СПАСОЈЕ ТОМИЋ: БРАТУНАЦ И ЈА

фото: З. Шапоњић

Постоје у животу неке нераскидиве везе. Једну сам званично успоставио у јулу 2021 године. Тада сам по први пут посјетио Братунац….Скелане…Кравицу. А сјећам се као дијете када је моја мајка ушла у кућу и рекла сада већ мом покојном оцу “ Нагрдише наше мучене Србе у Братунац“, нисам баш схватио о чему се ради али ми је очев дубоки уздах говорио да сигурно није нешто добро.
Разлог моје посјете био је да снимим документарни филм, имао сам своју емисију на Адриа ТВ. Кренули смо на пут, Слобо, Радојица и ја, једна камера и дрон. Долазимо касно увече. Прва телевизија из ЦГ и први новинар који је дошао да сними причу о страдању нашег српског народа у Братунцу. Дочек срдачан, организација одлична, снимамо, упознајем Брана Вучетића, Љубинку, Милицу, Петра, Татомира, Радојку, приче потресне, стојим ван кадра док они причају, прекини снимање говорим Слобу, глас дрхти, сузе саме теку, знао сам да ће бити тешко али да ће бити толико тешко нисам знао, схватам да је Братунац био распет као што је распето наше Косово. Сретам се са начелницима Братунца и Сребренице, дивни људи Ранкић и Грујичић, њихове потресне приче такође биљежим.
Спомен соба у Братунцу, мјесто које сваки Србин мора да посјети, да види шта не смијемо да заборавимо, на сликама лица, дјеце, жена, стараца, невиних жртава безумног терора Насера Орића, мучени, касапљени од стране снага овог зликовца, мала је ријеч зликовац, од звијери у људском облику.
Братунац, без да преувеличавам, Братунац је постао дио мене, Братунцу морам и хоћу да се стално враћам и да све стално подсјећам на све оно што се тамо догађало од 1992-1995 на наше највеће православне празнике. Јер ако заборавимо, боље да нас нема, боље да нестанемо него да на Братунац мислити престанемо.
Спасоје Томић