ТРИ ПОУКЕ МИЛОША КОВИЋА: ПОВОДОМ ОСЛОБАЂАЈУЋЕ ПРЕСУДЕ

Милош Ковић 

ПРАВДА ГМИЖЕ, АЛИ СТИЖЕ

 

Милош Ковић је судски ослобођен оптужби за клевету којима је био подвргнут од стране четворо својих колега са Филозофског факултета Универзитета у  Београду. Није то, наравно, била клевета, него покушај да се спречи слободно мишљење у земљи Страдији, у трећој деценији 21. века. Губио је Ковић не суду и здравље и живце, али правда је, макар делимично ( јер, све ово у чему живимо је велика неправда ), победила. Остаје нам да не заборавимо шта Ковић има да нам каже, сада, када је много тешко, и кад изгледа да се јудинска тама издаје Косовског завета све више згушњава над нама.

Три тезе смо одабрали да их илуструјемо Ковићевим речима:

  1. Косовски завет није пука српска измислица, него један од начина на који људи и народи промишљају себе и своје место у историји.
  2. Демократско и национално у Срба морају остати нераздвојни, управо како је то показао Никола Пашић, кога сви другосрбијанци и новонапредњаци мрзе, јер је управо о томе сведочио – националне слободе и напретка нема без истинске демократије, као укључења народа у стварање своје садашњости и будућности.
  3. Ми смо, како рече Жарко Видовић, логорашка нација, и само ако будемо тога свесни, сачуваћемо свој идентитет у рату овом који, како рече Миодраг Павловић, брише сећање.

 

КОВИЋ  О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ

 

Како је показао Ентони Смит у књизи Изабрани народи, вера једне нације у сопствену посебност и изабраност релативно је честа појава у типологији националних идентитета и идеологија. Хришћански народи баштине старозаветну традицију Јевреја о изабраности, страдању и спасењу. Пуританци, који су идејама на којима су устројене САД утиснули одлучујући печат, позивали су се управо на ову, јеврејску, заветну традицију. Амерички званичници данас иду дотле да јавно, сасвим озбиљно тврде да се на Американце не могу примењивати мерила која се примењују на остале нације, јер они имају свој, посебан пут, своју специјалну светскоисторијску мисију. Кисинџер је ту традицију пронашао у спољној политици вилсоновски расположених америчких демократа. Тај амерички ексклузивизам и мисионарски ентузијазам био је главни предмет оног полемичког чланка који је Путин, пре него што је спречио САД да нападну Сирију, објавио у листу The New York Times.

Слично је и са „слављењем пораза“. Замислите како би вам изгледали Грци који би се данас ругали Леониди и његовим јуначким Спартанцима, изгинулим у одбрани Термопила и Грчке од најезде Персијанаца. Не само Грчка, него и цео свет баштини величанствено наслеђе битке у Термопилском кланцу. О томе сведочи и зарада Холивуда на његовом последњем производу посвећеном Леониди и Спартанцима, под насловом 300, из 2006; била је таква да ће се ове године, као што и приличи, појавити наставак. Толкин и Луис су својим циклусима о Хобитима и земљи Нарнији хтели да Енглезима врате њихове заборављене митове и веру; то су данас светски бестселери, а филмови снимљени према њима спадају у најгледаније филмове свих времена. Свима нам застане дах када гледамо епски јуриш вишеструко слабије коњице Рохана на огромну војску Орка у Повратку краља, јуначки говор и погибију њиховог краља Теодена; у исто време, окрећемо главу од „анахроног“ и „штетног“ „Косовског мита“.

Аврамово поље у Квебек ситију јесте Косово канадских Квебечана. Ту су изгубили епску битку 1759. и коначно потпали под власт Енглеза. Погледајте са каквим поштовањем сваке године обележавају њену годишњицу и какво је њено место у колективној свести канадских Француза.

 

КОВИЋ О НИКОЛИ ПАШИЋУ

 

Пашић је кључна реч у актуелној ревизији српске историје. Он и његови радикали су, тобоже, својом сељачком, антиурбаном, егалитаристичком демагогијом и политиком, спречили Србију да се „модернизује“. „Модернизација“ је, наравно, друга кључна реч. Један увелико застарели појам из америчке социологије средине прошлог века, српски, али и неки руски, па и немачки историчари претворили су у нову религију, једини пожељан вид „историјског развоја“. У њиховом тумачењу, он се своди на то да се што је могуће више личи на Енглезе или Американце; сва одступања од њиховог „историјског развоја“ тумаче се као дефекти српске „политичке културе“. Пашић је, тако, уместо „модерне“, индивидуалистичке западне културе, у Србији устоличио руралне, колективистичке, великосрпске политичке обрасце. Најосновнији приручници историје Европе у 19. веку, међутим, показују да су Пашићеви радикали били само једна од радикалних, демократских странака које су у том добу, на либералној левици, ницале широм Европе. Марк Мазауер и Мајл Ман су, такође, показали да је управо она врста ауторитарне модерности за коју се залажу ови тумачи српске историје (ефикасна, нестраначка бирократија, развијена технологија, (квази)научни уместо религијског јавног дискурса) заслужна за велике геноциде 19. и 20. века, што се одлично види на примеру уништавања Индијанаца у Америци 19. и Јевреја у Европи 20. века.

 

КОВИЋ О ЖАРКУ ВИДОВИЋУ

 

За пример слободног човека који, упркос свим претњама, сам одлучује о својим поступцима, узимао је Исмета Пашића, који је, у Осену, одбио наређење да батина свог логорског сапатника, Србина, да би, потом, за казну сам био претучен до смрти.

Логорско искуство било је препуно поука и о колективној људској судбини. Видовић се сећао да су се, у сарајевским казаматима и у Јасеновцу, усташе смејале међусобним поделама српских заточеника на комунисте и четнике. Идеолошке омразе су, међутим, нестајале са буђењем свести о томе да су на логор и смрт били осуђени искључиво и само зато што су били – Срби. Жарко Видовић је, уосталом, тврдио да човек може да истински зна само оно што је искусио и осетио. Зато је веровао да логорашко искуство Срба заслужује пажљивије промишљање

Они који су упознали Жарка Видовића у последњим годинама његовог живота памтиће га као насмејаног старца, члана хора Цркве Светог Марка, који у парохијском дому, после литургије, неуморно, са радошћу младића, разговара са пријатељима о смислу, слободи, личности и историји. У необјављеној дневничкој белешци из 1977. записао је: „У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у стараца ни старијих, налазио никаквих разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједнице.“

То су, између осталог, речи за које се Ковић борио на суду овога света. И вреди их памтити.

 

ПРИРЕДИО:

ВЛАДИМИР ДИКМИТРИЈЕВИЋ

 

 

 

?>