Синиша Љепојевић: Северни пол као ново ратиште

Getty © Mario Tama

Док се у свету процењује колико би могли да трају актуелни ратови у Украјини и у Гази као и на Блиском истоку, један други ипак далеко важнији рат је изгледа у припреми. Све се, наиме, више заоштрава ситуација око Северног пола, Арктика и његових енормних природних ресурса

Америчка администрација је 19. децембра минуле године објавила да је Америка самопрогласила своје нове територије на морском дну у поларном подручју на око милион квадратних километара. И то су пре свега подручја на која права полажу и Русија и Канада. Администрација председника Бајдена је такође самовољно одлучила да својом новом територијом прогласи и делове морског дна и у Атлантику, Пацифику и у Мексичком заливу. Али, основна амбиција je Северни пол где су и највећа природна богатства.

Права на морско дно регулише Конвенција Уједињених нација о право на море и њу је потписало више од 150 земаља. Америка, међутим, још од 1958. одбија да прихвати ту конвенцију и тиме и правни оквир за своје једностране одлуке. И она је једина земља Арктика која је изван те конвенције. Вашингтон је 1994. ипак потписао конвенцију, али је никада није ратификовао. И зато и верује да може да се понаша без икаквих ограничења и да тврди да не крши ни један међународни споразум јер га не признаје.

До сада је постојао Арктички савет који је био једина платформа за сарадњу и договоре земаља којима припада Северни пол. Његове чланице су Канада, Данска, укључујући Гренланд и Фарска острва, Финска, Исланд, Шведска, Америка и Русија. Међу њима је седам чланица НАТО пакта и сасвим је сигурно да ће верно следити оно шта каже Вашингтон. Једностране одлуке Вашингтона и санкције против Русије сада значе да тај савет више и не постоји.

Гаранција суверених права

Уобичајена законска процедура је да свака земља, која жели проширење мора, добије одобрење Комисије УН, као што је то урадила Русија, али Америка то очигледно не намерава јер Вашингтон није ратификовао УН Конвенцију о правима мора (UNCLOS). Другим речима, америчка карта нема правну основу. И администрација Аљаске, на коју се то проширење односи, признаје да без те потврде америчко проширење није легално.

Многи хроничари верују да би најновије једностране одлуке Вашингтона могле да се тумаче и као објава рата Русији којој припада и највећи део Арктика, 53 одсто обале, а територије које је Америка прогласила својим припадају и Русији.

Русија већ дуго ради на правно ваљаној документацији којом и обезбеђује своја права. У фебруару 2023. на 57. седници Комисије УН за границе морског дна (CLCS), јединој легалној међународној институцији, верификован је суверенитет Русије на морском дну Северног пола. У документу се наводи да је подржана већина захтева Русије за њена права у централном Арктику (Арктичком океану)  на око 1,7 милиона квадратних километара.  Истовремено, око 300.000 квадратних километара на које Русија полаже право још није прошло научну експертизу УН, али је Русија одмах после седнице те комисије приложила додатне доказе о припадност њеној територији (Ломоносов  и Мендељејев гребен) на дну Арктичког океана.

Москва се за своја права обратила Комисији УН још 2001. и тада прихватила њене препоруке па је од 2002. до 2019. спровела масовна геолошка и геофизичка истраживања уз помоћ нуклеарних ледоломаца. Другим речима, докази Русије на научној бази су у основи прихваћени а у складу са Конвенцијом УН о праву на море из 1982. и сада је добијено фактичко признање њеног суверенитета на доминантном делу Арктичког морског дна. И то користећи правна средства и важећу међународну законску структуру.

То је кључни корак, одлука Комисије УН, али није и крај дисклусија јер предстоји тежак процес усаглашавања са Данском и Норвешком, чланицама НАТО савеза. Мада, оцена Комисије УН ипак представља гаранцију суверених права Русије на морско дно и природна богатства која у себи носи.

Главни приоритет

Према проценама, дно мора на Северном полу у себи крије око 22 одсто до сада неоткривених светских резерви нафте и других минерала. Процењује се такође да су укупне резерве природног гаса око 1.550 билиона (хиљада милијарди) кубних метара а то су количине које саме могу да подмире светске потребе током 14 година. Уз то, ту су и резерве уранијума, злата, дијаманата и метала ретке земље.

Русија већ дуго година спроводи обимна истраживања и припрема експлоатацију природних ресурса у свом делу Арктика, али са ратом у Украјини и западним санкцијама појавили су се и проблеми. Значајан део санкција се односи управо на технологију коју Русија баш користи на Арктику а увози са Запада. Према неким, руским, проценама између 60 и 70 одсто истраживања зависи од увозне опреме. Са технологијом је повезана и цена експлоатације која је сада поприлично висока. Актуелни проблеми са санкцијама могу у великој мери бити привремено превазиђени сарадњом са Кином али то не решава суштински проблем јер то је замена зависности од Запада зависношћу од Кине. Русија, оцењује се у руским круговима, мора да развије сопствену технологију и не сме да зависи од било кога. То сада постаје главни приоритет пошто је Русија добила потврду својих права на Северном полу.

За Русију су, ваљало би подсетити, додатни проблем и штете коју је причинио споразум Бејкер-Шеварнадзе из 1990. када је Совјетски Савез уступио Америци делове Северног пацифика у Беринговом мору и приступ тим водама. И то није само економска штета за Русију него и то што је тиме Америци омогућена близина стратешког трговинског пута, такозваног Северног морског пута, у подручју Беринговог мора. Америка одбија да призна да је Северна морска рута ексклузивна руска зона.

И ако је судити према понашању Америке и њених савезника последњих година једини начин на који би они настојали да реше своје проблеме на Северном полу је рат. Наравно, рат увек може да се испровоцира али за Запад је за то сада касно.

Земље којима природно припадају делови Северног пола су све америчке савезнице али њихове војне могућности су поприлично ограничене као што је то показао и рат у Украјини. Сама Америка има око 22.000 војника везаних за Северни пол, на Аљасци и Гренланду. Америчке војне инсталације на Гренланду заузимају око 20 одсто територије тог острва а међу њима су и нуклеарна постројења. Тек од недавно је почело осавремењавање те америчке базе која је остала још из времена Хладног рата.

Русија је, међутим, развила широку мрежу својих војних база са подморницама и аеродромима. Колико је познато Русија има најмање 16 војних база на Арктику а НАТО земље тог подручја, укључујући и Америку, само трећину од тог броја. Према проценама западних стручњака, Западу је потребно најмање десет година да сустигне оно што Русија већ има на Арктику и то под условом да већ сада крене у развој своје војне инфраструктуре.

Најужаренији део планете

Ситуација је још неповољнија за Запад, пре свега за Америку, када је реч о ледоломцима без којих ништа не може да функционише на Арктику. Русија има седам активних ледоломаца на нуклеарни погон и 30 на дизел моторе присутних на Северном полу. Али, Русија располаже са укупно 61 ледоломцем а према неким подацима и са чак 87.

Америка има само два активна ледоломца и то на дизел погон колико има и Кина. Међу НАТО земљама највише ледоломаца има Канада, око 20.

Русији се на Северном полу придружила Кина и створено је моћно савезништво не само у истраживању и технологији него и у грађењу инфраструктуре чији је носилац такозвана Северна рута. Са ледоломцима и логистичким базама то има перспективу да постане један од кључних трговачких путева у свету. Запад је закаснио мада не одустаје и санкције не само Русији него и Кини због Северног пола ће се само проширивати. И то ће потрајати.

У овој геополитичкој и геоекономској игри тешко да санкције могу да битније поремете односе. И то се на Западу добро зна али истовремено требало би имати на уму да су санкције у основи ратни инструмент и облик рата. Ако је судити по понашању Запада последњих неколико векова, на крају би рат на Северном полу могао да буде неизбежан. Невоља је што на Арктику нема локалног становништва па да га гурне у рат али има околних земаља – Норвешка и Финска, на пример. То наравно није довољно али за Америку то очигледно није ни важно.

Тако Арктик, ледени континент, постаје најужаренији део планете.

rt.rs
?>