Танасковић: Бошњачка политичка полифонија на Сидранов начин

АВДУКА ЈЕ ОМИЉЕНИ САГОВОРНИК У ЧУВЕНОЈ ПРИЧАОНИЦИ FACE TV КОД СЕНАДА ХАЏИФЕЈЗОВИЋА

  • Авдука у виду загонетке, пита Сенада ко би, по његовом мишљењу, могао бити онај који би се, „да се ради о појединцу, а не колективитету, одавно налазио у лудници или у затвору, а овако, фактор је стабилности на Балкану“. Пошто Хаџифејзовић у први мах није разумео (или се правио да не разуме) питање, Сидран му га је поновио, уз додатно разјашњење његова смисла, а Сенад је онда, уз извесно снебивање, „погодио“: „Бгд“
  • Задовољни стручњак за српски Folksgeist, закључује даље да је српска политика кроз низ генерација на рубу рационалности, односно да су поступци „наших сусједа за психијатрију“, али је, пошто нису појединци, већ колективитет, немогуће стрпати их све у лудницу или у затвор. У овој констатацији осетио се призвук жаљења…
  • Хвала Сидрану, као и ономад Бакиру Изетбеговићу који је проговорио о геноцидном народу… Авдука Бакиров укупни политички биланс оцењује негативно, али се у опсесивној србомрзачкој метафизици очито слажу. За Србе – лудница или затвор
  • Како изграђивати заједнички дом са неким ко би те, да може, послао у затвор или у лудницу? У тој дубини или, боље рећи, провалији корени су немогућности постојања БиХ као истински заједничке државе, а не у привременим појавама као што су Кристијан Шмит, „осморка“, Рефик Лендо и њима слични

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

КРИСТИЈАН Шмит је озбиљно наљутио академика Абдулаха Сидрана.

Гостујући у чувеној причаоници FACE TV код Сенада Хаџифејзовића, чији је Авдука омиљени саговорник, доајен бошњачке књижевности и културе, а и ангажовани коментатор друштвених и политичких прилика са изразито „пробосанских“, унитаристичких позиција, замерио је проблематичном високом представнику што последње саопштење за јавност није изнео на уобичајеној конференцији за штампу, већ „на улици“, испред просторија OHR, што је Сидран оценио као непристојно.

Није, међутим, само форма обраћања којој је Шмит прибегао била на мети његове критике, већ, још више, садржина. Наиме, „последњи позив“ надобудног и нервозног немачког губернатора лидерима странака да се „уразуме“ (што је, свуда и увек, био и остао типичан израз из речника колонизаторског говора о урођеницима) и коначно саставе Владу ФБиХ, али без давања крајњег рока за то или, чак, посезања за тзв. „бонским овлашћењима“, Авдука је протумачио као још једно штетно одлагање и терање воде на воденицу оних који би да растуре Босну.

Није, наравно, ни овога пута ни Сидрану, а ни Хаџифејзовићу, пало на памет да у тој хроничној немогућности договора на нивоу дејтонске БиХ, па чак и Федерације, наслуте њену ендемску, системску нефукционалност коју никаква интервенција са стране, а њој се, све до оружане, упорно надају, не може разрешити. Но, бранитељи тезе да „грађани БиХ“ желе нормалну државу, али да их завађене и корумпиране политичке елите у томе спречавају, никада неће прихватити ствараност, односно да они које те „елите“ бирају на изборима, а који јесу грађани, али и конкретни Бошњаци, Срби и Хрвати, већински имају другачији однос према визији „грађанске БиХ“, какву заступају Сидран, Хаџифејзовић, Комшић и њихови истомишљеници. Али о томе готово да и нема сврхе говорити и писати.

Сидраново гостовање, као уосталом и неколика претходна, прилика је да се укаже на главни, дубински разлог због којег Срби, а у претежном делу и Хрвати, имају и те како јаке разлоге да не верују „грађанистима“ и „боснољубима“ Сидрановог кова, ма колико се он приказивао као доброхотни, мудри и духовити чаршијски дедо који благоглагољиво и неусиљено, а надмоћно, свима разумљивим језиком дивани о „босанским стварима“. Да је у томе вешт, спора нема, а и да је духовит и виспрен. Уосталом, он се, као врсни књижевник у различитим литерарним жанровима уверљиво потврдио и доказао, само што је већ одавно свој велики дар, завидну обавештеност и богато искуство положио на олтар одређене националне политике, залагања за јединствену БиХ, у којој би Бошњаци „грађански“ надгласавали Србе и Хрвате.

На почетку разговора, Сидран је рекао да се одлично осећа, јер се „избирикао“ у сталном надгорњавању са триковима које старост употребљава против својих корисника. Ако је судити по овом гостовању код благонаклоног и овога пута прилично пасивног Хаџифејзића, могло би се, бар делимично посумњати у ту Авдукину победу над изазовом година, иако је било сасвим јасно да је он и даље живог духа и завидне интелектуалне кондиције.

Наиме, ако је понешто од онога што је нашао за сходно да јавно каже последица смањене урачунљивости и самоконтроле, онда је то за њега лично, као јавног делатника, прилично неповољно. Ако ли је, пак, све изрекао са свесном намером да пошаље одређену политичку поруку, упаковану у карневалско рухо нехајне духовитости и конверзацијске спонтаности, онда је то крајње забрињавајући сигнал за друштвену и политичку стварност, а још више будућност Босне и Херцеговине и међунационалних односа у њој, јер Абдулах Сидран није било ко, већ својеврсна институција на коју многи Бошњаци гледају са истинским и искреним поверењем и уважавањем, а и симпатијама.

Говорио је Авдука о свему и свачему. Заложио се за подршку тзв. „осморки“ у покушају да се формира коалициона Влада ФБиХ без СДА, иако је та хетерогена дружина објективно „ступила на цесту коју је асфалтирала“ Изетбеговићева странка. Оценио је да су последњи избори били „инвентура тридесетогодишњег пословања једне фирме“ (СДА), која је показала да је то пословање у свим доменима било неуспешно, тако да би „династија“ морала да се уклони далеко од власти, чему се она тврдоглаво опире.

Осврнуо се и на корупцију, рекавши да није нормално да неко ко је из рата изашао са двадесет марака у џепу данас поседује ланац хотела. А у махалском пасијансу сви се непогрешиво препознају…

Прокоментарисао је и неке друге афере које таласају јавно мњење у Сарајеву…

Све што је рекао звучало је рационално и логично, а занимљиво је било чути и како Сидран проводи ноћи сређујући властити легат, првенствено тематски разврставајући књиге у богатој библиотеци, где ће посебну целину сачињавати списи посвећени „логорологији“, са амбицијом да у његовој фондацији настане највећа регионална збирка књига и осталог материјала о логорима.

Индикативна тематска оријентација!

Могли смо сазнати и да је БиХ темељно медитеранска земља, о чему би Босанско поморско друштво имало шта да поручи политичкој и економистичкој класи која њоме управља. Бизарно, у најмању руку.

И на терену политичке прошлости и садашњости у БиХ, којима се кретао највећи део његовог разговора са Хаџифејзовићем, имало се штошта интересантно и корисно чути и о чему би се могло аргументовано расправљати. Сидран, тако, сматра да политичари, изнутра и споља, деценијама свесно држе народ „у стању иритације“ и да се то ради на научној основи, како би се грађанима све смучило, па би олако прихватили свако решење за које би им се учинило да може донети спокајан живот.

Под таквим циљаним решењем Авдука подазумева, наравно, распад БиХ, при чему би свако понео оно што би хтео, а срце и мозак завере су, јамачно, у Београду. Помињало се чак и то да ја за 1. март прошле године тобоже била припремљена нова агресија на БиХ, уз учешће неких руских трупа, али је почетак рата у Украјини осујетио такав сценарио. Ваљда као што је београдски 27. март и оно што је уследило утицао на одлагање операције „Барбароса“! „Верујем у непредвидиво“, загонетно је рекао Сидран.

Чули смо од Авдуке и да консоцијацијски модел уређења БиХ води у сегрегацију и практично је „фашизам на делу“. Ко је неоптерећно читао, рецимо, одличне студије Мирјане Касаповић на ову тему, тешко да би могао стећи такав утисак.

Али, бошњачким интелектуалцима је тема (туђег, а првенствено српског) фашизма, односно (њиховог) антифашизма толико прирасла срцу да је не пропуштају, без обзира на њену примереност предмету и контексту датог разматрања.

Да се ова инхерентна потреба може задовољити и на категоријално вишем и пристојнијем нивоу доказује, рецимо, интервју Сидранове млађе колегинице, бошњачке књижевнице Саиде Мустајбеговић београдском „Данасу“ („Фашизам као ужарена кугла пржи све што дотакне“).

Настојећи да поглед на неповољне токове политичког живота у БиХ од краја осамдесетих година прошлог века аналитички сагледа, типолошки уопшти и теоријски осмисли, Сидран основним обележјем и покретачем друштвене динамике у БиХ, упркос њиховом појавном ривалитету и непријатељству, сматра заједничку идеолошку матрицу, односно идентичност светоназора најутицајнијих политичких актера (странака) који су од распада Југославије већински представљали три конститутивна народа у БиХ.

За себе, иначе, каже да у њему “и даље живи партизанчић Бошко Буха или Че Геварин насљедник„ (можда је и у томе део проблема са његовим светоназором?).

Сидран, наравно, са гнушањем одбацује концепт конститутивних народа. Илуструјући своју оцену, он се враћа у деведесете године, подсећајући се тезе о потреби да се „територијализује национални суверенитет“, каже да се дубинска вредносна и програмска идентичност полазишта зараћених страна могла препознати чак и током рата, а да су пред изборе 1996. године у Сарајеву осванули плакати СДА, на којима је био истакнут слоган „На својој вјери, на својој земљи!“, што је окарактерисао као „тешку будалештину“.

Одлетео је, вели, тада у централу СДА и своје противљење таквој редукционистичкој и погубној логици предизборне кампање оштрим речима пренео тадашњем генсеку, универзитетском професору Исмету Грби, запитавши се која је „коњина“ то могла смислити, на шта га је Грбо понудио кафом и замолио да се смири, одговоривши „ ја“…

СДА је, по Сидрану, објективно ушла и остала у колаборацији са непријатељима Босне. Значи, од Алије Изетбеговића, кога је као мали звао „чика Алија“ и који, како сведочи, никад од њега није тражио да се прикључи СДА…

Ако се Сидранова теза о томе да су све три националне странке (СДА, СДС, ХДЗ), победнице првих слободних и демократских избора у БиХ и ефемерни коалициони партнери, бар у почетку у бити слично гледале на територијалну димензију националног потврђивања може рационално разматрати, то се за оно што следи у његовом даљем развијању идеје „грађанске“ опције баш и не би могло рећи.

Наиме, из заобљено осмехнутог Авдуке почињу да избијају нимално наивне тврдње и отровне констатације о „конститутивним народима“, а нарочито о једном… Србима.

Док је за српско и хрватско друштво од разбијања Југославије наводно карактеристична потпуна идеолошка, односно национална монолитност, у Бошњака то није тако, јер je код њих још увек живи извесна „политичка полифонија“.

„У Београду једног четника на власти може заменити само други четник“, јасан је књижевник широких видика, што је само увод у разлагање одређујућих особина српског национа.

У неким ранијим приликама Авдука је свог драгог Сенада прекоревао због позивања у емисију представника „друге стране“, на пример Владислава Јовановића („Је ли Хитлеров министар могао Пољацима на ТВ Варшава објашњавати шта им се дешавало?”) или Обрада Кесића, а овај му је снисходљиво одговорио да треба знати и шта мисле „душмани“. Дакле, душмани… Да се зна по којим партитурама се свира бошњачка „политичка полифонија“.

Ипак, Хаџифејзовићу ваља одати признање за спремност да у своју емисију не позива само претпостављене истомишљенике, а не гади се ни Срба. Док је Сидран очигледно инволуирао.

Казивао је своју „неполитичку“ поезију на Коларчевом универзитету у Београду не тако далеке 2017. године. У интервјуу који је том пригодом дао „Политици“, порекао јe да је Републику Српску назвао чиром, већ крастом. А краста, рекао је, може отпасти, гнојница не може… Било је то нежно, у поређењу са једном суровом досетком код Хаџифејзовића.

Тиме долазимо до најзнаковитијег, и најзлослутнијег, момента у Сидрановом гостовању.

Објашавајући своју активност на друштвеним мрежама, добричина Авдука саопштава да има подоста „објава под катанцем“, за које, из ових или оних разлога, мисли да их још увек или уопште не треба изнети пред јавност. Затим, у виду загонетке, пита Сенада ко би, по његовом мишљењу, могао бити онај који би се, „да се ради о појединцу, а не колективитету, одавно налазио у лудници или у затвору, а овако, он је фактор стабилности на Балкану“.

Пошто Хаџифејзовић у први мах није разумео (или се правио да не разуме) питање, Сидран му га је поновио, уз додатно разјашњење његова смисла, а Сенад је онда, уз извесно снебивање, „погодио“: „Бгд“.

Задовољни стручњак за српски Folksgeist, закључује даље да је српска политика кроз низ генерација на рубу рационалности, односно да су поступци „наших сусједа за психијатрију“, али је, пошто нису појединци, већ колективитет, немогуће стрпати их све у лудницу или у затвор.

У овој констатацији осетио се призвук жаљења… Не могу ово објавити (а управо је објавио!) и рећи тако нешто за целу једну етнију, али „има елемената да се тако размишља“, објашњава Сидран зашто му је та објава „под катанцем“.

Призива, затим, непримерено и ружно, ауторитет почившег др Јована Рашковића и цитира његов познате речи из разговора са Туђманом (који је тајно снимао ћудоредни знанственик Славен Летица), да су „Срби луд народ“, без обзира на посебан контекст и смисао који им је Рашковић тада дао…

Кад би неки српски или хрватски умник изрекао сличну оцену о Бошњацима, Хаг би се морао реактивирати у пуном капацитету. Овако, ником ништа… Али, није баш ништа.

Хвала Сидрану, као и ономад Бакиру Изетбеговићу који је проговорио о геноцидном народу…

Као што смо видели, Авдука Бакиров укупни политички биланс оцењује негативно, али се у опсесивној србомрзачкој метафизици очито слажу.

За Србе – лудница или затвор.

Доиста, изгледна алтерантива као понуда за изграђивање „суживота у грађанској БиХ“.

И најдубљи пад једног ствараоца, књижевника који је умевао да хуманистички сагледа тајне људске душе и да непатворено испољи љубав према човеку. Волели су га и многи Срби.

Како изграђивати заједнички дом са неким ко би те, да може, послао у затвор или у лудницу?
У тој дубини или, боље рећи, провалији корени су немогућности постојања БиХ као истински заједничке државе, а не у привременим појавама као што су Кристијан Шмит, „осморка“, Рефик Лендо и њима слични.

sveosrpskoj.com
?>