РАНИ ЈАДИ ЈЕДНОГ НОБЕЛОВЦА

Пише: Дмитриј Самојлов

Почео сам да читам мемоаре прве жене Александра Солжењицина, Наталије Решетовске. И тамо има много занимљивих информација о томе како је Солжењицин робијао 1945–47.

Да се одмах оградим: не сумњам у логорску трагедију и Солжењицинов списатељски таленат, као ни у његов књижевни и људски подвиг. Само што, чини ми се, сећања Решетовске логорској теми дају додатну димензију.

У почетку је робијао у Новом Јерусалиму, у Подмосковљу. Тамо је са исхраном било лоше, па су му храну слале тетка и жена, које су се специјално због тога из Ростова преселиле да живе у Москви. Риба, динстано месо, путер и бели лук били су у сваком пакету, које су рођаци недељно доносили Солжењицину.

Поред тога, у пакетима су били: папир за писање, пар једноставних бележница, 2–3 челичне оловке, пар меких оловака, дуван „Дукат“, шибице, оловке у боји, коверте, разгледнице и марке, новац у ситним банкнотама, шоља и сапун.

Кад је пребачен у логор на Бољшој Калужској у Москви, жена га је обилазила два пута недељно. Не ради испоруке пакета, већ ради пуноправног виђења. Обавезни артикли били су: електрични решо, лонац, свеже новине…

Цитат из Солжењициновог писма Наталији: „Сисам бомбонице `монпасје` док читам `Ану Карењину` пре спавања. Комбинезон који ми је послала мама је диван. Штета је покварити га током општег рада. Чизме су мало уске.”

Даље, Солжењицин се уписује у аматерску уметничку секцију, што општем затворском режиму даје извесно олакшање. Жели да постави сцену из Шекспирове „Укроћење горопади“. Жена купује том и даје му га у логору, испоставља се да Солжењицин није задовољан преводом. Затим Наталија Решетовска одлази у Лењинову библиотеку и ручно преписује тражени фрагмент у потребном преводу.

Солжењицина не укључују у аматерске представе, али не зато што се не уклапа, већ зато што у логор долази уметнички ансамбл професионалних глумаца.

Да није било жена, не би било ни књига, ни награда, ни самог Солжењицина.

(Телеграм канал Д. Самојлова; превео Ж. Никчевић)