ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН: Симболика убиства Дарје Дугине

Насловна фотографија: KIRILL KUDRYAVTSEV |APA/AFP

Убиство Дарје Дугине је она тачка у историји, она фаза борбе, онај тренутак у коме зло отворено свлачи са себе све маске заштитника људских права, кад све хуманистичке крилатице односи ветар

Када сам, касно увече двадесетог августа прочитала вест о убиству Дарје Дугине, требало ми је више времена него што је уобичајено када проверавам истинитост медијских навода и објава на друштвеним мрежама, да се уверим у аутентичност овог обавештења. Разлог за то није некаква безбрижна уљуљканост, уверење да се тако нешто у Русији не може догодити. Од крваве Октобарске револуције до масакра у Беслану, свесни смо да је и Русија, иако војна и геополитичка супер-сила, рањива споља и изнутра као и свака друга држава, уосталом, као и САД 11. септембра 2001. године. Извор моје неверице, одбијања да прихватим овакву реалност био је чист људски бол, оно што човек осети када остане без некога кога воли. Али не само то.

Не постоји ментално здрава особа која не осећа тугу због људских страдања, без обзира на околности, верску, националну и ма коју другу припадност жртава. Чак и када је борба нужна одбрана и услов опстанка у њу се увек иде стиснутим срцем, не из страха од смрти него због горчине коју смрт других у човеку трајно и неминовно оставља. Ако је рат, по Хераклитовим речима, отац свих ствари, онда је пустош коју ствара њихова мати, но нема тог пацифизма и човекољубља, нема те емпатије и меког срца који могу да оправдају несупротстављање злу. А цена тог отпора је увек висока. Ми Срби је добро знамо. Знају је и Руси.

Кћер Евроазије

Управо у тој тачки историјског и метафизичког пресека заједничког искуства борбе против зла коју наша два народа доследно воде, одјекнула је експлозија која је убила Дарју Дугину. Неки од нас пратили су њен рад одраније. Била је интересантна, образована и паметна особа, способан и талентован новинар и права кћер свога оца. Кћер Евроазије и новога света који се данас у пламену рађа. Неки су о њој знали мање али то ничим не умањује, можда чак и наглашава, епску жестину потреса који су осетили и разумели када смо сазнали за трагедију. Убијено је дете Александра Дугина.

И то је други разлог моје неверице коју сам описала на почетку овог текста. Када сам се уверила да није у питању лажна вест, села сам и нисам могла дуго ни на шта друго да мислим. То је дакле, то. Она тачка у историји, она фаза борбе, онај тренутак у коме зло отворено свлачи са себе све маске заштитника људских права. Све хуманистичке крилатице односи ветар. Слобода, братство, једнакост, конвенције, повеље, све нестаје у тој експлозији и звер удара тамо где боли највише. Чак не прагматично, али симболички недвосмислено. Поново убија Луја XVI а онда се шири као подметнути пожар, проналази и масакрира свете Романове, али убија опет и наше Обреновиће, и све  јасеновачке и српске жртве, и наше мученичке генерале, напослетку, циља и на ноши поново  проналази малу Милицу Ракић.

Не знам може ли се о односу Срба и Србије према Александру Дугину говорити као о дугу. У његовој перспективи, сасвим је јасно, ми смо ближњи, ако не и једно, и ту не може бити говора о дуговима па чак ни о захвалности. То је просто идентитетско, идеолошко и верско али и интересно прожимање које је један од ретких наших историјских континуитета који нисмо напустили. Како сам сигурна да нисмо?

Истину говорећи, често се чинило управо супротно. Притисци и културно насиље које трпимо дуже од једног века имали су управо за циљ да нас од нашег моћног заштитника и духовног брата удаље, како бисмо одсечени на Балкану и потпуно сами постали плен својих лажних пријатеља, Англосаксонаца или лошег полицајца у овој подели, Германа. Сама сам, као потомак белих Руса, много пута морала да одслушам тираду о томе како нам „Руси нису помогли“, „тешко ономе кога Русија брани“…и остале никаквим чињеницама и изворима поткрепљене пропагандне препеве антируских, уједно антисрпских и најчешће југословенских идеја о руској незаинтересованости за судбину Србије због које би требало, пуни младе и једре крви, да се бацимо у наручје Носфератуу са Запада.

Туђи дом

Факти нам, наравно, говоре другачије и то је већ потврђено и утврђено као опште место у оним круговима који још хају за истину. Увек кад је Русија ударана, страдала је и Србија. Од убиства Романових до завођења црвеног терора код њих и код нас, разбијања државе те понижења и слома које су доживели деведесетих а кроз које смо ми прошли као жртва разјарене атлантистичке звери са њеним балканским испоставама, наши православни словенски народи носе исти крст. Он је често на нашим леђима тежи, зато што нам је и снага мања али Русија свакако није увек могла да га понесе уместо нас. Супротстављање злу тражи нашу вољу, одлуку, и нашу жртву као и њихову. Пре свега, разумевање стварности и препознавање зла.

Од почетка руске специјалне операције у Украјини српски народ сведочи да му чуло за правду и Православље у срцу нису умрли. Овакав или онакав, са стотинама мана и дугом историјом страдања, са дубоко укотвљеним црвеним антисрпским структурама и србофобним паразитима на сваком месту где се о судбини Србије одлучује, српски народ је показао жилавост карактеристичну само за заједнице дугог трајања, што он јесте, за заједнице чврсто сабране око надматеријалних идеала, што он, упркос свим мантрама о крунском значају „доброг стандарда“, ипак јесте.

Српски народ зна, непогрешиво и масовно, и то практично свакодневно експлицитно сведочи, да дехристијанизована, секуларизована и „хуманистичка“ крвава Европа данашњице, са њеним киклопом са запада, није његов дом. То наравно, због културолошких разлика, тешко може да буде, и поред свих симпатија, крајњи исток. То може да буде, као што је увек кроз историју и била, једино православна Русија.

Крвава порука

И онда, усред борбе, у срцу Москве, право у срце идејног оца новог и праведнијег света, непријатељ удара из све снаге. Ми од 2014. године знамо како тешко страда руски народ у Донбасу и Украјини. Ко је једном видео фотографије „мадоне из Горловке“, Кристине Жук и њене десетомесечне бебе Кире коју су, украјински нацисти брутално масакрирали у парку гранатирајући цивилне циљеве, никада их не може заборавити. Ко је видео како пламен у Одеси прождире живе људе тај не може, уколико није потпуно демонизован, да верује Анђелини Џоли која, тобож, пред камерама бежи у склониште из страха од некаквих бомби. И премда у сваком злочину постоје логика и симболика идеја самог Сатане, смрт Дарје Дугине до краја је разоткрила антихришћанску природу нашег садашњег непријатеља који је исти одувек. На тој смрти је исти онај потпис из 1793. и 1918. године. Сада немоћан да лиши живота руског владара, непријатељ одлучује да своју крваву поруку ипак пошаље у свет.

Оправдања овог злочина у страним медијима која су, оперисана од етике, превела и пренела и наша про-западна гласила, никога од нас нису изненадила. Чак ни спорадично ликовање због смрти девојке, неумесне „шале“, отровне и нормалном човеку неподношљиве речи,  па ни ћутање оних који су били дужни да у наше име великом пријатељу српског народа барем изјаве саучешће, ни ћутање по лицемерју познатог либерално-феминистичког сектора који се правио мртав на чињеницу мучког убиства једне девојке, не доделивши јој хештег хероине који свакако заслужује али је за њу толико мали да би је заправо само обесветио. Истина је да нас више ништа од тога не ремети, не обавезује, не узнемирава. Коначно разграничење је сасвим близу. Јер чак и да смо чули коју реч саосећања, то би биле оне излизане грађанистичке фразе „цивилна жртва“, „новинарка“, и речи које у нашем Универзуму готово ништа не значе. Наше жртве, па ни наша Дарја, нису тек несрећно страдали „цивили“, неке колатералне грешке, последице ратних дејстава, него мученици, истине, правде и Христа ради заклани јагањци, свети и светлуцави наши молитвеници пред Богом и сведоци нашег завета.

Зато је Дарја Дугина од српских песника добила већ прекрасни песнички венац, спонтано, као што у пролеће процветају баште. Добила је више мурала и транспарената него публикованих епитафа и тако је никаквом пропагандом усмерен, никаквим морањем принуђен, српски народ сам од себе, осећајући ту рану као сопствену загрлио њенога оца без икаквих посредника, читавом својом душом која је велика, и даље је и упркос свему и свима велика, као што је била велика наша Дарја. Као што је велика Русија.

 

Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: KIRILL KUDRYAVTSEV |APA/AFP

standard.rs