Синиша Љепојевић: Нова британска влада, а стара политика

Getty © Christopher Furlong

Британија је на ванредним изборима минулог четвртка (избори су увек четвртком) већински гласала за лабуристе који тако после 14 година опозиције долазе на власт. Изборни резултати су неумољиви: лабуристи су остварили историјску победу са 411 посланика од 650 колико их има Парламент. Нови премијер је лидер лабуриста, сер Кир Стармер.

Не би, међутим, требало очекивати било какве битније промене у политици Британије. Политика водећих партија се већ дуго скоро не разликује.

Већинске оцене су да су Британци у ствари казнили до сада владајуће конзервативце који су по општем уверењу “издали принципе Конзервативне партије” и приклонили се интересима моћних банака и корпорација и политичком помодарству Америке, а запустили унутрашњи економски и социјални развој. Реч је о казни а не суштинској политичкој промени.

Нека од великих имена конзервативаца су изгубила посланичка места а међу њима и бивша премијерка Лиз Трас, шефица посланичке гупе Пени Мордонт, која је била виђена за новог лидера, затим угледни конзервативац Џејкоб Рис-Мог као и досадашњи министар одбране и један од водећих ратних хушкача Грант Шапс.

Све зависи од граница

И ови избори су, међутим, показали проблеме са британским изборним системом. Краљевство је подељено у 650 изборних јединица, колико има и посланика, па су и највеће манипулације са одређивањем граница тих јединица, које се често мењају. Тако на пример, лабуристи су 2019. под вођством Џеремија Корбина освојили више гласова на националном нивоу него сада Стармер, али су тада изгубили изборе. Или, на пример, на овим изборима Реформска партија Најџела Фаража је на националном нивоу освојила 4.075.985 гласова, што је подршка од 14,27 одсто, а добила само четири посланика. И Фараж је по први пут постао посланик. А Либерал-демократска партија је сакупила 3.489.534 гласова што је подршка од 12,21 одсто, а добила је 71 посланика. Све зависи од граница изборних јединица.

Поред конзервативаца, који су изгубили 250 посланичких места и сада имају само 119 посланика, највећи губитник је Шкотска национална партија која је изгубила 38 посланика и сада у британском парламенту има само девет представника. Такав пораз се тумачи као потпуни фијаско политике те партије о отцепљењу и независности Шкотске.

Истовремено, приметно је да све већи број гласача напушта традиционалне партије и окрећу се новим снагама и независним кандидатима.

Ове изборе је пратио и скандал за гласовима који су послати поштом. Скоро четвртина није стигла на време а многи су каснили јер у изборним јединицама нису одштампани гласачки листићи. Тужилаштво је покренуло истрагу, али то вероватно неће битније променити изборне резултате.
Дан после

По правилу, нова влада се формира дан после избора и њену окосницу чине они који су били у опозиционој “влади у сенци”. У тој влади су људи без значајнијих биографија, као уосталом и њихов лидер. Заменик лидера лабуриста је Анђела Рејнер, склона левици, а министарка финансија Рејчел Ривс и унутрашњих послова Ивет Купер, која је била против Брегзита, проевропљани, а министар енергије и климатских промена је бивши лидер Ед Милибанд. На челу спољних послова је Дејвид Лами, давни фаворит Тонија Блера. У ствари, готово цело руководство лабуриста, које ће бити у новој влади, су људи Тонија Блера.

Политика Кира Стармера се углавном описује као нејасна или “тешко да може да се дефинише”. У младости је био троцкиста али се касније померио ка центру.

Ко је Сер Кир Стармер, нови британски премијер?

Рођен је 2. септембра 1962. у Лондону у радничкој породици. За посланика лабуриста је изабран 2015. у изборној јединици Холброн и Сент Панкрас, у централном Лондону. По занимању је адвокат, баристер са највишим адвокатским чином Краљевог саветника. Дипломац је Универзитета у Оксфорду.

Као Блеров кадар, 2008. је постао директор Државног тужилаштва и на тој функцији остао до 2013. године. У великој мери је променио рад тужилаштва и самим тим правну праксу, афирмисао је људска права и све оно што се данас зове родна и расна равноправност и “вок” култура као и сексуалне нападе као кривична дела. За свој рад у Државном тужилаштву добио је титулу сера. Последњих година ту титулу није додавао свом имену јер како то да лидер лабуриста има звање сера.

За лидера лабуриста је изабран 2020. после оставке Џеремија Корбина, који је изгубио изборе у децембру 2019.

Као посланик подржавао је останак Британије у Европској унији и предлагао је да се одржи нови референдум о Брегзиту.

Ожењен је Викторијом, која је бивши адвокат, и имају ћерку и сина. Оба детета су васпитавана у јеврејској традицији њихове мајке. Стармер је песцатаријан, вегетаријанац који ипак једе рибу, а његова супруга је вегетаријанка. До десете године и њихова деце су били вегетаријанци а онда им је дозвољено да једу месо. Изјавио је новинарима да као премијер неће да ради после 18 часова петком како би имао Сабат вечеру. Рекао је такође да је атеиста и да не верује у Бога али поштује моћ вере. Он и породица повремено иду у Либералну синагогу, која заступа модерније схватање Јеврејства. У рату у Гази подржао је Израел.
Дугови се гомилају

Основа политике Британије се неће мењати али ће Стармерова влада више инсистирати на политици климатских промена и такозваној зеленој транзицији. Планира да инвестира стотине милијарди фунти у те пројекте. У предизборној кампањи се мало о томе говорило јер у јавности постоји отпор према тој митологији али су новинари “Дејли телеграфа” на једном недавном затвореном партијском скупу у Бристолу тајно снимили изјаву Дарен Џонс, која је у влади у сенци шеф Трезора, у којој признаје да ће лабуристи остати верни зеленој агенди која ће Британију коштати стотине милијарди фунти.

А тог новца нема па ће поново бити ново задуживање ионако презадужене Британије.

У кључним спољнополитичким питањима нема промена. Ма колико састав Стармеровог кабинета био проевропски британска влада ће остати темељно везана за Вашингтон и следиће ратничку политику Америке. И то без обзира што оружане снаге Уједињеног краљевства, како је то недавно оценио “Фајненшел тајмс”, “нису спремне да учествују у ратовима било ког обима или да одбране земљу”. Бивши високи функционер Министарства одбране Роб Џонсон је изјавио том листу да је “наша одбрана преслаба и нисмо спремни да се боримо и победимо у оружаном сукобу било ког обима. Велика Британија се налази у ситуацији да не може адекватно да заштити ни своју територију”.

Лабуристи преузимају кормило Британије у веома тешком стању. Економија је највећи проблем али у предизборној кампањи о томе нико није говорио. Привреда је практично у стагнацији а дугови се гомилају. Нико нема јасну идеју како оживети привреду а лабуристи поред намере да повећају порезе само говоре о зеленој агенди и инвестирању у “чисту енергију”. Само ове године Британија ће подићи нових кредита у вредности од три одсто бруто друштвеног производа.

Без јасних и нових идеја дубока политичка и економска криза Британије ће се само наставити и већина становништва, према многим истраживањима, и не очекује промене на боље. Било је изгледа важно казнити конзервативце који и јесу најодговорнији.

Када је реч о политици Британије према такозваном Западном Балкану ту такође не би требало да буде промена изузев могуће агресивније реторике. Додуше, у том реторичком смислу нова влада би могла да буде и политички агресивнија и следиће политику Тонија Блера, чији су “ученици” Стармерови министри али са много мање могућности него раније.

RT Balkan
?>