Рељић: Мали Јаков свом либералном јату лети, он не може да изда јер издати може само „наш“

Слободан Рељић (Фото: sveosrpskoj.com)

ДОЧЕКАСМО – да оде и Мило. Куда ће и шта ће, гледаћемо, али се више нико неће узбуђивати.

Његова најдеснија рука, Свето Маровић, одавно борави у Београд као човек који је остварио црногорски сан – да се постане Теразијски Црногорац. И Мило Ђукановић то може да завoли и то ништа мање него што је мрзео. Видећемо.

То је сад само гориво за таблоиде.

С другу страну, Београду можеш да радиш шта год – али ту ће се наћи ширине да те разуме и да те се дочека раширених руку, па и с дивљењем. Тако је, сетиће се и Мило, Герхард Шредер, немачки социјалдемократски канцелар који је са страшћу немачког националсоцијалистичког канцелара Адолфа Хитлера 58 година касније (1999,) бомбардовао Београд – бивао саветник председника Србије (!) и срдачно грљен и поздрављан баш тим поводом.

Београд ће тако имати разумевања и за Мила, ако реши да га почаствује својим доласком. Дакле, не бринимо о Милу.

Занимљивије је шта ће да чини млади либерал Јаков, који је уз одушевљену српску подршку – потукао Мила до ногу. На Албанце и остале мањине овај пута није могао да рачуна. Ни на друге мањине, без обзира што је његов „став о Сребреници познат“. Као и други ставови.

Као рецимо и о државном удару – кад су Руси, а да их нигде није било, насрнули на Црну Гору, па су санкције Русији – оправдане, ма шта већински део народа мислио.

Прича о Јакову Милатовићу је, верујем, важна јер се либерали (може и са наводницима, али нема потребе) на Западном Балкану множе као гљиве после кише.

Прво, да утврдимо чињенично стање: у Албанији већ имамо Едија Раму, који тако радо са Србима тј. политичарима из Србије тикве сади а онда им их још радије разбија о њихове главе, годинама; Федерација Босна и Херцеговина је себи нашла Елмедина Конаковића на челу колоне; после Зорана Заева Северна Македонија је добила још бољи примерак – Дмитар Ковачевски се вика; Аљбин Курти је ту, љубитељ слободе која се не разбацује на друге националности; Ана Брнабић је изузетна егземплар београдског достигнућа; а није баш јасно али личи да би ново партијске чедо Јелене Тривић могло да у Републици Српској олиберали политичку сцену… надајмо се да грешимо.

Да би разумели ове улоге, важно је утврдити да неолиберализам, како се последњој деценији тепа либералима а да би се њихово бауљање одвојило од светлог лика либерализма, није ништа друго до – либерализам. Оцветали либерализам са трулим корењем али – либерализам.

Они који памте како је то ишло с марксизмом, сетиће се како се у фази његовог труљења одједном враћало – младом Марксу.

Марксизам и Маркс нису успевали да одговоре изазовима времена, али – ако се вратимо младом Марксу, видећемо да је он био и бољи и другачији. Није вредело, сетићете се. А либерализам (идеологија која именом обећава слободу) био је целим својим трајањем толико добар да је створио Маркса и комунизам у XIX веку. А после и – националсоцијализам и фашизам у XX веку.

Већ крајем XIX столећа базична идеологија Новог века – либерализам – могла је да се сведе на сведочење из последњег часа оног јунака Достојевског који је био „лажни и јевтини мученик либерализма, мекушац, али ватрени бранилац лепоте“ а који рече: „Читав свој живот сам лагао, чак и кад сам говорио истину. Главно је то што сам себи верујем, кад лажем.“

И у низ наврата либерали су успевали читав век да по свету налазе, мало милом више силом, милионе који су им веровали да су њихове намере – добре.

Да би та лагарија успевала широм света, либерали су развијали моћна средства: од ширења „страних инвестиција“ као пљачке која се звала прогрес, од поклањања демократије као обећања за слободу и правду, распиривања заносних потреба кроз систем потрошачког друштва а које су поништавале вековне друштвене вредности, преко холивудских сејања хипнотичких идеала, успона медијске производње „њихове истине“ и ИТ технологија, разастирања НВО-јединица на свим меридијанима… на крају стварања дигиталног концентрационог логора који се надзире финансијским терором који се некад народски звао зеленашење.

А велика магија која повезује људе у савременом либерализму је – дуг.

Дуг појединца од рођења до смрти, дуг породица, народа, држава… Сви су дужни, некој сили која се распростире у сенци бескрајног сјаја.

И зато данас, само проређени зависници од грађанизма и демократизма, док гледају огавно пропадање идеја које су волели „до смрти“, верују да кад се истроши неолиберализам – вратиће се либерализам. И све ће кренути изнова. Liberté, Egalité, Fraternité!

Да се још једном извичу велике речи, а да се онда иза њих још више пљачка и – лаже. Гебелсовски! На велико.

Али не. Не може. Нема шта да се врати. То је историјски потрошено.

И остаје нам да се вратимо Аристотеловом знању – да и монархија, и олиграхија, и демократија могу бити функционалне и добре владавине. Али, да и свака од њих могу бити и лоше – и најгоре. Свако време носи своје бреме. И свако о себи приповеда као о – најбољем могућем.

Либерални цар је данас – го.

За Емануела Макрона парламент је добар, ако не држи страну народа него његову. Ако пак „поклекне“ у неком трену и запрети да би могао да подржи народну вољу, коју милиони људи демонстрирају на улицама, месецима – онда ће бити прескочен.

Народ је важан у говорима, пригодним говорима, али – постоји оно Нешто што владара држи на позицији владара. И владар (како то данас бедно звучи!) зна кога му је слушати.

Оно што се зове „грађанским“ на Балкану – није ни као Макрон. То мора слушати и Макрона, па и његовог амбасадора, наравно, ако се не испречи неки амерички чиновник. Онда либерал зна шта је либерално понашање.

Мали Јаков ту никад неће направити ни једну грешку. Ако мислите како је мали Мило постајао Монтенегрин без премца сетићете да се он ломио – од немила (Слободана Милошевића, патријарха СПЦ, ђинђићевских дружења) до недрага (руских тајкуна, добронамерника из ММФ, бриселских чиновника). Пливао, ронио, скретао… Сналазио се. Братимио. Па, и издавао. Мрзио Амфилохија… Хапсио, разгонио…

Мали Јаков није од тог материјала. Нити сценарио предвиђа такве радње.

Он не може да изда. Да изда може „наш“, да л’ црногорски, да л’ српски. Мали Јаков није „наш“, као ни Ана Брнабић… или Ковачевски. Пошто још нису окончани радови на пројекту Велика Албанија – Рама и Курти могу бити и „наши“ (њихови), али то је само функционалност – и они морају као они други да буду, зна се, чији. Чак и кад схвате да је то на њихову штету, као што се десило Бошњацима. Али повратка нема.

Не ваља да се друже са Орбаном или да мисле да је Путин човек, или да Кинезе ваља узимати за економске партнере. То су табуи. Чак и кад је то штета по њихове народе, нема прекршаја табуа – уосталом, то што је нешто штета за народ не значи да ће бити штета за њих и њихове. Партијске сараднике и род рођени. И не морају да се оптерећују главоболним питањима – куда иде овај свет? Јавиће им се. А народ ће све више ићи друмом, а либерали-владари шумом.

Економски прогрес? То је у сигурним рукама. ММФ им је при руци у сваком тренутку. Стране инвестиције ће им бити ту – како треба. То што неће имати ништа – тако и треба. Послушајте добошаре из Давоса: Нећете имати ништа, а бићете срећни! А дуг ће расти као снег на Шавнику. Само се никад неће отапати. Пролеће није превиђено.

Зато се новоизабрани Јаков Милатовић морао огласити одмах и јасно. Славимо што је отишао Мило, али сетите се „и после Мила Мило“. Ништа ново. Једино ће се морати причати бедније бајке, пошто сад нема ни као у Милово време. Неће проћи ни пола године а осетиће се и милоносталгија. Подгревање мртваца, али и на њему ће се неке душе моћи огрејати.

Мали Јаков&компани на Западном Балкану знају да „Европа нема алтернативу“, да је НАТО миротворац, или ће се смислити нека беднија фраза пред којом би се и Орвел постидео.

А за то знање надају се да они неће бити део те тако – (не)срећне породице из простог народа. За њих ће се нешто наћи. Не као за чика Шваба, не колико за Макрона, али – према свецу и тропар, надају се.

То је увек више него што народ којим владају може и да сања.

Уосталом колико дају народног то што добијају је ситница, па ће давосовски праведници то узимати у разматрање.

И тако ће то ићи. Још неко време.

sveosrpskoj.com
?>