СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Логика колонијалне демократије

ИСКРА на Фејсбуку

(Слободан Рељић) Фото: intermagazin.rs

У демократији се не живи с прошлошћу и не губи се енергија на рашчлањавање будућности. Речи пак не носе никакву обавезу. Ово је време спорта и разоноде

Нема бесловесније установе од врховног законодавног тела. Проживите живот у једном народу, а никад нисте мислили да постоје и такви људи. Додуше, нису ни они мислили… Али кад се уселе у Народну скупштину, схвате да су морал и људска реч смешна работа. И да је Нушић био обзирни реалиста.

ПРИВАТИЗАЦИЈЕ И ИНВЕСТИТОРИ
Кад гледате директан ТВ пренос из Скупштине, уопште не разумете за шта су они људи. За српску привреду су, за буџет, за богаћење нације, а продају аеродром који одлично ради… Они пре њих, који их као опозиција сад бескомпромисно критикују, распродали су целу државу. А као сад не би продали ПКБ. Кад су ови долазили на власт, претили су како ће похапсити оне који су се омастили на власти. Закон о пореклу имовине, или чега се све неће сетити. Незаконите приватизације да се исправе. „Двадесет и четири сумњиве приватизације“ је рефрен те полетне песме. Божа Ђелић и Млађан Динкић могли су само да скоче у Дунав. Данас они саветују шта да се ради у Србији. И ММФ је демократској власти рекао да је то добро за Србију. А њима свима је само Србија важна!

Homeless Србија. То је њена слика, кад се гледа и са Запада и са Истока. А онда изабрани представници одлуче да узимају од уста убогог народа и подржавају „стране инвеститоре“. Стране, питаће историчар из будућности. Зар не домаће инвеститоре? Зар није то логично? Јесте логично, објасниће му се. Али логика је највећа глупост у колонијалној демократији. Зачудо се неко већ није сетио да је избаци из свих школских програма у земљи и региону.

Или, стално се најављују нови људи који ће обновити српску привреду! На чело колоне је постављено (неће ваљда неко рећи изабрано) момче које у радној каријери има достигнуће – курир у немачкој амбасади. Или, портпарол! Пошто је то изузетна привредна активност. И одмах за председника Привредне коморе Србије (еј, први међу српским привредницима!). Онда се за министре доводе стручњаци који су распродавали. Па су на томе и докторирали. Али тако докторирали да се и на универзитету који је на Шангајској листи пао за двеста места – то сматра плагијатом! Мислите да министар после тога лети у материну! (Као у Немачкој.) А не. Тако се радило у оном мрачном комунистичком систему. Овде не. Ово је демократија. Вишепартијска. Либерална. (Од лат. liber, слободан.) Неолиберална, тачније. И људи су слободни да пишу шта хоће и како хоће и да то проглашавају слободно за шта год хоће. Џон Стјуарт Мил плаче негде горе. Он слободу није могао да замисли ни упола толиком.

ВИШЕПАРТИЈСКИ СИСТЕМ ПРОТИВ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА
Или, ено их, одливци из вишепартијске индустрије у директном ТВ преносу бране Косово и Метохију гласније од цара Лазара и Орловића Павла, а кад им се понуди да бирају између Бриселског споразума и Резолуције 1244, одједном су за разграничење… Србија не даје Косово а да не добије ништа, каже им се. И ево даће и Прешевску долину, или како већ Албанци зову тај део Србије. Они устају, аплаудирају! Да, али не још, каже им се с места где седи стварна власт. Кад се стекну услови. Седају поносити, као људи који знају шта хоће. Непоколебљиви. Али ништа необично, јер: „Партије су организације јавно и званично конституисане на такав начин да у душама убијају смисао за истину и правду“ (Вејл).

Не виде разлога да се пошаље неки протест, не мора оштар, кад Албанци и „наши пријатељи“ из Европе одвале електропривреду на Косову и Метохији од ЕПС-а. Показаће мање неслагања него кад се каже да нека наша певачица неће моћи да пева у Макарској. Ово боље разумеју. Разумеју како треба да се разуме. Онда могу да оду и на миру поједу шницлу у скупштинском ресторану, за паре за које ђачић првак не може да купи сендвич. Првачићи само носе тешке торбе, а они раде тешке ствари.

Грме против НАТО-а, спомињу Милицу Ракић кад год им је згодно, али мирне душе усвајају документ у коме се наставницима поставља као обавеза да нашој деци омиле НАТО као „чувара мира у свету“. Кад то у корона халабуци излети у школском програму на ТВ екрану, министар образовања прети да ће „неко одговарати за то“. Ко? Не каже се. Уосталом, то се и не говори зато што се стварно мисли да неко треба да одговара. Не ваља се изложити таблоидној пуцњави. Ово је само кризни менаџмент. Да заборави раја. И да ућутка „јунаке с Кошара“. Нема смисла, гинули људи. А сутра је нови дан. Они ће бити скрајнути из ТВ дневника.

ПОМАГАЊЕ НАРОДУ
Кад се окренете и погледате по том свету који четврт века влада земљом Србијом, сетићете се да на почетку, кад су се из демократских побуда с улице залетели у политику, пас није имао за шта да их угризе. Али зов „Да се помогне народу!“ био је њихов пут. И? Народ је све сиромашнији. Бежи из своје земље. Ови с улице се сналазе. Да нема државне статистике, народ не би знао да постоји компаратив „боље“. Овако мора да слуша да је ово – најбоље. Најбоље у историји.

Наравно, овде се мора признати да вишепартијски џивџани – говоре истину. Њима и њиховима никад боље. У демократији се не живи с прошлошћу и не губи се енергија на рашчлањавање будућности. Речи пак не носе никакву обавезу. Ово је време спорта и разоноде. Те набачене лопте телевизијске водитељке дочекују на груди, па се онда заједничким снагама испуцавају небу под облаке. Народу се говори да то жели да чује. Обећања не подлежу земљиној тежи. И не зову се лажи.

Они то могу, јер су прозвани елитом. (Претходни су се звали авангарда.) Они, по дефиницији, нису што и ми. Они се не лече у свом систему здравства (министар здравља који је реформисао здравствени систем „по највишим европским стандардима“ за безазлену операцију тркнуо је до Немачке!), њихове паре нису у банкама у Србији иако то нису српске банке, њихова деца неће губити време и учити у српским школама… Да их збуњује Ђура Јакшић: И овај камен земље Србије, / што претећ сунцу дере кроз облак… Глупост! Не спремају се више деца за Кошаре. Јасно је свакоме да је Косово изгубљено, кажу. Какво царство небеско, какво Муратово турбе, њихов завет су некретнине. Од Бугарске, Хрватске, Црне Горе, али важније, до Лондона, Париза и даље. Да имају деца где да одседну кад пођу да уче. Или шта већ. Ово је XXI век.

Кад су успели да од земље направе депонију празних обећања, могу и за себе да кажу да су успешни људи. И да то понављају сваки дан на ТВ-у. Сви ти гологузани некако су постали бизнисмени и власници капитала. Винари, тестенинари, консалтинг менаџери, адвокатски предузетници… Како је то могуће? Ћирибу-ћириба! Само тако. A како је њима тек тешко. Ово је лош народ, свему нађе ману.

Рецимо, бориш се против партијског запошљавања. То мора да стане! Јасно је свима. Али мора и да се запосли сестричина. Супер девојка. Делила флајере и за локалне и за опште изборе. Нека буде шеф инспекције, иако до јуче није ни чула да таква установа постоји. Иако закон који је донео парламент прописује седам година искуства на датом послу. Али није важно. Морају млади људи да се задрже у земљи. После ће дете у дипломатију. И неће ваљда имигранти да нам буду главни инспектори. Бар не ове 2020. Али увек ће се ту наћи неки злобни корисник социјалних мрежа. Али има и ко да му одговори. Стенфорд интернет опсерваторија је пребројала милионе антитвитова који ће свако зло гледање на делање „наших људи“ претворити у прах и пепео. Што би рекао Борја Јељцин, „више нећемо трпети унутрашњу опозицију“. Ни на твитеру.

ЗЛО И ЛАЖ НЕ МОГУ БИТИ ВЕЧНИ
Нека се баци каменом онај ко мисли да је ово измишљено… И неко ко не види да је ово само кап у мору бешчашћа. И не види да демократија посрће као и двадесетих година прошлог века. Све чешће се говори о Великој депресији. Вишепартијски систем већ губи трку за трком. У старим демократијама су проблем популисти. И демократе се не питају – ко је томе крив? Неки мали људи из Лајпцига или Жути прслуци који марширају улицама Париза? Не, ваља се суочити с истином. Сва кривица је у либералним демократама.

Имали су све у својим рукама – парламент да доносе законе, владу да држе друштво у равнотежи и хапсе, судство да прекршиоце приведу правди, паре да купе и ствари и људе, науку да објасне да је најбољи пут „њихов“, школу да уче нове генерације да од овог система бољег нема… Све то није им било од помоћи. Јер, у ствари, најгори део друштва су постали они. А најгори не подносе никакав „напредак“.

Сви велики преврати у историји мотивисани су осећањима да нам неко сужава слободу, чини недостижном правду и пред нама убија истину. Али шта је истина, питаће вас ова власт „најбоља у историји“? Не разумевајући да то, ипак, не зависи од њих. И измиче телевизијској свемоћи. „Е, то је мистерија над мистеријама“, написала је особа која и сама долази из мистерије, Симона Вејл.

„Речи које изражавају неко савршенство несхватљиво човеку – Бог, истина, правда – тихо, унутар нас изговорене са жељом, не приписујући им унапред сковано схватање, имају моћ да уздигну душу и заталасају светлост.“ Пред тим су вишепартијске хорде немоћне. Оне презиру мистерију. Добро, историја нам казује да ће и то после неког времена бити од некога (зло)употребљено, али то је мала утеха за конквистадоре вишепартијског система. Они ће све више гледати на Исток – Путин се спрема да се изједначи са Си Ђинпингом, а тим системима се не може приговорити да су неефикасни. И да стварају хаос. То може бити оправдање за промену. А колонијалним демократијама је важно да не траже од других да се организују по принципима утемељеним из њихових култура.

Као закључак узимамо две реченице Симоне Вејл. „Од три врсте лажи – лагати партију, лагати јавност, лагати себе – прва је понајмање зло. Али ако припадање партији увек, у сваком случају, присиљава на лаж, постојање партије јесте, апсолутно и безусловно, зло.“ Пет пута се спомиње лаж и два пута зло!

Кад оно што води друштво које држи до Добра – постане Зло, „апсолутно и безусловно, зло“, онда му остаје да чека даске и ексере за сопствени мртвачки сандук. Ко ће укуцати последњи ексер? О томе је требало бринути раније.

 

Аутор Слободан Рељић

 

Насловна фотографија: Танјуг/Зоран Жестић 

 

Извор Печат, 15. мај 2020.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.