СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Православна цивилизација од Уне до Владивостока

Насловна фотографија: AP

Најистакнутије улоге у данашњој православној цивлизацији су – на Русима, Грцима и Србима. Ово није политика, јер из сфере баналне политичке површности не могу се сагледати прави токови

1.

Чак је и Џо Бјаден приметио „да се спрема нови светски поредак“ и онда прочитао са „пушкице“ коју носи у руци: „ми морамо да га водимо, ми морамо да ујединимо остале слободне земље у том процесу“. На пушкици није било да се ово досад звало Pax Americana, по земљи на чијем челу је заборавни Џо и да то што се спрема, извесно значи да га Американци неће водити чак и кад се уједнине са „осталим слободним земљама“. Док су Американци деведесетих прошлог века себе и „слободне земље“ звали „међународна заједница“ – свет је ћутао. Сад је то смешно. Јер, међународна заједница се свела на земље које су увеле санкције Русији. То је петнаестак одсто земаљске популације.

Тај блок сад личи на луди вод војске који се изгубио у историјској прашуми и „ослободио“ правила понашања а све верујући да ће то сви прихватати исто као кад су они били бригада на челу колоне. Не бива. И добро је што имају на челу заборавног Џоа, јер би иначе сви видели колико су се заглавили.

После пораза Немачке у Другом светском рату и незаустављивог опадања моћи Британског краљевства Европа de facto постаје део америчке империје. Пад Совјетског Савеза је то стање додатно учврстио и Pax Americana као да је узлетела на небо. Али исељеници на северноамеричком континенту – бегунци од закона, културе и историје Европе – показаће да је Империја недостижан систем за њихов „колективни ум“. Они су од империја преузели начин како претња моћи мора бити беспрозорна али не и мудрост како да се она дугорочно употребљава. Идеја да све треба отети данас чини Империју немогућом, а вођу те организације – пајацем историје.

И пре Украјинске кризе Pax Americana је себе довела у трагикомичну фазу, у којој се америчка самоувереност граничила са очигледном бесловесношћу. Позната кинеска ТВводитељка  Лиу Ксин свела је то, после намере Џоа Бајдена да председника  Си Ђинпинга наговори да удари на Русију док она решава проблем са Украјином, на убитачну иронију, али кинески обзирно изречену: „Да ли би могао да ми помогнеш да победим (твог) пријатеља (Русију), а да би онда могао да се спремим да у будућности  потучем тебе“. Читав тај Бјаденов покушај је још сомнабулнији ако се зна да су пред почетак Зимске олимпијаде у Пекингу, ове 2022. године, председници Си и Путин издали дуго и обухватно Заједничко саопштење што је у основи манифест новог светског поретка што се лако чита као шамар досадашњим америчким идејама и чињењима светског поретка.

2.

У Украјини, али не само у Украјини него и бар четврт века уназад, Европа је пуцала себи у ноге. Низ пута. И то не чекајући да једна рана зарасте. Да би на нешто личила и имала иаоле важну улогу у новом поретку она мора да се отме из загрљаја Америке и…

И?

Ми се увек сетимо Де Гола који је говорио о Европи од „Атлантика до Урала“ па и даље „од Лисабона до Владивостока“. У данашњој Европи о томе говоре тек разумни мислиоци а до којих се мало држи.

„Европљани имају само један пут: да буду увучени у цивилизацијско поље Русије, која је, попут Византије, мање империја него Oikoumene, Заједница“, пише у јеку украјинске драме француски аутор Лорен Гујон. То Европи неће бити лако: не само због ове безглаве буке у којој су страдали и Достојевски, Чехов, Чајковски и све и свако руски, него што су те поделе вековима чињене много темељнијим.

Како објашњава овај Француз „ми, Западњаци, не знамо шта је Русија, јер не знамо шта је била Византија. Византијска цивилизација била је у центру света хиљаду година до средњег века, а ипак ви можете на нашим универзитетима провести године проучавајући ‘Средњи век’ а да о томе не чујете ништа. И заиста ништа се ти није променило откако се Пол Стивенсон 1972. пожалио: ‘Издвајање византијске историје из средњовековних европских студија заиста ми се чини неопростивом увредом против самог духа историје’.“ Али то је чињеница.

А Москва је Трећи Рим! То је вековна улога у којој руска држава и Руска православна црква одржавају у руском народу осећај да имају светску мисију, што с друге стране на католичко-протестанстском Западу производи мање или веће таласе хистеричне русофобије. Иначе, код других народа и цивилизација Русија се не доживљава као опасност.

Ги Метан, швајцарски новинар и публициста, истражујући савремену русофобију враћа се до Карла Великог (742-814), првог цара у Западној Европи после пропасти Западног Римског царства (476). Већ то време то је однос са Источним Римским царством – Византијом, почињао је да се затеже.

3.

После победе над Арапима (732) Каролинзи, који су завладали већим делом европског Запада, поставили су себи као циљ обнову Западног римског царства. Пипин Мали па Карло Велики су томе приступли крајње приљежно. Једно од средстава била је и литургијска реформа. Тако креће „што силом, што наговарањем, ослањајући се на немачки народ у царству – Франке, Готе, Саксонце, Визиготе“ усвајање новог Символа вере/Creda, а „насупрот мишљењу папе и латинских бискупа, који су се придржавали старе верзије без filioque, коју су користили Византинци и Источна црква“

Папе су јесе опирале, али неотесана сила „Бога не моли“. Да би обновљено Западно римско царство личило на оригинал требало је одговарајућег владара – па је Карло Велики  „започео своје снове о освајању титуле одузимајући је тиме од Византије“, па је и крунисан (800. године), а „успут је рукоположен за свештеника, да би симболички истовремено стекао световну и духовну власт“.

Померање моћи са Апенинаског острва ка западним паганима условиће да немачки владари од 1014, на престо Св. Петра бирају немачке папе и потискују италијанске бискупе чији је медитерански дух био ближи Ромејима (после названи Византинцима) и ортодоксној цркви. Систематски се развијао непријатељски однос према Грцима. Походи за ослобођење Христовог гроба, називани крсташки ратови, претварали су се у бесомучна пљачкања хришћанског Источног царства. Очај на Босфору је ишао до мисли да ће се и безбожници са Истока понашати људскије од „пљачкашке цивилизације“ Латина.

Сама Русија је у тим временима бејаше далека земља а коју би ваљало увући у своју зону утицаја. „Већ 967, сабор у Равени прогласио је нужност да се у источној Европи учврсти хришћанство. Од папства Гргура VII (1073-1085), преобраћање Русије постало је приоритет, помоћу немачке феудалности. Од те епохе почео је Продор на Исток (Drang nach Osten), пре времена, притисак на Исток, који ће се са успонима и падовима наставити током осам векова, до 1945“. (Метан) Планови су утихли кад су на руске просторе средином XIII векa са Далеког истока стигли Татари с Џингис-каном, па ће мисија оживети тек после обнове руске државности око Москве, од XIV века. Али западни геопланери никад нису успевали да умом савладају руску загонетку. Додуше, како ће то у XIX веку ставити у четири стиха Фјодор Тјутчев (1803-1873) с тим имају проблема и сами Руси: /Не може Русија умом да се схвати, /Општим се аршином измерити не да: /Њен лик је чудан и чудно те гледа – /У Русију можеш само веровати./

4.

Кад је 1462. руски принц Иван III требало да се крунише германски цар Фридрих III понудио је младом човеку са Истока краљевску круну– као знак западног покровитељства. Стигао је јасан и далекосежан одговор: „Захваљујући Богу, суверени смо на нашем тлу од почетка, од наших најдаљих предака. Бог нам је дао то право, као што је другима дао њихово. Молимо га да нам за веке векова, нама и нашој деци, зајамчи сувереност коју уживамо данас. У прошлости нам никада није била потребна потврда, ма одакле долазила: не желимо је ни данас.“

Великог кнеза Ивана III Васиљевича Руси су прозвали Иван Велики. Оженио се византијском принцезом Зојом – из династије Палеолога, иначе, братичина последњег византијског цара Константина Драгаша (1449-1453). Тако је и формално успостављена веза са „Другим Римом“. Ако је после неко у свету упамћен као велики руски владар, упамћен је зато што је понављао ову Иванову мисао – од Ивана Грозног, Петра Великог, Катарине Велике, Николаја Другог па преко Лењина и Стаљина до Путина данас.

И кад је Сергеј Ејезенштајн снимао филм у два дела о Ивану Грозном, утемељитељу руског царства, сударио се с том чињеницом. Први део је доживео све хвале јер је дело било достојан „филм о човеку који је ујединио Русију у XVI веку, московском кнезу који је чврсто сјединио разједињене кнежевине у моћну државу, војсковођи који је и на Истоку и на Западу увећао војничку славу Русије“. Међутим, други део је потпуно и за сва времена потонуо и то, углавном оценом које је изрекао сам Стаљин, али чија мисао овде уопште није морала бити наредбодвана. Напротив. „Цар је код вас испао неодлучан, сличан Хамлету“, рећи ће Јосиф Висарионович Ејзенштајну, а „Цар Иван је био велики и мудар владар. Његова мудрост састојала се у томе што је стајао на националном становишту и, штитећи земљу од продора иностраног утицаја, странце у земљу није пуштао“.

5. 

Велики руски и европски мит о „Трећем Риму“ веже се за монаха Филотеја, духовника из Спасо-Елеазаровог манстира у Пскову. Тај умни човек је написао три посланице свом владару Василију III (1505-1533). У првој Посланици против астролога и Латина монах Филотеј ће написати ту реченицу која ће утицати на историју: „Знај ти, који волиш Бога и Христа, да су сва хришћанска царства дошла до свог краја и сјединила се у једном царству нашег господара које је, према пророчким књигама, римско царство јер два Рима су пала, трећи стоји, а четвртога неће бити“. Траје ватикански Рим али Латини су јеретици, Византија је остала у хришћанском народу грчком али Грци немају империју, те као целост остаје само – Русија.

Москва је од тад пред себе поставила задатак да буде „царство у коме се чува истинска хришћанска вера“. И чува идеал „вечног града“ – од Јерусалима, Рима, Константинопоља до Москве. То постојање никад и нигде није само слављење – оно је и непрестано оспоравање, сумњичење, подривање. Кључна је моћ да се опстаје. Да се опстане и кад се чини да је – ликвидирано. Као, на пример, кад је у „Трећи Рим“ умарширала на сва звона прокламована као атeистичка – бољшевичка власт. Али човек је „религиозна животиња“ и потпуно безбожништво је само просветитељска фантасмагорија.

Нико то није тако суверено оцртао као спис бољшевичког прогнаника Николаја Берђајева из 1937. у спису Извори и смисао руског комунизма. Данас већ деценије су прошле од Октобарске револуције (1917) – по последицама у светским размерама, вероватно, најважнијег догађаја XX века – а наративи о њој су и даље и мутни и због безграничне пропаганде преемотивни. Атеизам се узима као неупитно и кључно одређење совјетског друштва, а Берђајев, наизглед парадоксално, своју приповест започиње поглављем Руска религијска идеја и руска држава.

„Руски комунизам је тешко схватити због његове двоструке природе“, пише он. „С једне стране он је светска, интернационална појава, а с друге нешто руско и национално. Нарочито је важно да људи на Западу схвате национални корен руског комунизма, чињеницу да њега детерминише руска историја. Ту не помаже познавање марксизма“

6.

У времену светски моћне руске државе, прокламоване атеистичком, Берђајев је непогрешиво уочио да је бољшевизам, у ствари, „искористио својства руске душе која је по свему супротна секуларизованом буржоаском друштву, искористио је њену религиозност, догматизам, максимализам, њену жудњу за социјалном правдом и царством Божјим на земљи, њену спремност да се жртвује и да покорно подноси насиље над собом, искористио је даље руски месијанизам који је, макар у несвесном виду, увек живео у њој – у руској души – искористио је руску веру у специфичан пут Русије“.

То носи и практичне државничке потезе: „Црвени комунизам је чак остварио стари словенофилски сан о преношењу престонице из Петрограда у Москву – у Кремљ, па је тако руски комунизам поново прокламовао стару идеју словенофила и Достојевског – ex Oriеnte lux! Из Москве, из Кремља излази светлост која ће обасјати буржоаску таму Запада“.

Носи и геополитички хоризонт: „Руска месијанска идеја је добијала или апокалиптичку или револуционарну форму. И тада се збио тај догађај у руском народу који делује задивљујуће – у Русији је уместо трећег Рима створена Трећа интернационала која је прихватила многе карактеристике ‘трећег Рима’. Трећа интернационала је такође свето царство јер је утемељена на ортодоксној вери“, уочиће Берђајев.

Тако су се у Москви у атеистичком XX веку срела два месијанизма – руски и месијанизам пролетаријата. „Руски радничко-сељачки народ је пролетаријат и читав светски пролетаријат, од Француза до Кинеза, постаје руски народ – једини народ света. И та месијанска, радничка и пролетерска свест је праћена скоро словенофилским односом према Западу. Запад се безмало изједначује с буржоазијом и капитализмом“. (Берђајев)

Све то, наизглед нелогично, постоји у земљи која је тих година (крај тридесетих) већ постала „социјалистичка отаџбина“ у којој се јавља „народни патриотизам“. Троцки који то није схватао и говорио и даље о светској револуцији морао је практично побећи из земље Треће интеранационале.

7.

Запад је у основи анти-руски, али Русија је сувише „велико питање“ да би се однос према њој могао сажети у одбацивање. Побеђивање Русије је историјски искључено, а одбацивање је утахе, али са ограничењима.

Док је Европом у марту тутњала русофобија а ултралиберални Гардијан председничку кандидаткињу у Француској Марин ле Пен оптуживао да је „лидерка крајње деснице“ – што је најцрње у том свету – водила се расправа шта значи њен однос према Русији. Мерин ле Пен је имала плакат на којем се појавио Владимир Путин. То политичко кокетирање, у том трену ризично, није лишено дубине.

„Наш спас ће доћи из Русије“, говорио је пре четири године Ален Сорал писац, филмски стваралац, политичар познат по књизи Разумети империју (Comprendre l’Empire) у којој је пре десет година најављивао како се Запад креће ка „глобалној управи у име јавног здравља под диктатом Светске здравствене организације ”, користећи пандемију као „још један лажни конструкт који ће омогућити глобалној олигархији да терорише читаво становништво и потчини га ауторитарној политици: обавезна вакцинација под надзором оружаних снага, забрана окупљања и тако даље“. Полазећи од „моралне дегенерације“ Француза Сорал се нада да ће „ратне провокације НАТО против Русије на крају приморати Путина да поведе превентивни блицкриг за Западну Европу“, а то би могло „створити услове за националну револуцију која ће обновити Француску”.

„Русија испуњава све услове за успостављање плодне равнотеже између национализма и хришћанства“ што је основа за обрачун са трансхуманистичким глобализмом. Лорен Гујон констатује да је „руско православље заједница једног народа и своје Цркве. Ово је потпуна разлика од католичанства. Замислите да је Путин морао да тражи благослов аргентинског папе у Риму! Из тога не би могао произаћи никакав патриотски замах. Више од 70 одсто Руса идентификује се као православни хришћани јер православље значи рускост.“

8.

„’Рускост’ је обећање будуће културе док вечерње сенке постају све дуже и дуже над западним светом. Разлика између руског и западног духа не може се повлачити превише оштро. Колико год да постоји дубок расцеп између духа, религије, политике и економије Енглеске, Немачке, Америке и Француске, у поређењу са Русијом, ове нације се одједном могу појавити као јединствен свет.“ Овако је писао Освалд Шпенглер 1919, у паузи између два тома Пропасти Запада.

Шпенглер је ову тезу развијао кроз тврдњу да ће се после слома „Фаустовског Запада“ Русија појавити као нова цивилизацијска сила. Отпор Запада ће ићи до крајњих граница, али како год „сунце ће за западне народе изаћи на Истоку“.

Освалду Шпенглеру су, због грубог суочавања са „пропашћу Запада“ (објављено 1918), ударане чврге. Као, није без везе то што пише, али – зашто толико мрака. А онда је Арнолд Тојбни, после Другог светског рата, у вишетомним Истраживањима историје, опет изазвао бес и интересовање историчара. Овај знатижељник, који је кренуо од предавача византолога а завршио као будиста, убедљиво упућује на „одступање Европе из центра историје“. Означио је тај процес као Clash of Cultures, јер „цивилизација није духовни и технолошки прогрес човечанства, него је то превасходно напредак културе у чијој подлози религија игра најважнију улогу“.

После ће Самјуел Хантингтон учен на таквим погледима на свет све поједноставити. Без увијања ће стање назвати „сукоб цивилизација“ (западна, латиноамеричка, исламска, кинеска, јапанска, хунду, православнословенска и можда афричка). И њега је пратио хор либералистичких укоревања, као да он није описивао него стварао те сукобе.

9.

Али, вратимо се Тојнбију којег су крајем 1952. позвали да на радио Би-Би-Сију одржи серију популарних предавања под насловом Свет и Запад. Први наставак беше : Русија. Иако је то доба СССР-а!? Или можда баш зато.

Тојнби се вратио до Петра Великог (1672 –1725) који је отишао на Запад да би технолошки подигао Русију и учинио је достојним противником Запада. Кључна историјска последица је да су после тога биле неуспешне све велике западне инвазије на Русију – 1709. (поражен Карл XII и Шведска нестаје као велика сила), 1812. (пораз Неполеона и историјски пад Француске који омогућује врх енглеске супремације – Pax Britanica), 1945 (слом Хитлера и нацистичке Немачке, што ће агресивним САД донети Pax Americana). Англосаксонци су у тим намерама стизали до извиђачких упада (1917) и тајних планова за ратове, као онај из 22. јуна 1945. који је потписао  Винстон Черчил, али су се радије држали „хладних ратова“ и пропагандних офанзива.

Тојнби је знао да је „технологија, наравно, само грчки назив за торбу у којој се носи алат, и зато се морамо запитати: на шта се рачуна у овом надметању алата који значе моћ? Очигледно су то струја или локомотива, као и пиштољ, авион или бомбе; али нису сви алати материјалне врсте; постоје и духовна средства која су моћнија од свих што их је човек створио“.

Кад је разматрао руско чињење 1917. налази: „Комунизам је, дакле, оружје; као и бомбе, авиони и топови, и он је оружје западног порекла“. Парадокс је да је то „оружје“ прихваћено од Русија – на Западу сатанизовано – што из страха што као другоразредност која није успела на Западу.

Кад Тојнби каже религија, он не мисли само на традиционалне, укорењене религије, него због „млаког одоноса“ Запада према хиришћанству, „верује“ да замена могу бити „идеолошки митови“, „па чак и цео начин живота који се у модерно време митологизује“. „Амерички сан“, на пример, има све битне састојке тојнбијевске религије.

„Западни свет, чија је ученица постала Русија у Петрово време, већ је био ирелигиозан свет а и софистицирана мањина Руса, који су постали агенти вестернизације Русије, следили су пример софистицираних западних савременика те је њихов однос према руском хришћанству био млак, а није ни подразумевао усвајања западних облика хришћанства. Дакле, видите, усвајајући комунизам 1917. године, Русија је направила прекршај у традицији, јер је први пут у својој историји усвојила западно веровање“, рећи ће Тојнби. Век касније, после великих искушења, Русија излази на пут одбацивања „западног веровања“.

А Тојнби је, као прави Западњак веровао, да као и „у давним сударима култура Римљани и Грци су освојили свет тек кад су са Истока усвојили нову религију која је уједињавала људе“ –па „што се једном давних дана десило, десиће се поново у нашој стварности, када свет изложен ударима цивилизације Запада прихвати све што чини његов начин живота као нову уједињујућу веру“. Он, дакле, само парцијално призива историју, јер не верује у појаву „нове религије са Истока“. И то упркос чињеници „да су сва велика религијска учења никла на тлу Азије и да је у њима дошао до изражаја један однос према животу и смрти који налазимо и у старим источњачким филозофијама“ (Војислав Становчић).

10.

Али дешавају се чуда у историји. Ако се тако може назвати Тојнбијева неспособност да чита будуће токове историје. И упркос, комунистичком атеизму изведеном до крајњих граница, после пада СССР, у Русији, у коју је био загледан Тојнби, распукли су се цветови обновљеног православног хришћанства. Избило је из дубина колективног архетрипа. Тако да Хантингтону није остало простора да филозофира о том делу света. Просто је, као политиколог, могао да констатује и – православну цивилизацију.

Исто су могли да констатују на Истоку. Тестаментарно дело једног од најважнијих руских мислилаца у време распада СССР и транзиције социолога Александра Панарина је – Православна цивилизација, на око петсто страна. Али та појавност увелико излази из научних разматрања.

Др Леонид Решетњиков, први човек утицајног РИСИ-ја (Руски институт за стратешка истраживања) пре шест година је у Београду говорио да смо ми (мислио је на Русе и Србе) „представници источнословенске цивилизације“. А били смо се „одвикли од тога да смо цивилизација која је алтернатива англосаксонској цивилизацији“.

Онда је препричавао анегдоту америчком амбасадору у Москви који је „правио обојене револуције где год је дошао“, а који се „узнемирио што је Русија кренула на Исток. Рекао сам му да они нас гурају санкцијама. Рекао ми је: Ви нарушавате светски процес, морате да будете уз Запад, а ја сам му испричао да је и Александар Невски имао избор да се потчини Западу или да сарађује са Златном хордом са Истока и  одабрао је Хорду, јер она је од нас хтела само новац, а Запад да уведе своју веру и свој поглед на свет“.

Решетњиков је говорио да Руси, Грузијци, Бугари, Срби, Грци још нису свесни да су посебна цивилизација, али да почињу да се „боре за наше поимање света“. То није само питање моде већ закон из „царства нужности“ у које смо бачени.

„Зашто хоће да униште Србију, да Грчку баце на колена? Зато што су алтернативна цивилизација. И ми ћемо све да чинимо да Србија и Русија носе ватру која нам је предата из Константинопоља и због тога хоће да нас униште.“

Укорио је српску опуштеност: „Преко Срба је дошао утицај Византије у Русију. Тако је у Русију дошла ћирилица. Зашто ви у Београду не пишете ћирилицом – ви сте је донели у Русију – а сами је одбацујете. Наша ‘мека моћ’ је да будемо одани принципима православне цивилизације. Зашто Срби и Руси лако налазе заједнички језик? Зато што нам је исти корен. Са Американцем можемо заједно попити виски, али са Србима налазимо заједнички језик.“

11.

У оквиру Византијског комонвелта постоји латентна унутрашња конкуренција између Руса и Грка, ко има првенство – сјајна прошлост или садашња моћ, али однос према Западу је у основи сличан. И мање више компатибилан. Западна „ароганиција моћи“ (В. Фулбрајт) је и увредљива и неуклоњива.

„Наша култура, наше историјско бивстовање и непрекинутост, наш јелински идентитет и наша православна вера доведена је у питање у Европској унији. Наше априорно поистовећење са Европом јесте грешка“, писаће протојереј Георгије Металинос, професор Богословске школе на Атинском универзитету почетком трећег миленијума. „Погрешно је веровати да су европска култура и наша православна култура истоветне и једнаке. Овде се не ради о савезништву, о једноставној друштвеној и политичкој повезаности праћеној узајамним односима. Овде се ради о произвођењу потпуно новог начина живота. ‘Европа’ значи преусмеравање наших животних интереса у другу област.“

Професор Металинос припада оној групи утицајних грчких инетелектуалаца који подсећају да је Запад преузео јелинство, старогрчку раскошну мисао и дело, али искључујући грчки допринос ширењу хришћанству а посебно искључујући стапање грчке културе са хришћанством у Новом веку.

„Европа је прихватила антички хеленизам и прилагодила га својим стандардима. Али, европска култура није чак успела да сачува ни дух античког хеленизма. Ренесанса није успела да достигне ниво ни старогрчке нити староримске ере, јер није имала континуитет са њима. Ренесансу нису створили романски народи Запада, већ франко-германски освајачи. Европски човек нема никакве везе са античким човеком; он нема додирних тачака са искуством које су сачували Свети Оци и Матере Православне Цркве.“

Запад је од грчке културе преузео „филозофизацију, јуридизацију и рационализацију вере“. Та једностраност је са грчког, источњачког, историјског становишта отуђење од најважнијег у том свету. „Западњаци су се определили за овакву оријентацију и претворили је у своју теологију и веру. И то је тај (западњачки) јуридички приступ Вери“.

Како се то десило, кад се у школским системима ствара утисак да је западна цивилизација наследница грчко-римске цивилизације? Тај наук преузела су и источна друштва под просветитељским притиском. Међутим, Карло Велики је потомак Одоакара а не Јулија Цезара. И „савремена Европа је производ Шарлемања – највећег непријатеља (православног) јелинства у историји. Савремена Европа је заснована на идеји Шарлемања. Савремена Европа није производ јелинско-хришћанског прегнућа, већ франко-германства. Различите франачке групације (Франци, Тевтонци, Нормани, Ломбарђани, Бургундци…) и даље управљају Европском унијом. Православно-јелинско присуство Грчке у Европској унији представља својеврсно страно тело међу поменутим групацијама“, констатоваће Маталинос.

12.

Та чињеница није нова, али у време опште хегемоније касног просветитељства глас о томе се не се пробија у јавност. Сад кад су се велика обећања о свекорисности просвећености свела на терор технике и комерцијализма и гурнула Човека у отуђеност и осамљеност која постаје неиздржива – тај глас постаје мио источном уху. „Ми православни имамо културу која ствара Свете. Идеал нашег народа није – мудрац. То није био идеал ни старогрчке културе и цивилизације. Старогрчки човекоцентрични хуманизам је (у хришћанству) преображен у тео-хуманизам, богочовечанско човекољубље, чији је идеал – Светитељ, човек који је достигао стање обожења (теосиса)“. (Маталинос)

Генерацијама које су одрасле с уверењем да је ренесанса оно најлепше што се догодило човечанству (хуманизам и ренесанса), овакво обраћање све мање звучи страно и више није затуцаност, заосталост. Саслуша се. Размишља. Траже се нове коцкице за стари мозаик који смо прелепили шпанским и немачким керамичким плочицама сјајним и блиставим, али хладним. Ако идемо даље у то Хладно, без обзира што се отапа лед на Антарктику, охладићемо се до смртног хлада? Већ се суочавамо с крајњим питањима, за која смо до јуче говорили да су – глупост. Кога то занима кад му је смарт-телефон у џепу? Сад се питамо да ли је такво питање глупост?

Посебно таква питања добијају на значају кад погледамо „нове мапе“ које праве забринути потомци Шарлемања. И њихова антихришћанска самоувереност се топи. На Википедији, том огледало тог света, можете наћи Хантингтонову мапу света „сукоба цивилизација“. „Сукоб“ је природно стање из идеје Шарлемања, хришћанска идеја је „братство“ људских бића. На мапи „сукоба цивилизација“ светлоплава боја православне цивилизације (западна је у тамноплавој, а исламска ишпартан простор) простире се од Уне до Владивостока. (У овим великим захватима мале етније нису важне, па није јасно где је Дубровник, али за Црну Гору нема сумње.) Тачно где је Европска унија завршила своје ширење, почиње Православна цивилизација. Тако Шарламањи разумеју деобе у свету, откад је од њих ишта зависило.

Квасац за нарастање идеје и реалности је стављен. Најистакнутије улоге у данашњој православној цивлизацији су – на Русима као највећем народу, Грцима са историјски незаобилазним заслугама за ширење хришћанства и његово сједињавање с великом старогрчком културом и Србима као најзападнијем православном народу, такорећи испред врата Ватикана. Ово није политика. Јер, из сфере баналне политичке површности нећете доћи ни до каквог сагледавања токова.

Украјинска криза је усмеравање кретање у том правцу. Убрзава све. И огољује слабости Запада. Политичке несугласице које се ту појављују од другоразредног су значаја. Јер историја је као река. Неће стати. „Нико ме на свету није покорио, осим мене“, говорио је Александар Велики ученик Арестотелов.

 

Извор Српска мисао

 

Насловна фотографија: AP