РАДИКАЛНИ ФЕМИНИЗАМ ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА: СВЕДОЧЕЊЕ ВЛАДИСЛАВА ЂОРЂЕВИЋА

Фото: Јутјуб

РАТ У КУЛТУРИ

Искрено поштујем рад Владислава Ђорђевића, тихог, смиреног и ненаметљивог човека и хришћанина, који је свој живот посветио сведочењу истине о антиришћанској епохи у којој живимо. То је епоха слома свих вредности, у којој је човек згажен и понижен управо као лик Божји. Циљ је, у коначном смислу, стварање трансхуманог биоробота, и, после свега, укидање човека као таквог и прелазак на тзв. „вештачку ителигенцију“. Иза овог процеса налазе се антихришћанске квазиелите глобализма, и оне, свим доступним средствима ( а у рукама им је новац и моћ овога света ) желе да уклоне Христа како из историје, тако и из људских срдаца. Сва поља су бојна поља – од економије до философије и теологије.

У сврху рушења традиционално хришћанских друштава данас се, у име „људских права и слобода“, користе и разни покрети, попут политичког хомосексуализма, чији је главни „војни“ потенцијал разарање породице. Када је, рецимо, почео рат на Украјини, шеф британске обавештајне службе, МИ 6, изјавио је да се она води и за ЛГБТ вредности, које Русија негира, а недавно је британски премијер, Борис Џонсон, звани Боџо, истакао да је Владимир Путин оличење „токсичне мушкости“.

Ако је тако, а јесте, српском друштву су неопходни људи попут Владислава Ђорђевића, који, из хришћанске перспективе, разобличавају лажи маскиране у нове истине и будућност ( које, ако се настави изумирање човечанства, неће ни бити ). Ђорђевић је стога нарочиту пажњу посветио безбожничком радикалном феминизму и његовим подухватима у свету и код нас.

АНДРОГИНИЗАЦИЈА ЧОВЕЧАНСТВА

Треба, дакле, уништити мушкарца и жену онакве каквима их је Бог створио. Зато се иде на „андрогинизацију“ и „унисексизацију“ човечанства. Ђорђевић истиче:“Скривени циљ феминизма је уништење природних разлика међу половима. Да би тај циљ постигао, феминизам је постао пропагатор мита о андрогиности. Феминистима није било довољно пропагирање грчког мита о андрогину, него су почели и да шире идеју да је мит о андрогину библијски. Али Адам није био андрогин, него мушкарац. Постоји веома мали број рођених хермафродита. Постоји и мали број рођених бисексуалаца. Њихово постојање не може водити ка закључку да су сви људи „психички хермафродити” и „бисексуалци”. Потпуно је месечарски ту тезу правдати тврдњом да је библијски Адам био „андрогин”. Библијски извештаји тврде да је провобитни човек створен у форми два јасно дистинктна бића: мушког и женског. Дакле, разликовање полова има јасну научну и библијску оправданост. Савремено глорификовање „унисексности”, „психичког хермафродитизма”, „бисексуалности” и „андрогиности”, како то чине многи заступници права жена и хомосексуалаца није у складу ни са библијским извештајима ни са реалношћу. Многи феминисти и психоаналитичари искривљавају библијске извештаје и научне чињенице да би стекли друштвено одобравање које иде уз пропагирање „родног” феминизма и хомосексуализма.“

ИЗМЕНА СВЕТОГ ПИСМА

Радикални феминизам има за циљ измену основног хришћанског текста, Светог Писма, да би лажне идеје изнутра поткопале хришћшанску веру. Њима је циљ тзв. „џендер хришћанство“, које није Христово, него антихристово. На тај пут су одавно стали либерални римокатолици и, још више, протестанти, који су тврдили да су верни Светом Писму. О томе пише Ђорђевић:“Преводити Библију је важан и одговоран посао. Али сугеристи да Библију треба преводити на „родно неутралан језик” значи сугерисати њено кривотворење. Јер језик Библије је „родно” наглашен. Библија даје бројне метафоре за Бога и већином су то мушке (Господ, Цар, Судија, Женик итд.). Одбацити сву ту метафорику значи одбацити већи део Светог Писма, тј. уподобљавати Свето Писмо феминистичкој идеологији.“

Зато нема и не може бити компромиса између хришћанства и савременог радикалног феминизма у служби глобализма. Јер, како каже Ђорђевић:“Данашњи феминизам и хришћанство су две различите, дивергентне идеологије. Феминизам заступа егалитаризам, а хришћанство комплементаризам; феминизам је против организоване религије, а хришћанство је управо то – организована религија; феминизам је против моногамне породице, а хришћанство је за моногамну породицу; феминизам оправдава побачај, а хришћанство га осуђује; феминизам је антинаталитетан, а хришћанство наталитетно; феминизам је антифамилијаран, а хришћанство фамилијарно; феминизам оправдава хомосексуалност и остале сексуалне перверзије, а хришћанство их осуђује.“

Компромис је, дакле, немогућ. Борба за Истину се мора водити до краја.

ШТА ЈЕ УЧЕЊЕ ЦРКВЕ

Наравно да хришћанство не пориче једнако достојанство мушкараца и жена. Ђорђевић нам указује на чињенице:“Насупрот сугестији „феминистичких теолога”, Исус није био „родни” феминиста. Он није у име „родне равноправности” увео „квоте за жене” када је бирао своје Ученике. За Дванесторицу изабрао је само мушкарце. Иако је поштовао Своју Мајку, ни Њу није уврстио у Дванаесторицу. Исус је поштовао ред васпостављен приликом Стварања.

Али Он је, поштујући Предање, женама признавао онтичку (бићевну) и аксиолошку (вредносну) једнакост са мушкарцима. Са женама је разговарао на хуман и благочестив начин. Није их одбацивао, него прихватао као равнопрана људска бића. Помагао је равноправно женама као и мушакрцима.

Исти став су имали и Христови Апостоли. Св. Павле је тврдио да „у Христу Исусу” „нема мушкога рода ни женскога” (Галатима посланица 3,28). Тиме је обзанио Хистов став да су полови онтички, аксиолошки и сотириолошки једнаки. Ипак, ни он није био „родни” феминиста. Није се залагао за „квоте” у црквнеим службама. Женама је давао часно, али не доминанто место у Цркви. По Св. Павлу жена не може бити свештеница.

Црква признаје онтичку, аксиолошку и сотириолошку једнакост полова, па све Св. Тајне – изузев Св. Тајне свештенства – удељује једнако женама и мушкарцима. Али Црква потврђује Промисао Божји васпостављен приликом Стварања, а поштован и од Господа Исуса Христа и свих Апостола, па Св. Тајну свештенства удељује само мушкарцима.“

Тако, неодступно, сведочи Владислав Ђорђевић.

ПУТ ЉУБАВИ И СЛОГЕ

Радикалне феминисткиње су учитељице мржње и неслоге у име „равноправности“. Као прави хришћанин, Владислав Ђорђевић нас подсећа да је основа мушко – женских односа љубав и узајамно поштовање.  Муж треба да воли своју жену исто као што је Христос заволео Цркву и предао Се за њу (Еф. 5, 25) у пожртвованом подвигу љубави која се разапиње и која не тражи своје. Муж и жена треба да се повинују једно другом. ( Еф. 5, 21 ) Повиновање супружника је међусобно. Оно подразумева да су стране равноправне, премда своју равноправност остварују на различите начине: жена – сматрајући да је муж одговоран као „глава”, а муж – волећи жену као Христос Цркву.

ХВАЛА ПОСТОЈАНОСТИ ВЛАДИСЛАВА ЂОРЂЕВИЋА

У Уисмансовом роману Насупрот о познатом ранохришћанском апологети Тертулијану се каже: „Он, одиста, беше живео у узбуркано време које су потресали страшни метежи, под Каракалом, под Макрином, под оним чудноватим архижрецом из Емеса, Хелиогабалом, и мирно је припремао своје проповеди, своје догматске списе, расправе, беседе, док се Римско царство љуљало из темеља.” …

Око нас се, као у доба Тертулијана, руше светови, а Владислав Ђорђевић, мирно и са старинским, непорецивим ауторитетом, истражује златне жице хришћанског предања, подсећајући нас на изворне вредности наше вере, указујући на праве начине читања српске и европске религиозне традиције. Он схвата – када се светови руше, морамо допрети до оног што је трајно. Хвала му због тога.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ