Како се датум парламентарних избора на КиМ буде приближавао (девети фебруар 2025), тако ће агресивност Куртија бивати све већа и већа, било је упозорење у које су се Срби на КиМ могли и могу свакодневно уверити. Политика провокација, насилних акција и институционалног угњетавања наставља да ескалира у мери која скоро да није виђена.
Растући број инцидената који укључују нападе на српска села, физичке нападе на Србе и њихову имовину, као и противно међународном праву и уговорима, деловање полицијских и паравојних формација тзв. државе Косово у српским срединама, подстичу страх и угроженост српског живља до неподношљивости.
Најновија акција, вероватно не и последња, слови за најшири најсвеобухватнији удар на преостале српске институције. У Грачаници и јужно од Ибра је, 15. јануара 2025. године, затворено готово све што је у протеклих 25 година одржавало ионако оскудан живот косовских Срба.
Затворене су институције на подручју Приштине, Липљана, Обилића, Косова Поља, Вучитрна, Новог Брда, Косовске Каменице, Витине, Ораховца и Србице. Неке од ових општина биле су измештене, општина Приштина у Грачаницу, Косово Поље у Угљаре, Вучитрн у Прилужје, Србица у село Бање и у Северну Митровицу где је раније затворена.
Истог дана затворени су и шалтери Поште Србије у Грачаници, селу Бање, Прилужју, Лепини, Угљару, Доњој Гуштерици и Ораховцу, иако је Пошта Србије на Косову радила на основу релевантних уговора са међународном заједницом. Затворене су и неке пореске институције, као и Центар за социјални рад у Грачаници и Прилужју…
Курти систематски удара на саме животе, њихове основне потребе, са циљем да једна по једна породица, суочена са невољама, диже руке, пакује се и одлази са Косова. И то се све више и догађа.
„Заједничком акцијом Министарства унутрашњих послова и косовске полиције завршава се ера паралелних и злочиначких општина и институција Србије на Косову“, изјавио је министар унутрашњих послова Џелал Свечља, понављајући оно што Аљбин Курти понавља на скуповима свог Самоопредељења широм Косова и Метохије, од Ђаковице и Јужне Митровице до Бистрице крај Лепосавића.
Јужно од Ибра је затворено готово све што је у протеклих 25 година одржавало ионако оскудан живот косовских Срба
Парола о „злочиначким институцијама Србије на Косову“ треба да прикрије праву намеру – атак на обичан народ, Србе, Роме, Горанце на КиМ. Њих на десетине хиљада. То више није ни окупација, већ живот у гету, са низом историјских асоцијација и злокобних подсећања.
У самољубивом вербалном заносу Курти је у Гњилану изјавио како су ни мање ни више они, Косовари односно косовски Албанци „јачи и постојанији од Србије“, како је „албански народ већи и древнији“, те је још, како су пренели албански медији, на ужас западних амбасада у Приштини – „минимизирао улогу КФОР-а на Косову“.
Као, може се извући закључак из Куртијевог говора, њима више не требају ни Америка ни Европа, него су они и њихова војска и полиција сами себи довољни да се супротставе свим агресорима у окружењу.
„Не можемо очекивати да нас Америка и Европа подржавају и саосећају као у пролеће 1999. године. (…) Сада смо независна држава, са моћном војском и изузетном полицијом. Дакле, сада смо сами себи довољни. Довољни смо својој отаџбини. Јачи смо и постојанији од Србије“, рекао је Курти и још којешта додао на овом предизборном скупу.
За одбрану од Србије Курти је већ, како се чуло у Гњилану спремио турске „бајрактаре“, америчке „џавелине“ а брзо ће на тзв. Косово и хеликоптери, јер, трећа фаза трансформације тзв. косовских безбедносних снага само што није почела, а кад се она заврши тзв. Косово ће моћи да се брани од Русије и Србије заједно ако буде требало.
Таква „снага“ се, ваљда, ослања на „славну прошлост“ из најновије албанске повести у интерпретацији приштинске школе историје, по којој је Милош Обилић албански витез који је, у најновијем фантастичном историјском „открићу“ представљен као „рањени Албанац који је сабрао сав свој инат и насмрт ударио султана Мурата“; да су Немањићи „потомци албанске фамилије Нимани“, а „Карађорђе чистокрвни Албанац“ и да је амблем двоглавог орла на светом трону у манастиру Дечани „јасно обележје Албаније“…
Подсећања на Куртијеву распојасаност и бахатост, само у кратком минулом периоду, показује без чега су Срби остали и са каквим се тешкоћама суочавају. Јануара прошле године у једном налету угашено је седам привремених органа јужно од Ибра, да би Џељаљ Свечља тада, спрдајући се са осећањима Срба, саопштио како ће једина „институција Београда на Косову бити амбасада Србије у Приштини“. Сада је отишао корак даље и закључио како се „завршава ера паралелних општина и криминалних институција Србије на територији Републике Косово“.
Од првог јануара 2025. затворене су просторије Пореске управе у северном делу Косовске Митровице, затим и филијала Дунав осигурања у том граду, месец дана раније, такође у Митровици, затворена је Дирекција за урбанизам, затим и Дирекција за градско грађевинско земљиште и путеве, Дирекција за стамбени и пословни простор.
У октобру катанац је стављен за Привремени орган општине Србица, радницима Центра за социјални рад дат је кратак рок за исељење из простора у коме су били. Августа прошле године у још једном налету Куртијеве параполиције затворена је зграда привременог органа Косовске Митровице, затворен је косовско-митровачки округ, просторије Канцеларије за КиМ и Фонда ПИО у Бошњачкој махали…
Током лета затворене су и бензинске пумпе у Митровици и Зубином Потоку, све експозитуре Поште Србије, укупно девет на северу КиМ, у јануару и фебруару 2024. затворени су привремени органи за Клину, Исток, Пећ, Суву Реку, Призрен, Ораховац и Драгаш који су радили углавном у Гораждевцу и Драгашу.
Претходно су на северу затворене експозитуре Комерцијалне банке, Срби су били принуђени да плате и пензије чекају у дугим редовима испред просторија Поштанске штедионице, а онда су и ови објекти затворени. Забрањена је употреба динара, па су Срби принуђени да по новац путују 60, 70 или 100 километара до Рашке, Новог Пазара, Куршумлије, Врања или Ниша. У удару на, како је то објашњавано, „присуство Србије на Косову“, укинуте су КМ таблице, српске возачке дозволе…
„Затварањем привремених органа престају да раде институције, нема народних кухиња, нема материјала за наше болнице, оне не могу да спроведу никакве јавне набавке, нема могућности да студенти приме стипендије, нема новца за студентске мензе, нема могућности да болнице обезбеде материјалне трошкове, а и наше образовне установе, нема могућности да пољоприведна газдинства добију семенски материјал, механизацију, набаве било шта“, рекао је недавно Игор Симић из Српске листе, после серије затварања привремених органа у српском систему на КиМ.
Симићеве жалопојке имају и свој додатак. Управо је Српска листа објавила саопштење да је Изборни панел за жалбе и представке одбио жалбу Српске листе и њихове чланице у Централној изборној комисији која се односила на одлуку ЦИК-а у Приштини о саставу бирачких одбора којом се јасно крше изборна правила и фаворизује странка „миљеника“ премијера привремених приштинских институција Аљбина Куртија, Ненада Рашића.
Када је реч о ширењу мржње према Србима, последњи у низу Куртијевих потеза је отварање музеја посвећеног наводним жртвама сексуалног насиља од стране Срба током рата на Косову. Од Приштине се чуло у више наврата па чак и на седницама УН, да је током сукоба силовано 20.000 Албанки. Aли за то доказа нема.
Званично се говори о тек неколико стотина силованих Албанки и то не само од стране неалбанаца већ и од њихових сународника, као последице међусобних политичких сукоба, што се открива на суђењу Хашиму Тачију и осталим из руководства терористичке ОВК где на светло дана излазе детаљи о зверствима која су чинили и то не само над Србима већ и над самим Албанцима и Албанкама.
Отишло се и корак даље, па је Влада привремених институција у Приштини усвојила предлог одлуке о формирању радне групе за оснивање „Музеја геноцида и борбе за слободу“, који ће према речима тамошњег министра за културу Хајруле Чекуа “документовати злочине бивше Југославије и Србије над Албанцима“.
Познато је да Курти одавно покушава да Србију тужи за геноцид, да је припремио, како каже, 189 метара „доказа“ за тужбу против Београда, али му не полази за руком јер, пред Међународним судом правде могу да иступају само државе чланице Уједињених нација, као и потписнице Конвенције о геноциду.
Пошто тзв. Косово није у УН, ни члан Статута Међународног суда правде, ни потписник Конвенције, не постоји могућност да поднесе тужбу против Србије за геноцид. Али, када формирате „музеј“ то оставља утисак као да се заиста нешто десило и да унутар тог здања постоје чврсти докази о нечему.
„Затварањем привремених органа престају да раде институције, нема народних кухиња, нема материјала за наше болнице…“
У саопштењу Министарства културе Србије наводи се и да у ери једностраности, насиља и систематског прогона српског народа на Косову и Метохију, упада у српске институције, постаје посебно очигледно лицемерје и безобзирност режима Аљбина Куртија, као и да је у питању бестидни покушај да се прикрију чињенице о континуираном насиљу над српским народом, које траје до данашњих дана, и да се учиниоци тих злочина крију иза наратива о наводним сексуалним жртвама.
Сва ова набрајања углавном су позната и уз кукњаву и упирање прста у Куртија стално се понављају. Није више новост ни да из западног дела међународне заједнице стижу вербалне критике и углавном позивања на деескалацију, дијалог и поштовање права, али без директних и конкретних потеза којим би обуздали Куртијеву нескривену агресивност.
Ту не помаже много истицање закључка да ни једна Куртијева идеја није спроведена без дозволе Квинте јер је у већини свих акција полиције, на терену је био присутан и ЕУЛЕКС.
Овакво стање има своје узроке и своју предисторију а низ погрешних потеза Београда и Српске листе као његовог главног експонента на терену сада показују погубне последице до којих није морало да дође. Сви се добро сећамо српских барикада на северу КиМ и њиховог упозорења да ако се повуку „ловиће их као зечеве“.
Показало се да су били у праву, а од вајкања председника Вучића да га је Квинта преварила и изиграла дајући лажна безбедносна обећања, они немају никакве користи.
Те барикаде су сада Куртијев главни предизборни адут и да их, како он каже, више неће бити. Север КиМ је ионако премрежио својим „барикадама“ у виду мреже полицијских база, постаја и „заседа“ дуж путева, а полицију нагомилао до мере да један албански полицајац долази на 15 до 20 Срба.
Хиљаде Срба се перманентно исељава уз горко питање да ли је држава Србија икада званично, у преговорима, тражила повратак расељених Срба после НАТО агресије и бомбардовања, њих преко 250.000, и то постављала као услов даљих преговора.
Они који се не мире са ситуацијом, али и политиком која је до сада вођена, рећи ће да све креће од Бриселског споразума који је, како кажу, званично тумачен као споразум за наводну „нормализацију односа“, а да је њиме у ствари територија КиМ предата шиптарским сепаратистима-терористима за улазак Србије у ЕУ.
Нити је Србија у ЕУ, нити је Бриселски споразум доведен у питање и са српске стране, због албанских опструкција и не испуњавања својих обавеза из њега. А ради се о само једном – формирању Заједнице српских општина. На страну што су дошли нови споразуми у виду Макрон-Шолцовог плана и Охридског споразума и низа уступака. Уступци и повлачења учинили су да Курти је своју власт рашири и на север о чему је некада само могао да сања.
Без обзира што тај сан није остварио властитом заслугом, већ спољним утицајем његових ментора и, на жалост, српским уступцима, Курти се кочопери и у предизборној кампањи преиграва. Жури да створи „своју реалност“ јер не зна какви ветрови могу доћи „преко баре“, из Вашингтона, од председника Трампа, чија се европска политика тек наслућује и очекује. Можда не тако радикална у корист Срба, али сигурно не ни „карт бланш“ Куртију.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: Печат
Насловна фотографија: AP Photo/Marjan Vucetic