РЕЉИЋ: Шта би данас Алија Изетбеговић рекао Јанезу Јанши, а и Србима?

ИСКРА на Фејсбуку

фото: fakti.org

ШTA би Алија Изетбеговић рекао пред Јанезовим нон-пејпером, који јавно, са печатом Европске уније, легитимише – Велику Хрватску, Велику Албанију а сад, да не поверујеш, и Велику Србију? Јер, Алија се сусретао с дијаметрално другачијим „нон-пејперима“.

Тад је поруке ове врсте одашиљао и Јанез Јанша, додуше као радник за страну службу на терену у словеначком вилајету. У њима је Велика Србија била страшило и молотовљев коктел, истовремено. Имена Велика Албанија и Велика Хрватска се нису изговарала, мада им се не би ваљало супростављати ако су постављане као нагазне мине против Велике Србије.

Стари Београђанин (породица Изетбеговић је стигла до Сарајева преко Босанског Шамца) се само смешкао и гурао Београд и Србе у живо блато где год је могао и како год је могао. Уздржавао се тешких речи, а да су му нон-пајпераши из Берлина и Вашингтона одобрили да с Милошевићем прави (кон)федерацију -Југославију без Хрватске и Словеније (како су предлагали Адил Зулфикарпашић и Мухамед Филиповић) – он би умиљато послушао.

И тако све до краја рата, кад му је јављено шта треба чинити са Сребреницом, чиме је Алијина политила затворила круг.

Сад је све то остало сину Бакиру као камен око врата.

Док није дошло наређење да се мане ћорава посла с Србијом, Алија Изетбеговић је (према интервјуу за Радио Слободну Европу од 13. јуна 2000, наслов: „Бошњачком народу Југославија је одговарала, али не по сваку цијену“) знао говорити како се смисао одбијања видео „и из каснијег развоја ствари. Наиме, не би се могао избјећи рат да смо прихватили крњу Југославију. Дошло би до српско-хрватског рата на територији Босне и Херцеговине, јер се Босна и Херцеговина не би могла миром подијелити, чак и да смо то прихватили.“

Вреди двадесет година касније прочитати „како је говорио Алија“. И због историје и због наследника Бакира.

РСЕ: Да ли је тај приједлог имао везе са разговорима које је водио академик Мухамед Филиповић са представницима Југославије?

Изетбеговић: То је могуће. Наиме, то је било негдје у исто доба, јула, августа 1991. године. Али, ја мислим да је битно поменути да је те разговоре, поред господина Филиповића, водио и Адил Зулфикарпашић и то као човјек број један… Дакле, можда је то било у вези с тим. Из документа који је тамо потписан, мислим да је имао свега неких осам чланова, било је јасно да се њиме инсталира крња Југославија, иако се није баш сасвим јасно видјело. Зулфикарпашић и Филиповић су, можда у најбољој намјери али и у наивној жељи да сачувају мир по сваку цијену у Босни и Херцеговини, пристали на тако нешто…

РСЕ: Из тога што сте сад рекли, произлази да то и нису били разговори уз вашу сагласност.

Изетбеговић: Они су почели те разговоре уз моју сагласност, али ја сам се онда из тога искључио. Видите, они су сами ишли у Београд, а ја сам остао као посматрач да видим шта би се могло постићи. Нисам хтио да отежам, нити да онемогућим никакав покушај који би ишао на неко споразумно, мирно рјешење проблема у Југославији, макар према њему имао одређене резерве, значи иако не бих био сигуран у његов успјех и тако даље. У овом случају нисам био увјерен у успјех тих разговора. Међутим, они су ме увјеравали да је Милошевић спреман да се споразумије, да се нађе једно мирољубиво политичко рјешење за Југославију. Дошли су код мене у кабинет, мислим да је то било негдје концем јула, и ја сам им рекао да могу говорити у том погледу и у моје име. Они су то, мислим, Милошевићу и рекли и били су у праву, јер су заиста говорили и у моје име. Међутим, кад се тај договор нашао на столу, тада је било прилично јасно да то не гарантује опстанак Југославије. Хрвати су тај уговор дочекали ‘на нож’…“

Нема те више Алија, севдалија! (стих фолк хита из 1970.).

И тако – стари Алија је знао да не треба знати шта треба чинити, али је разумео шта треба безусловно урадити кад стигне порука „одозго“. Као што се тада „храбро“ заузео за право Хрвата, тако се још одлучније заузео против права Срба. И би рат.

Алија није био неки војсковођа, али није одустајао од циља. На свој начин опет. Није га занимала цена. И тако до тренутка кад је рат ваљало окончати.

О том трену постоји јавно доступно сведочење командира полиције Сребренице Хакије Мехољића (из 1995.) о разговору на који их је пре „трагичних догађаја“ позвао лично Алија: „Драги моји Сребреничани, како сте? Добро је, како си Ти, предсједниче? Нуди ми Клинтон да уђу ћетници у Сребреницу и изврше покољ 5.000 Муслимана и биће војна интервенција НАТО снага на српске положаје у цијелој Босни и Херцеговини. Шта ви кажете на то? Ја сам скочио и рек’о: Јеси ли ти луд? Ко ће дати сина… а ти клањати нећеш… Ово је то што је он нама рекао. Алија је лош човјек…“

И би Сребреница.

Тако је у кетманству, који Европљани радо приписују исламу, ударен камен темељац немогућности „мирне Босне“ у постјугословенском стању ствари. Што је основни циљ Империје. Иако, су се чињенице тврдоглаво супротстављале тој потреби.

Последице превазилазе саму БиХ. На Сребреници је подигнуто оно што су Едвард Херман и Ноам Чомски назвали „политика геноцида“, а што је било од користи Америци да склања у други план милионе колатерално мртвих по свету а свеже тада – пола милиона ирачке деце која су умрла као резултат америчког увођења демократије у ту земљу.

И кад је Медлин Олбрајт јавно питана на америчкој CBS телевизији, да ли је то вредело пола милиона дечјих живота, она је рекла – вредело је. Да, то је она иста особа која је прогласила осам хиљада мртвих у Сребреници и пресудила да је то – геноцид.

„Оно што се десило у Сребреници није био јединствен велики масакр, већ низ веома крвавих напада и контранапада који су трајали три године, доживевши крешендо 1995. А број муслимана убијених у последњој бици за Сребреницу, како је рекао Xонатан Рупер, бивши репортер Би-Би-Сија, мери се стотинама, а не хиљадама. Штавише, број убијених муслимана вероватно није већи од броја Срба које је у Сребреници и њеној околини у претходним годинама убио Насер Орић са својим бандама“, објаснио ауторитативно Филип Корвин, Американац, цивилни координатор мисије УН у Босни и Херцеговини и највиши политички службеника УН у Сарајеву у време сребреничких догађања у својој значајној књизи Dubious Mandate: A Memoir of the UN in Bosnia, Summer 1995, (Durham, NC: Duke University Press, 1999).

Без обзира на чињенице, „у годинама након пада Сребренице само име града је постало синоним за наводе о српском геноциду“, објашњава Корвин, вероватно најшире обавештен човек преко кога су се укрштале све операције и токови информација. И подсећа:

„Писане су књиге, сачињавани извештаји, а радио и ТВ испуњавали су таласе ‘доказима’ о овом злочину против човечности. Савет безбедности УН је окупио Међународни трибунал у Хагу да ‘докаже’ ову осуду пре суђења. Не би било претерано рећи да су неки новинари и амбициозни политичари начинили каријере као промотери ове оптужбе.“

Западни утемељивачи Босне као „чардака ни на небу ни на земљи“ су прескочили сваки детаљ који оспорава пројекат који су ови и многи други јасно оцртавали. Али, све прође. Πάντα ῥεῖ, говорили су стари Грци. (То је оно што ми знамо да прочитамо преко латинице panta rhei.)

Тако и потреба Запада да од Бошњака праве жртве а да би успостављали поредак на Западном Балкану. Нема више ни те снаге ни те потребе. Тачно је да сили у убрзаном опадању, што је Америка, (хитно) треба неки рат… Али фокус је сада на Ирану, Јужном кинеском мору, Украјини, северном делу корејског полуострва…

И тридесет година касније, ево опет Јанеза Јанше – после свих хашких оптужби и једносмерних намера да се уреде одоноси у БиХ (а и шире), али сад ни њему ни послодавцима не смета да Бошњаци буду само „своји на своме“, колико год то буде велико после „мирног разграничења“. Макар било „колк’ филџан“.

И, како пише у оном фантомском папиру, допустило би се Турцима да брину о том парчету које би се звало држава.

Али сад нема старог искусног муслимана какав је био писац „Исламске декларације“. „Нема те више Алија, оче наш“ (стих истог фолк хита из 1970.), а његов син, за кога не можете бити сигурни ни да је прочитао ту књигу, вођа је слабијег прегледа игре.

Кад је дошло дотле да Јанша спомиње Велику Србију, коју је убијао свим средствима свих ових година и деценија, онда би Алија разумео да може бити да Зулфикарпашић и није био сасвим у криву. И никад не би викао као неодрасли дечак коме су украли лопатицу за песак на плажи: „Радије бих данас умро него допустио да геноцидаши завладају дијелом Босне и Херцеговине!“

Геноцидаши!

Бакир као мали није читао ни народне басне. Рецимо, ону Није вјера тврда у јачега. Или, Његоша, иако је то било у читанкама кад је он ишао у школу: Вук на овцу своје право има, ка тирјанин на слаба човјека.

Он и даље мисли да неког на Западу стварно брига за унитарну Босну, ако има друга посла, ако се нешто промени. И поверује да је бићу без моралних скрупула, звало се Јанез Јанша или не, није тешко данас доћи у Сребреницу и ронити крокодилске сузе пред ТВ-камерама а сутра заборавити да уопште постоји то место.

Бакир Изетбеговић је још увек укопан у оном трагичном тренутку кад се Срби, по окончању рата, разумевајући шта их чека, селе из Сарајева. Ископавају и гробове.

Али, то је прошлост. Прогон Срба је доживео свој климакс и сада кривуља иде у падајућем смеру. Не зато што су прогонитељи сазнали нешто што је променило њихово мишљење, него што се променило све око тог прогона. Њихова моћ је у опадању, а друге моћи су у успону.

„То вам говорим данас, за Рамазан“, виче преплашени малишан који се још никад није суочио ни са самим собом. „Дакле, нема говора да ће то направити. Могу почети, али неће знати како ће то завршити!“

Коме се обраћа? Провереном бошњачком пријатељу Јанезу Јанши и онима који су Јаншу погурали да пише нон-пејпере? Или, Милораду Додику који сад може да се опусти и за трен ужива док му повратни антисрпски талас западне осеке сапира песак са зглобова.

Цитираћемо још једном Филипа Корвина: “Постоји један коментар општије природе који морам да дам о ратовима у бившој Југославији; он укључује концепт историјског памћења. Неким народима дозвољавамо да чувају историјско сећање. Дозвољавамо јеврејском народу да памти холокауст. И треба да га памте. Била је то страшна трагедија. Али српском народу не дозвољавамо да памти масакре у Другом светском рату које су над њима извршили нацисти и њихове босанске и хрватске слуге. То не значи да су сви Хрвати и Бошњаци били сарадници нациста; али хрватски усташки режим, који је укључивао и Босну – јесте.“

Вероватно би данас разумно било читати Мешу Селимовића. И доказати да је тај мирни умни човек, ипак, претеривао у самокритици: „До јучер смо били оно што желимо данас да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо камо да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо…“

Свако па и Бошњаци, могу изаћи из својих мртваја, само кад преузму своју судбину у своје руке. Све остало се зваршава нон-пејперима.

Што је још 2013. у НИНовој рубрици „Реч недеље“ Јован Ћирилов пластично описао: „терминолошки нон-пејпер је као нешто чега нема јер је пука скица. Наравно, озбиљна скица, на којој се каткада дуго радило, да би једном била прихваћена и спровођена у дело”.

Зато је Бакир Изетбеговић у праву кад се овако на сав глас плаши тога „чега нема“. Јер, није то без ичега.

fakti.org, sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.