Тајана Потерјахин: Револуција као устанак против Бога

фото: pravoslavie.ru

О горким последицама и страхотама рата стално се прича. Истина, нешто гласније и чешће када се оружја дохвати она страна од које се очекује да угњетена и лоботомирана без отпора пристане на промене државних граница, погром над сопственим становништвом, акултурацију и пљачку. Ипак, и у том вечитом поретку лицемерја и неправде, декларативни пацифизам носи барјак политичке коректности.

Ко жели рат, у кући му био – каже наш народ, са друге стране тог искуства, намучен и десеткован у туђим ратовима, који су, некада нужно а некада и не, постајали његови. У то да је рат велико зло кога се људи оправдано плаше, нема никакве сумње, но како је могуће да један други баук, једнако страшан и крволочан, у нашој свести, али и у јавности, још увек није постављен на достојно место у том пандемонијуму историје и онога што јој је претходило?

Зао дух револуције

Мислим, разуме се, на сатанину побуну против Бога. То није био рат. Била је револуција. Одгајани у култури која слави бунт, преврате, побуне и „храбре револуционаре”, младе, „слободне”, лепе, потентне и окрутне, осећамо ли нелагоду када се сретнемо са јагњећим ликом цара мученика и његових лепих кћери, његовог нежног сина? Имамо ли људски капацитет да појмимо суштину, лице и име зла које је свим другим несрећама претходило, и тако постало њихов извор до краја света?

Мог прадеду Николаја, као шеснаестогодишњег младића, мајка је укрцала на брод преклињући га да оде, да пристане на судбину избеглице, како би спасао главу. Барем он, јер је био најмлађи. Његов отац и два старија брата дали су животе за последњег руског цара, за царску Русију и за Христа. И само су због тога страдали, што су били Руси, а не бољшевици, што нису хтели да се одрекну своје вере и суштине, свог народног имена. И наравно, свог цара.

Демон жедан православне крви неколико деценија касније дошао је у Србију. Та страшна прича никада није испричана до краја. Изван и изнад свих историјских и политичких интрига, занимљивости, теорија и чињеница, стоји метафизичка истина, а то је дух, зао дух револуције – сатана.

И премда је Србија страдала као сам Христос, затирана, шамарана и распета под петокраком, нигде се, осим на самој Голготи, тако јасно у историји нису указали ђаво и Бог, као у Русији оне ужасне 1918. године, за коју неки међу нама још увек покушавају да нађу оправдања.

Ако је, према Драгошу Калајићу „убиство невиног краља Луја XVI означило почетак најстрашнијег периода у историји човечанства, обележеног светским ратовима и масовним гробницама, конц-логорима и геноцидима, свевлашћем демоније материјалне похлепе и тоталитарних система животињског материјализма, планетарним ланцем еколошких катастрофа и незадрживим ширењем технолошких пустиња нихилизма, светским размерама уништења вредности разноврсних култура и такође светским размерама изрођавања човека посредством наметања ‘интернационалних’, под-људских, модела живота”, онда је убиство свете царске породице Романов било мистични врхунац краја света, оног света у коме Христос није био изгнаник и оклеветани осуђеник.

Укидање Бога

Историја ипак тада није прекинута. Такозвана руска (а заправо свакаква али само не руска) револуција покушала је да у историји укине Русију, као што је долазак комуниста на власт овде требало да коначно укине Србију, након што је тај процес почетком ХХ века већ био успешно започет.

Русија, међутим, није нестала. Нестао је са светске позорнице њен мрачни близанац Совјетски Савез, остављајући за собом тужне трагове ђаволских оргија – идентитетски разбијену земљу која тек треба изнова да пронађе свој лик. Све док не буде смогла храбрости да раскине са револуционарним тековинама, Русија неће моћи да се ослободи изнутра. Ипак, данас знамо да испод крхког, стакленог оквира интегралне историје који из политичких разлога тренутно не може да се сужава, куца живо, православно срце Русије. Срце цара Николаја.

За нас, потомке руских емиграната, али и руских мученика и хероја који су се успротивили једном од највећих зала у историји света, крај јула је нарочито време. У торжественом сећању на претке, изнова се осећамо изазвани и увређени сваки пут када се глорификује било која револуција. Ако је данас непристојно говорити афирмативно о рату као таквом, ако ни због чега, онда због свих ратних жртава које су покопане у нашу српску црницу, зашто не постане непристојно прослављање погрома над припадницима сопственог народа? Револуција није само убијање, отимање, талас псеудоструктурираног насиља, него нож у леђима брата и Јудина издаја. Напослетку, наум да се укине хијерархија јесте наум да се укине Бог.

Рат је страшан јер умножава смрт, али је револуција страшнија од њега, јер умножава сва замислива зла – и зато се треба често враћати наведеном Калајићевом цитату, и зато се треба стално сретати са светлим очима царских мученика. Док не будемо појмили у пуноћи размере ужаса који се догодио свету 17. јула 1918. године.

standard.rs, ИН4С
?>