Марина Хакимова-Гацемајер: СЛАБИЋИ НИКАД НИСУ СРЕЋНИ

Неће више бити као пре. Хтели ми то или не, девет месеци Специјалне операције променило је наш живот, његов смисао, наше самопоштовање и процену других. А како смо ми оцењивали наш прошли мирни живот, пре СВО?

Сећате ли се друштвених мрежа, медија, масовне и елитне уметности, па чак и обичних разговора у кухињама, пуних незадовољства, гунђања, притужби? Имајући станове, викендице, аутомобиле, опуштајући се у различитим одмаралиштима, живећи у сведозвољености и истовремено у сигурности, многи су ипак веровали да је живот – мука. Према прошлогодишњој статистици, најнезадовољнији животом у нашој земљи били су средовечни људи. Зашто? Шта им је заиста недостајало?

Већина жена је узрок својих невоља видела у одсуству комплетне породице, у нереализованости себе као жене. Дуги низ година их је васпитавала западна култура егоцентризма. „Воли себе!“, „Ти си једина!“, „Ти си – најбоља!“ – идеал је фигура модела са насловнице модног часописа. Циљ живота је смршати, подмладити се, добро се удати.

Неколико генерација је обликовано пропагандом неодговорне љубави, бесмисленог опуштеног живота. Класичан пример је култна серија „Секс и град“, у којој хероине, које су многима постале животни образац, целог живота тупо мењају сексуалне партнере. Такве нарцисоидне даме су осуђене да буду усамљене, незадовољне, несрећне. Они нису у стању да усреће ниједног човека.

А шта се дешава са мушкарцима? Просјаци на капији најближег храма – знате ли ко су? Момци мојих година, па чак и млађи. Пијанци. Траже милостињу. А старице, одстојавши службу, дају им мрвице своје пензије. Око њих или пијани друг из разреда, или пропалица са факултета. Колега који годинама грчевито трчи од жене до љубавнице и назад. Или стари познаник опседнут својим трицепсима и стероидима. Или комшија беспосличар који трошкари родитељску пензију и жврља љутите коментаре на друштвеним мрежама. Далеки рођак који са својих педесетак година никад нигде није радио, опседнут компјутерским игрицама… Колико год се трудили, не можете их назвати срећним и задовољним.
Не знам ни једну особу коју су фитнес, пластична хирургија или богатство дугорочно усрећили. Јер лични унутрашњи раздор не може се излечити ни новцем, ни лепим животом, ни полом, чак ни у највећем и најбогатијем граду.

„Тешка времена стварају јаке људе, јаки људи стварају добра времена, добра времена стварају слабе људе, а слаби људи стварају тешка времена“, фраза која се приписује и Платону и муслиманским филозофима. Деценије опуштеног живота у Русији створиле су масу слабића. Слабићи никад неће бити срећни. Вегетирање, безидејност, бесмисленост нагризају душу горе него болест – тело. Човек фокусиран искључиво на себе вољеног, осуђен је на пропадање, на чамотињу.
Попричајте са баком и деком, читајте сећања својих предака, проучавајте историју породице. Није било незадовољства животом, није било жалби, а било је и рата, и прогона, и губитка најмилијих, и глади. Зашто су, упркос томе, наши преци могли да се осећају срећно и никад се нису жалили?

Као прво, зато што су знали: свака притужба, сваки каприц је потврда сопствене слабости и недостатка воље. Као друго, зато што су ценили живот сам по себи, а нису га чинили зависним од неких филмских, измишљених компоненти. Као треће, зато што им је заједничко било важније од личног.

Рад, пост, породица, молитва и пријатељство су најефикаснији рецепт против незадовољства. Немогуће је бити срећан сам. Срећа је везана за саучесништво, емпатију и достојне циљеве у животу. За самодавање. Чак и за жртву. Особе узгојене у стакленицима нашег донедавног друштва гаде се поређења са тешком прошлошћу. „Ви промовишете тешкоће! Не смемо да се угледамо на њих, већ на бољи живот!“ Колико сам пута чула ове огорчене узвике. Али „бољи живот“ рађа несрећне слабиће. То је доказано временом, историјом, нашом блиском прошлошћу.

Жалбе и незадовољство исисавају енергију, чине човека беспомоћним. А емпатија га јача. Не можете волети себе без љубави према ближњем. Не можете поштовати себе не помажући ближњем. „Да би избегли одумирање, мушкарцима је потребан ризичан, тежак, достојан посао“, рекао ми је недавно један у нашој земљи познати редитељ, дивећи се нашим најновијим херојима.

Да ли сте приметили да су тек са почетком СВО из наших разговора почеле да нестају притужбе и ситне малограђанске јадиковке? А зазвучале су речи о истинском смислу. О правој вредности живота. И тек са почетком СВО, уместо срамних клошара-наказа на нашим телевизијским екранима, у нашим медијима, и у нашим породицама, коначно су се појавили дуго очекивани прави мушкарци којима се поносите, којима желите да будете једнаки и и да им посветите свој живот.

„Они имају толико храбрости и снаге – да се заљубиш само због једне фотографије!“, „Заиста сам се осећала као жена кад сам видела како нас борци у Донбасу штите“, „Ето коме желим да рађам децу!” Друштвене мреже су пуне оваквих порука. „Паралелно радим у болници у близини Москве, у којој су сад ратни рањеници. Кад сам почела да комуницирам са овим момцима, и то из свих региона, осетила сам – какве дивне мушкарце имамо у Русији! Светле! Јаке! Има ту много тешко осакаћених… Али сви знају нешто важно. И пуни су смисла. Трчим код њих после посла. А пре тога сам седела на друштвеним мрежама и мислила: ето, немамо праве мушкарце, само пијанице и кукавице. А ево целе земље хероја. Као у филму из детињства!“ – пише дама средњих година на својој Контакт страници.

Током СВО сазнали смо да је Русија богата правим мушкарцима који знају и за част, и за дужност, и за отаџбину. Управо сад они врше своја велика, света дела. Гледајући их, фокусирајући се на њих, и наше жене су се излечиле од „незадовољства“ – нашле су свој прави велики смисао. Чекати, помагати фронту, радити свој посао, чувати породицу и љубав, молити се.

Сигурна сам да се статистика сад мења. Држава се мења. И људи у њој. Уместо гомиле незадовољних и плачљивих, ту је армија хероја ратника. Јаких људи који спасавају своју отаџбину, а самим тим и своју породицу и своју душу. Ове три ипостаси чврсто су повезане. Без једне, нема ни друге ни треће.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)