Саво Штрбац: Анђели моји, хајде да летимо

Фото: Нови Стандард

Њени проблеми са сопственим идентитетом су почели када ју је најмлађа кћерка, тада тинејџерка, на сасвим случајно спомињање Срба, уз гадљиво мрштење упитала: „Мајко, нећеш ваљда рећи да су дед и бака били Срби“

Недавно је на РТС-у приказан документарац „Пребиловци, тамо и камен има ожиљак”, ауторке Сање Драгичевић Бабић, који говори о масакру у херцеговачком селу Пребиловци који су усташе починиле у августу 1941. над више од 800 Срба из тог села, углавном жена, деце и стараца, али и о поновљеном злочину нешто пре Видовдана 1992.  над истим жртвама минирањем Спомен-костурнице у чијој крипти су биле похрањене њихове кости након што су годину дана раније ексхумиране из околних јама.

Док сам гледао филм сетих се једне друге ауторке и њеног романа „Анђели моји, хајде да летимо” посвећеног истим догађајима, са којом сам имао прилику да се упознам 2011. у просторијама „Веритаса” у Београду.

Била је мојих година и говорила је сплитским нагласком. Поклонила ми је флашу доброг далматинског вина и свој роман под поменутим називом. На предњим корицама романа доминирала је фотографија облака који су се под зрацима залазећег сунца преливали у црно-црвено-белим бојама. Испод тих облака црним словима на сивој подлози на којој се једва уочавају обриси неких голих планина, а можда и неког кањона, ћириличним писмом је исписано име ауторке Радмила Јовановић и назив романа  „Анђели моји, хајде да летимо”.

Видевши моју збуњеност, ауторка ми рече да то што пише на роману није њено право име већ псеудоним – презиме изведено из њене девојачке крсне славе Свети Јован а за име је одабрала једно од најчешћих женских имена. Иначе је Српкиња, рођена у Чапљини у Босни и Херцеговини, отац јој је пореклом из оближњих Пребиловаца, у којима су побијени сви из њихове породице који су затечени у том селу почетком августа 1941. Отац њеног оца је са својом ужом породицом, пре Другог светског рата, отишао код брата солунца у Војводину и тако избегао судбину 23 рођака који су убијена у Пребиловцима.

Њени родитељи, отац као партизански борац, и мајка која је као козарачко дете са 14 година одведена у Немачку на рад, после рата по партијском задатку, као млади перспективни  кадар, дошли су у Чапљину, где јој је отац обављао високе функције. У том мултиетничком градићу она и њене две сестре одгајане су у духу братства и јединства па јој отац није ни причао што се десило са његовим рођацима у Пребиловцима. Први пут је за бацање Срба у Шурманачку јаму чула као гимназијалка од једне старе муслиманке, баке њене школске другарице, али је тада већ јама била бетонирана. Била је изузетан ученик и писала је песме, на време је завршила економски факултет у Новом Саду и из љубави се удала за једног симпатичног Далматинца из Сплита, с којим је изродила три кћери. Отац јој је умро пола године пре почетка рата у БиХ и по његовој жељи сахрањен је у Пребиловцима у  породичној гробници у близини Спомен-костурнице у којој су се налазиле кости мештана извађених годину дана раније из Шурманачке и других околних јама. Отац је сахрањен уз говоре мултиетничких општинских функционера и без свештеника. Очев гроб је миниран годину дана касније када и она Спомен-костурница. Мајка јој се разболела па ју је 1994. довела код себе у Сплит, јер су јој сестре биле далеко, на два различита континента. Мајка је убрзо умрла и сахранила ју је у Сплиту на избегличком гробљу уз католичког свештеника.

Њени проблеми са сопственим идентитетом су почели када ју је најмлађа кћерка, тада тинејџерка, на сасвим случајно спомињање Срба, уз гадљиво мрштење упитала: „Мајко, нећеш ваљда рећи да су дед и бака били Срби.” А ужас у њеним очима претворио се у страх кад је сасвим логички закључила: „Па ниси ваљда и ти Српкиња?” и лица белог као креч завапила: „Јер ако јеси, ја ћу одмах повратити, мука ми је, Срби су фуј.” Да је смири, а знајући шта све хрватска деца уче о српском народу, рекла јој је да није Српкиња, молећи у себи Бога да јој опрости ту лаж.

Ни старије кћери нису знале да је Српкиња. Заправо, није се ни осећала као Српкиња. Све до почетка рата у Хрватској била је Југословенка, као и њени родитељи, који су се први пут на попису 1991. изјаснили као Срби, а мало после тога отац јој је и умро. Оживљавањем усташтва у Хрватској деведесетих почео се и у њој будити српски ген. Што је пропаганда против Срба бивала јача, јачао је и њен српски ген. А кад је чула да је минирана Спомен-костурница и гроб њеног оца у Пребиловцима, хтео је да искочи из ње напоље. Уз много самоконтроле успевала га је задржати у себи. Најтеже га је било задржати у сопственом дому када су им у госте долазили пријатељи њеног мужа и момци и пријатељи  њених кћери. Свих ратних година  свако дружење је почињало и завршавало са ружењем Срба. Не само да их је морала слушати него их је и дворила, све уз осмех, да неко не посумња да и она припада „онима”.

Утеху и пражњење накупљеног јада, чемера, беса и освете нашла је у слушању радио-вести с „оне друге стране” и записивању свега шта је преживљавала комбинујући из реалног са оним из претходног живота. Све је то радила потајно када би у кући остајала сама или када би други укућани позаспали. За писање је користила један стари рачунар од кћери  који више нико осим ње није користио. И тако из дана у дан, из године у годину. И нико је од њених укућана није провалио. „Живећи под другим идентитетом  имала сам само један циљ – забележити и оставити за незаборав.” Рукопис је на УСБ-у успела да пренесе у Србију, а када је дошла у посету рођацима и уз њихову помоћ га је и објавила.

Објашњавала ми је да је за наслов романа одабрала последње речи охрабрења пребиловачке мајке Љубице, која је, према сведочењу егзекутора, мало после Видовдана 1941, загрљена са своје троје нејачи полетела у дубине Шурманачке јаме, смештене под ногама будуће међугорске Госпе. Имајући у виду тежину греха који је почињен на том подручју, није нимало случајно што се Богородица баш ту „указала”. „Ни реке људи, што тамо годинама миле и плазе по камењару, нису довољне да измоле њену милост.”

На последњој корици романа налази се омања црно-бела фотографија Пребиловаца из неких срећнијих времена сачињена из птичје перспективе, над којом се  надвио и део облака са предње корице само у црвеној боји, тако да више личи на огањ него на облак.

„Сада Вам је јасно, господине Саво, због чега сам га издала под псеудонимом. За који дан се враћам у Сплит мужу, кћерима и унуцима. И молим Бога да никада не дознају да сам ја аутор овога романа.”

Да је жив мој другар и колега Боро Мартиновић, који је 1991. избегао из Сплита на штакама, на којима је услед прележане дечје парализе цели живот ходао, за ауторку би, као што је и за себе говорио, рекао „дао Бог дурања”.

 

Извор Политика, 13. мај 2022. 

 

Фото: Нови Стандард