Слободан Владушић: Војни рок и универзитет

Обавезно служење војног рока које се у последње време, као могућност, помиње у Србији, подсетило ме је на једног младића кога сам упознао у семинару за српску књижевност, на факултету на коме радим, након петооктобарских промена. Тај момак је, наиме, код нас служио “цивилни војни рок”, што ми је већ тада изгледало као тренирање ватерпола без пливања. Сада, после толико година, схватам да је појава тог “цивилног војника” на Филозофском факултету, требало да ме подсети да се, и поред очигледних разлика, војска и универзитет, ипак у нечему добро слажу: обе институције желе да обликују и васпитају човека.

Деведесетих година прошлог века, у време док сам студирао српску књижевност у Новом Саду, највећи број професора није размишљао о томе колико смо  “оптерећени”, без обзира на санкције и грађански рат. О томе нисмо размишљали ни ми. Они који су, међу нама, волели књижевност, оптерећивали су се увек и више него што се од њих тражило, али им то није представљало муку, већ напротив, задовољство. Била су то херојска времена на факултету, јер је начин организације студија, и од нас и од професора тражио да будемо на висини српске књижевности, и у време када српском народу, није баш ишло најбоље.

Жалопојке о оптерећености студената почеле су са болоњезе реформом високог образовања. Дуго времена сам мислио да мантра о беспомоћним студентима чије мозгове притискају нехумано дебеле књиге злих, српских писаца, постоји само зато да би се оправдала понижења попут пребројавања страница које студенти могу да прочитају (а да се не “преоптерете”), те програмског смањивања количине знања која се од њих тражила на испитима. Међутим, после сам схватио да су будалаштине о “оптерећености” имале још једну, подмуклију функцију. Уместо да настави да студенте подстиче на херојство знања по сваку цену, универзитет је полако почео да их охрабрује да себе представљају као људе који не могу да поднесу психолошки притисак “оптерећења” и којима због тога треба помоћи (то јест, пустити их да положе испит, зато што су се “блокирали” од “претеране” количине знања коју треба да усвоје).

Није тешко наслутити како ће се ова прича наставити у блиској будућности: они професори који наставе да вреднују пре свега, знање студената, ускоро ће бити оптужени за њихову психолошку тортуру.

Привилегије за слабост

У блиској будућности можемо очекивати преображај универзитета у Србији: од места у коме је кључна ствар колико студенти знају, универзитет ће постати место у коме је најважније како се студенти осећају. Већ сада постоје професори који су склони да своје студенте само хвале, без обзира на реалну вредност онога што су они написали или казали. Зато критеријум оцењивања све више опада, а да не постоји никаква званична директива којом се то наређује. Уместо тога, ствара се атмосфера у којој расположење студента постаје важније од његовог знања.