од Украјине, Хрватска има дугу историју државности. Почело је отприлике у исто време кад и у Србији, и у Русији, и у Пољској и Чешкој – у 9–10. веку. Хрвати су имали своје краљеве, своје племство, а њихова карактеристична црвена коцкаста застава појавила се у дубоком средњем веку. За разлику од српских краљева, који су примили православље из Византије, њихове хрватске колеге од самог почетка су преферирали католичанство.

Хрватска је 1102. године ушла у династичку унију са Угарском, задржавши своју независност. Слика је подсећала на унију Велике кнежевине Литваније са Пољском 1386. године. А Хрвати су изгубили државност услед османског освајања – баш као и Срби мало пре њих. Хрватска је већ у саставу Аустроугарске добила аутономију у оквиру Краљевине Угарске, а неки од њих живели су у аустријском делу Двојне монархије. Хрватски племићи постали су саставни део аустријског царског племства.

Заједнички суживот Хрвата и дела Срба почео је тек у 18. веку, кад су их Хабзбурговци населили уз границу са Турском. Истовремено, њихови првобитно различити језици почели су да се приближавају, што је кулминирало стварањем јединственог српско-хрватског језика. Већини јужнословенских личности на прелазу из 19. у 20. век чинило се да је припадност православљу или католичанству обична ситница, да се не би створила Југославија. Али део Хрвата није хтео јединствену државу са Србима. И од њих су израсле озлоглашене усташе.

Узгред, о усташама. За разлику од Украјине, где је Бандера уздигнут у главне народне хероје, у Хрватској Павелић међу њих није сврстан званично. Део елите и друштва му приписује заслуге за обрачун са Србима и СССР-ом, али због усташких злочина, попут њиховог деловања у концентрационом логору Јасеновац, хрватске власти се устручавају. Иначе, та „усташка“ Хрватска, за разлику од бандеровске Украјине, била је савезничка држава Рајха, а не Рајхскомесаријат или генерал-губернаторство под директном контролом Берлина.

Пут Хрватске више личи на Пољску него на Украјину. Обе земље су себе доживљавале као периферију католичког света. И Пољаци и Хрвати (ови други – касније) развили су извесно одбацивање православља, а Хрвати су формирали још израженије одбацивање ћирилице него Пољаци. Иначе, пољски велепоседници из Галиције били су окосница Хабзбурга, као и хрватски племићи. А о сродству двеју словенских католичких земаља говоре и пољско-литванска и хрватско-угарска средњовековна унија.

Наиме, данас хрватске власти топло подржавају пољске иницијативе. Хрватска тежи да постане исто упориште САД и НАТО-а на Балкану као што је Пољска у средњој и североисточној Европи. И у односу на Други светски рат, много је сличности са Пољацима. Ни у Пољској се Хитлерови саучесници не величају, али им део друштва и елите одаје „дужно поштовање“ за супротстављање СССР-у, а Армију Крајову поштују због конфронтације са СССР-ом, као што су у Хрватској умерене Хитлерове присталице поштоване због распада прве Југославије.

Коначно, Руси и део Пољака живели су у оквиру Руског царства преко 100 година. Јединствена Југославија није постојала тако дуго. А историја заједничког боравка дела Руса и дела Пољака у неким државама дужа је чак и од суживота Хрвата и дела Срба. Присуство јединствене Југославије и висок степен језичке сродности апсолутно нису довољни да се Хрватска доживљава као „балканска Украјина“. Пре, уз неке изузетке, можемо говорити о „балканској Пољској“.

Може се додати да Хрвати имају велике заједнице у САД, Канади, Аустралији, Аргентини и Чилеу. И опет, то их доводи у везу са Пољацима, који имају моћан национални лоби у САД. Самосвест о „напредном цивилизованом свету“ је вековно осећање и хрватске и пољске елите. И стога је њихова мотивација да подрже Украјину приближно иста. Штавише, код Хрвата, који за разлику од Пољака, са Украјинцима немају спорне моменте у историји, то се испољава још доследније.

Дакле, не треба се чудити највећем степену укључености Хрватске и Хрвата у актуелни сукоб. А „Балканска Украјина“ – то је данашња Црна Гора, која се годинама покушава отргнути од сопствених православних корена и претворити у анти–Србију. Хрватска је „природна“ анти-Србија, као што је и Пољска “природна” анти-Русија. А понегде – и мала јужњачка „природна Анти-Русија“.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)

?>