Ростислав Ишћенко: Какав нам је мир потребан?

Не знамо тачно какви ће бити услови Кијева за излазак из украјинске кризе. Не знамо јер, углавном, они нису важни. Нису важни јер Колективни запад више од годину дана од Русије упорно захтева да склопи мир. Ускоро ће почети да моли.

Заправо, судбина остатака Украјине умногоме зависи од брзине којом Запад схвата чињеницу свог светско-историјског пораза. Путин је више пута јасно ставио до знања да ако Запад предложи или прихвати услове глобалног мира који одговарају Русији пре него што Украјина буде докрајчена, онда Русија пристаје да не анектира потпуно девастиране територије и раздражено сиромашно становништво. Понешто се може оставити да буде „независно“.

Ја лично сматрам да је ова позиција ризична, али разумљива. Русија је у успону. У блиској будућности очекује се само њен раст. Под овим условима, може се на својим границама привремено толерисати „независна“ територија док се њено становништво не опамети и не схвати да има шансе да преживи само као део Русије. У слободном пливању суочава се само са деградацијом и брзим нестајањем.

Ризична одлука

Овакву одлуку сматрам ризичном јер су путеви Господњи недокучиви, а у политици се више пута дешавало да недотучени непријатељ, иако се чинило да нема шансе, подигне главу, поврати снагу и створи много проблема, а понекад и промени ток историје. Не морате далеко тражити примере, сама Русија је пример такве трансформације.

До краја 90-их, Американци су били сто посто сигурни да глобални хегемон, који само војних база одржава око осам стотина широм света, а такође емитује светску резервну валуту и ​​валуту трговинских обрачуна, не мора да се плаши земље која преживљава увозом „Бушових ногица“ из Сједињених Држава и смањењем буџета (мањег од половине америчких држава, па чак и од неких великих америчких градова) само захваљујући редовном задуживању код истих САД и њима подређеног ММФ-а.

Још 2007. дозволили су себи да се подсмехну Путиновом говору у Минхену. Већ 2008. су престали да се смеју, а до 2014. научили су да се плаше. И ово није јединствена ситуација. Није било ни САД, ни Русије, чак ни Словена, нико није чуо ни за Англосаксонце, ни за Немце, ни за Латине, ни за Келте, а било је много примера оживљавања наизглед уништених држава које су рушиле своје рушитеље.

Египћани су ликвидирали Хиксе који су заузели Египат. Године 605. пре Христа, кад је Асирија уништена од оживљеног Вавилона, још су живели остаци генерације при чијем је рођењу 689. пре Христа асирски цар Сенахериб, угушивши још један устанак Вавилонаца, разорио град, а место где је стајао потопљено је водама Еуфрата. Неколико деценија касније, Персијанци, који су били покорени од Миђана, покорили су Миђане, претварајући њихово царство у своје. И тако се може наставити до бесконачности.

Уопштено говорећи, сигурније је, наравно, докрајчити непријатеља, али то не успева увек. Дакле, иако су се од 2022. до данас приоритети руског руководства померили са очувања Украјине на докрајчење Украјине, до потпуног предодређења није дошло, због изузетно тешке глобалне ситуације, која је приморала Русију да разради неколико могућих опција за окончање ове кризе.

Украјинска криза је само део глобалне кризе, важан, али не и најважнији.

Међутим, ја опет понављам: украјинска криза је само део глобалне кризе, важан, али не и најважнији. Глобална криза неће ускоро престати. Превише сила је у њу укључено. Ако је Украјина, која је имала веома ограничене ресурсе, уз ограничену војно-техничку и финансијску помоћ Запада, више од три године водила рат пуних размера против Русије, онда је лако разумети да ће ресурси Русије, Кине, Сједињених Држава и њихових савезника бити довољни не за године, већ за деценију или две конфронтације (ако она не пређе у светски рат, већ задржи природу локалних војних сукоба и свеобухватног економског рата).

Притом, Русија је пре годину дана већ однела победу у Украјини. Бајден је то признао нудећи у децембру 2023. свој први предлог за примирје (за мир, у америчкој интерпретацији) под условима „замрзавања“ дуж линије фронта. Заправо, од тог тренутка се не води борба око тога да ли ће Украјина преживети – то је безмало на десетом месту.

Услови победника

Москва и Вашингтон се више од годину дана боре око услова фиксирања руске победе. Сједињене Државе желе да ово буде победа над Кијевом, а Русији је неопходно да фиксира победу над Колективним западом, који је изазвао украјинску кризу и захваљујући чијој подршци се Украјина тако дуго држала.

Услови фиксирања победе су веома важни са тачке гледишта даље конфронтације, тако да стране нису много везане за територијално разграничење. Русија и даље тражи признање свог суверенитета само над регионима који су већ укључени у Устав Руске Федерације. САД су спремне да уступе било коју територију Украјине, па чак и целу, али за њих је важно да им не буде признат статус учесника у сукобу, већ статус посредника.

Онда би се испоставило да је Русија победила Украјину, а Запад, забринут због тога, јача своју одбрану и стога почиње конфронтација. Обратите пажњу: у америчком тумачењу конфронтација између Русије и САД, која траје већ дуже време А започета је много пре 2014. године на иницијативу Вашингтона, треба да почне тек сад.

Запад не жели да фиксира свој пораз у првом кругу, јер схвата да ће тиме озбиљно поткопати свој међународни ауторитет и смањити шансе за победу у предстојећој борби. Русија не жели да попусти Западу по овом питању, пошто би се у том случају испоставило да су године конфронтације, укључујући војну кризу у Украјини, материјалне и људске губитке, те екстремни напори државе и друштва отишли низ воду и да је неопходно, задовољивши се ремијем са Западом у првом кругу, почети све изнова.

Али, Путин је понудио реми 2007. године. Од тада је прошло скоро двадесет година и ситуација се значајно променила. Између осталог, променила се структура руског друштва и његово расположење. Реми, који би 2007. за Русију представљао успех, сад би многи доживели као пораз, притом неизнуђен ратним околностима.

Русији реми не одговара, јер су за све те године руске власти и друштво схватили да се не боре за сферу безбедности дуж својих граница, нити за поновно уједињење расејаних Руса у једној држави (иако се боре и због свега тога и против русофобије која Русе демонизује). У првом реду, борба са Западом води се за то ко ће писати правила дивног новог света, у коме нам свима предстоји да живимо већ за пар деценија, пошто садашњи глобални војно-политички и финансијско-економски систем више не може да постоји, достигао је границе своје компетенције крајем двадесетог века.

Последња прилика за његово реформисање (иако болна за Запад) пропуштена је 2000–2006. Од тада је то – пропадајућа Асирија, која још увек показује зубе, али је већ осуђена на пропаст.

„Рестарт“ система

Глобалне политичке катастрофе ових размера памтимо од пада Западног римског царства. Сви они, сво људско искуство у њиховом превазилажењу, сведочи да се одмах после овакве катастрофе ресурсна база човечанства нагло смањује. Тачније, смањује се раније, што доводи до катастрофе исцрпљеног система, али недостатак ресурса постаје очигледан кад се, уместо покушаја спасавања старог, јави потреба за стварањем новог система.

Испоставља се да за свеопште благостање више нема довољно места под сунцем. Неко може да ужива у благодетима цивилизације, па чак и да се шири (као Византија под Јустинијаном I), док други морају да зароне у „мрачне векове“, од којих их никакав „каролиншки препород“ не може спасити.

Последња прилика за реформисање система (иако болна за Запад) пропуштена је 2000–2006

Некога треба жртвовати, да би се искористили од њега одузети ресурсе и поново покренуо систем. Заправо, Путинови предлози на почетку 21. века сводили су се на опште ограничавање апетита и поновно покретање система што безболније за све.

Али Сједињене Државе и њихови западни савезници одлучили су да могу поново покренути систем без смањења потрошње, и чак уз повећање, на рачун потпуног разарања остатка света. Сад је борба ушла у фазу „ко ће кога упропастити“, иначе неће ићи – превише средстава је бескорисно потрошено на борбу.

Неки ће имати 90-е, са ретким олигарсима и потпуно осиромашеном, одумирућом већином, уживајући у „чупа-чупсу“ и лименци пива за празнике, док ће други слати хуманитарне пилеће ноге и упућивати своје саветнике да науче Абориџине новој економији.

Управо зато ми можемо бити флексибилни по питању граница, влада, укључивања, искључења и поделе територија (осим онога што је уставна територија Русије), али не можемо дозволити Западу да побегне од фиксирања свог, а не само украјинског, пораза у тренутној војној кризи.

Дакле, руски став је да ми можемо да преговарамо са Кијевом, а можемо и једноставно да га дотучемо – како карта падне. Запад, тачније САД су они које ми обавезно чекамо за преговарачким столом као другу страну у сукобу, чији пораз намеравамо да утврдимо. Остали могу бити присутни, ако је Вашингтону пријатније да буде у друштву, али у принципу њихово присуство на преговорима (а неких и на политичкој мапи) није неопходно. Снаћи ћемо се и без њих.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: ukraina.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Tanjug/AP/Alexander Demyanchuk