Синиша Љепојевић: Санкције Русији за „европски пут”?

фото: Председништво Србије/Димитрије Голл

Ширу расправу о политици санкција према Русији у Србији је заменила прилично агресивна медијска, опозициона и кампања западних емисара да је одлука већ донета и да ће Србија подлећи западном притиску и увести санкције. Представници власти тврде супротно. Утисак је да је реч о елементарном неразумевању озбиљности ситуације и њених последица.

А зашто би Србија уопште требало да уведе санкције Русији? Део опозиције, који је и јавно најгласнији заговорник увођења санкција, и мрежа невладиних организација тврде  да би санкције требало увести јер Србија мора да буде на „страни добра” када је реч о Украјини и санкцијама. Та „страна добра” су, према њиховим речима, Европска унија (ЕУ), „европске вредности” и Запад а Србија треба, и чак мора, њима да припада. Једна угледна професорка историје чак тврди да је Србија без ЕУ „гладна, гола и боса”.

Тај део опозиције личи на адвокате западне  политике коју је најдиректније формулисала шефица немачке дипломатије Аналена Бербок, а она је како сада стоје ствари једина стварна власт у Берлину. Она каже да ако Србија „жели да се придружи европском блоку, мора да уведе санкције Русији”. Она је наравно у праву јер ако желиш да будеш део тог блока онда мораш и да следиш његову политику, каква год да је. Проблем није у томе, то је опште место. Међутим питање је да ли је то заиста интерес Србије. Не само у овом тренутку, него и дугорочно, у светлу тектонских промена које се дешавају у свету. Јер, рат у Украјини је управо симбол тих промена.

Чињеница је, међутим, да је и део владајућих кругова на истој линији тог дела опозиције и ЕУ притисака. У основи јавност је у великој мери збуњена јер је преплављена мноштвом информација које су мешавина западне пропаганде и у основи недоречене позиције врха власти у Србији.

Јефтино и наивно

Министар спољних послова Никола Селаковић је изјавио да Србија неће уводити санкције Русији али да ће наставити свој „европски пут”. А председник Србије, у светлу притисака око санкција Русији а после посете Берлину, каже да ће Србија „још снажније и одлучније бити на европском путу”.  Шта то значи? Да ће Србија увести санкције Русији?  Јер,„европски пут” је, како сада стоје ствари, неспојив са неувођењем санкција. Или се, ипак, нешто крије од јавности па се само чека погодан тренутак?

Утисак је, у ствари, да још увек нема јасне позиције власти, која истовремено показује и неке контроверзе. На пример, по први пут после дуго година државна телевизија није преносила Параду победе у Москви а нити је то учинила нека друга велика телевизијска кућа у Србији. Ако се зна како функционишу медији онда то није могло да се деси без подршке власти. То је крајње неразумно јер у Великој Британији, која је међу шампионима антируске политике, државни Светски сервис Би-Би-Си-ја и продржавни Скај њуз су директно преносили Параду и говор Председника Владимира Путина. То је урадила и италијанска државна телевизија РАИ. Тај јефтин и наиван потез Србије је за многе био порука да ће Србија ипак увести санкције Русији.

Шта је „европски пут?”

И све се то, наводно, ради због такозваног „европског пута”. Занимљиво је да је формула „чланство у ЕУ” наједном замењена формулом „европски пут”. Шта је то „европски пут” ? По логици значења речи то би требало да буде “пут у Европу”. Али Србија је већ у Европи, па какав је то онда пут? Европа није исто што и ЕУ. Ипак је реч о обмани јер је свима јасно да од ЕУ нема ништа, барем у дуго догледно време. „Европски пут” као такав у ствари не постоји.  Недавно је француски председник Емануел Макрон који сада, у време кризе власти у Немачкој, има амбицију да се наметне као лидер ЕУ, предложио стварање доста нејасне „европске политичке заједнице” у којој би поред ЕУ биле и земље које још нису чланице, од Грузије до Босне и Херцеговине. Те земље би, наводно, политички биле обавезне према Бриселу али не би постале чланице. У преводу, нових чланица ЕУ неће бити. Истовремено, „шеф дипломатије” ЕУ Жозеп Борел држи лекције лидерима Западног Балкана шта морају да ураде да би постали део ЕУ. Нешто ту, ипак, дебело није у реду.

Заговорници Запада бомбардују јавност теоријама како ће ЕУ казнити Србију ако не уведе санкције Русији. Али бивши амерички амбасадор Камерон Мантер каже, у изјави Гласу Америке, да ако Србија не изабере Запад, како се сада санкције Русији тумаче као избор између Запада и Истока, њу нико неће казнити већ ће Србија, тврди Мантер, бити заборављена. Па можда то и није лоше за Србију, да се ослободи страног терора.

Замагљивање проблема

Ако би се ЕУ и одлучила да казни Србију, што није искључено јер је у Бриселу паника, каква би та казна могла да буде? Говорено је да би у Србији  могли да уведу блокаду, ембарго, на нафту и гас. Али како кад ЕУ није ни себи увела такву блокаду, него само плаћање руског гаса у еврима или доларима? Још једна обмана.  На трагу те обмане је и такозвана диверзификација енергије.  У преводу, Србија треба да се одрекне јефтиног гаса из Русије за који већ постоји инфраструктура и да почне да купује далеко скупљи гас од америчких трговаца, за који не постоји мрежа снабдевања.

Непостојеће санкције за енергенте и бескрајне дискусије о томе су само замагљивање стварних проблема. Јер, санкције не значе да Европа неће да користи руски гас, већ да ће га куповати од других, махом америчких компанија регистрованих у другим земљама. Када је реч о нафти, Европа једноставно не може без руске нафте. Све рафинерије, посебно у Немачкој, су технолошки пројектоване на руској нафти и сада све то треба преправити за другачију технологију. То је веома скупо и узеће најмање две године. Уз то, финални производи се махом добијају од мешавине нафте различитог порекла и квалитета а квалитетна мешавина није могућа, на овом технолошком нову, без руске нафте.

И прелазак на течни гас је веома компликован. Европи би, како је израчунао амерички економиста Мајкл Хадсон,  било потребно пет хиљада милијарди долара да изгради све потребне терминале и основну инфраструктуру. Чак и кад би имала толики новац, подухват изградње гасне инфраструктуре би трајао неколико година. Како онда ЕУ може да казни Србију? Бесмислено је што Србија говори о енергетској диверзификацији.

Приватизација електро-дистрибуције?

Амбијент дискусија о санкцијама Русији и у Србији се користи за потискивање стварних проблема. Рецимо, зашто Србија нема довољно струје, него је увози?. И нико није одговоран. Актуелна влада је, занимљиво је, крајем прошле године дистрибуцију електричне енергије издвојила из система ЕПС-а и сада је то самостално предузеће у власништву владе Србије. То је јасан знак да је намера да се приватизује дистрибуција и на томе се увелико ради. И онда тај нови власник, а то ће наравно бити странац, неће бити заинтересован за развој и одржавање домаће производње него ће да увози струју са европског тржишта, што ће драстично да поскупи цену електричне енергије. А изговор ће да буде како нема довољно домаће производње.

Слично је и са пољопривредом која је скоро уништена. У продавницама у Србији, на пример, се продају суве шљиве из Француске, а Србија је својевремено направила златни динар на сувим шљивама. Кроасани се увозе из Бугарске, а међу тим бисерима је и најава да ће Америка помоћи Србији са млеком у праху. Да ли је могуће да Србија не може себе да храни?

Е то је тај „европски пут” од којег Србија не одустаје.

Финансијске уцене

Власти Србије тврде да је Србија већ имала штете од  неувођење санкција Русији и истичу да би могло доћи и до смањења страних инвестиција. То баш и није тачно. Све је то почело знатно раније и инвестиције се генерално смањују у целом свету због несигурних времена, а рат у Украјини је само један од изговора. Проблем је и са новим кредитима. Процењује се, наиме, да је Србија сада у шкрипцу јер не може више да се задужује, или јој је веома тешко да добије кредите. Запад Србију уцењује преко финансијског тржишта и посебно преко продаје државних обвезница, та продаја иде веома слабо.

То је невоља Србије. Запад има доста велики уцењивачки капацитет. Јер, Србија је на „европском путу”. Ту је питање задуживања, а онда и широка мрежа невладиних организација које хране пре свега медије, па је тако створен веома широк фронт уцена против Србије. Али, руку на срце, и сама политичка елита је у великој мери одговорна за стварање тог уцењивачког капацитета Запада. Србији је у овој години, да би могла да сервисира своје обавезе, потребан раст од 5,6 одсто, а сама Србија је очекивала да ће раст да буде 4,5 одсто. Али, Светска банка процењује да ће бити највише 3,4 одсто. И шта ће радити Србија ако нема довољан раст да сервисира обавезе?

То су шкрипци Србије које Запад управо сада користи за њено сламање. Слабо иде и са продајом државних обвезница, тим класичним државним методом задуживања.  Током априла је продато само 10 одсто тржишту понуђених обвезница.  Србија је недавно емитовала и евро обвезнице у вредности од 150 милиона евра и то на рок отплате од 25 година. Продато је само 6,9 милиона по камати од 2,5 одсто. Било је интересената и за 12,5 милиона евра, али су тражили камату од 3,75 одсто, а за остало нико уопште није ни био заинтересован.  А изворни план Србије је био да се преко обвезница укупно задужи 3,5 милијарде евра.

Решење за задуживање?

Али то нема везе са санкцијама. И друге државе имају проблема са продајом обвезница. Дошло је до великих промена на тржишту државних обвезница и инвеститори напуштају несигурне земље.  Наравно, има ту много политике јер финансијско тржиште манипулише у складу са политичким интересима. Да ли би санкције Русији помогле Србији на финансијском тржишту? То је неизвесно јер би санкције ипак ослабиле државну финансијску моћ, а самим тим би опало и интересовање инвеститора. Србија и без санкција и са санкцијама има проблем презадужености коју у реалности не прати довољан економски развој. Практично, Србија нема економију, нема економски концепт развоја домаће привреде пре свега.

Зашто Србија рецимо не почне да продаје  обвезнице својим грађанима, као што то раде Јапан и однедавно Русија? Онда ће дуговати својим грађанима, а не странцима. На пример, грађани Србије, процењује се, у приватној штедњи у страним банкама у Србији држе између осам и десет милијарди евра. Зашто тај новац не би уложили у сопствену земљу? Али, онда нема „европског пута” јер тај пут је условљен муком и новцем грађана Србије.

Говори се и о повлачењу страних компанија. Али, оне би се могле повући управо због увођења, а не због неувођења санкција. Јер са санкцијама гас и енергија би у Србији драстично поскупели, што би довело  до комплетне промене амбијента, а онда им неће бити исплативо да раде у Србији. То значи да би управо неувођење санкција довело до пораста страних инвестиција.

Чему журба?

Не би  требало журити, није још време за одлуке.  Јер, после Украјине ће по свему судећи бити одржана нека нова међународна конференција о новој структури европске безбедности. То је на неки начин најавио и британски премијер Борис Џонсон изјавом да је потребна нова безбедносна структура Европе. Тада ће бити дефинисана та нова структура. Тај нови модел европске безбедности ће пресудно дефинисати они који победе у рату у Украјини, а како сада ствари стоје то неће бити ни НАТО ни Запад. На тој конференцији ће међутим бити речи не само о Украјини, него и о другим нерешеним геополитичким проблемима. Врло је вероватно да ће бити говорено и о Косову и Метохији и Републици Српској, у ствари о целом српском корпусу.

Зато се сада Западу жури, па користи проблем санкција да на Западном Балкану унапред обезбеди свој забран који ће потом користити као адут у преговорима. Све то би Србија требало да има у виду, и да ипак сачека. Јер, суштински, у току је стварање комплетно новог економског модела у свету.  Све ће то потрајати, али десиће се много брже него што се претпоставља.  У том новом поретку, у новом амбијенту, није неопходна директна географска повезаност. Другим речима, зашто би Србија морала да следи самоубилачки пут Европе само зато што се географски налази у Европи?

Санкционо тумарање

Утисак је да актуелна владајућа политичка елита у Србији доста тумара када је реч о санкцијама. Очигледно је да су свесни последица, али истовремено многи имају и личне обавезе према „европском путу”. Занимљиво је да медијска пропаганда  покушава да  рпској јавности наметне и осећај кривице због неувођења санкција. Србија, међутим, може да има већу корист од неувођења санкција. Већ је преко 300 компанија држављана Русије и Украјине регистровало компаније у Србији.

Кључно је шта је интерес Србије. Из онога што говоре власти то ипак није јасно, односно није јасно шта је стварни интерес државе Србије, а не њене махом уцењене политичке елите. Тачно је да у међународним односима нема пријатељства, али има поштовања. Мале земље имају право на поштовање и достојанство, и то је једино што им остаје када кризе прођу. Једном изгубљено поверење и поштовање се тешко враћа, скоро никада. То је као да вам неко одсече здраву ногу. Може да вам угради протезу, али ви више никада нећете имати ногу.

Живимо у историјском тренутку, а основни изазов за Србију је питање да ли ће успети да поврати самопоштовање и да постане поуздан партнер знатно шире од онога што је ЕУ. Избор је једино на Србији.

Нови Стандард