Протојереј Андреј Ткачов: О лажном човекољубљу. Не журите у Вавилон!

Извор: Фејсбук страница Желидрага Никчевића

Време захтева, ако не прозорљивост, онда бар проницљивост. Кључ за препознавање обе грађевинске структуре у свакодневном животу лежи у Литургијском животу, трезвености и љубави према Светом писму

Треба да учествујете у изградњи Ковчега. Чак и ако то од вас не траже. А у изградњи Вавилонске куле не треба да учествујете, чак ни ако вас јако моле и позивају.

У пракси се све дешава управо супротно.

То је делимично због очигледног апсурда изградње Ковчега. Ноје га је градио не само веома дуго, већ још и веома далеко од воде. Сва аристотеловска логика буни се против такве радне активности. Зашто? Из ког разлога? Ради чега?

„Бог је заповедио. Дакле, тако треба. Послушајмо Бога, па ћемо видети.”

Да, али ово нису аргументи за практичан ум, неспособан да сагледа идеје и предлоге из другог света.

Са становишта светске праксе, сав религиозни живот је бескористан и апсурдан труд, зарад пролазних циљева. На страни обичног практичара стоје логика и искуство, корист и профит. Тешко је с њим полемисати. Док с неба не стигне Потоп.

Узгред буди речено, Петар Велики је своја прва бродоградилишта изградио далеко од свих мора и океана – у близини Вороњежа. По степену привидног апсурда, то је аналог изградње Ковчега. Тешко је поверовати да су из ове идеје израсле све руске флоте: Балтичка, Црноморска, Северна, Тихоокеанска.

А Вавилонска кула? Сложена архитектонска структура, дизајнирана да велича и прослави људски род; грађевина у чије темеље је поред цигле и блокова положена својеврсна мистика! Тамо Ноје, који са својим синовима вуче балване уз подругљиве звиждуке публике. А овде – стотине хиљада људи који раде организовано; овде – дисциплина, идеја, инспирација и – очигледан резултат који расте пред нашим очима. Овде ће и највећи лењивац пожелети да донесе циглу или да гурне колица са песком на спрат. Сигуран посао.

У данима наранџасте баханалије у Кијеву, чак и они похлепни људи, од којих је узалудно зими затражити снег, примећени су у пословима специфичног доброчинства. Кували су боршч, пекли палачинке и трчали на Мајдан да нахране „револуционаре“. Придружили су се, колико су могли, историјском тренутку. Тако функционише масовно лудило, за које нису потребне оргије и црне мисе, које се сасвим подношљиво манифестује у атмосфери лажног човекољубља.

Дакле, потребно је да градите Ковчег, упркос чињеници да циљеви нису потпуно јасни и да је будућност у магли. Наредбе и заповести не подразумевају детаљна тумачења. Није ли цео Црквени живот аналог једне такве дуготрајне и чудне изградње? Зашто постови? Зашто је овде труд, а тамо награда? Зашто су потребни и послушност, и борба са страстима, и покајничка јадиковка? Зар није могуће да, након што видите како други то раде, само зазвиждите и одете својим послом?

А световна делатност, која игнорише вољу Божију, која не жели да чека да Град сиђе са Неба, и гради свој Град, није ли то нова Кула, за коју је цео свет Вавилон? Очигледно је да постоји много заједничких карактеристика. Али земаљска делатност привлачи, вуче ка себи и увлачи у свој вртлог. Глобална економија, глобални ресурси, глобална размена информација. На хоризонту ће једног дана црвеном пругом засветлети глобална влада, чији је немоћни близанац у лику УН одавно свима познат.

Грађевинске бригаде чекају прилику да учествују у изградњи века. „Зар вас још нису пустили? Још нисте у Светској трговинској организацији? Ни ми. Ох! Причекаћемо. Да ли сте успели да продате квоте за угљен-диоксид? Ни ми. Причекаћемо.“ И они чекају. Читави народи са својим генетским памћењем, болом у срцу и дугом историјом чекају час Икс, кад ће им бити дозвољено да мешају малтер за зидаре који раде на горњим спратовима.

Ковчег је грађен у једном времену. Кула у другом. Буквална вододелница између ова два догађаја је – вода Потопа. Ковчег и Кула су буквални и историјски догађаји. Али у исто време, ови догађаји су духовни и симболични. У погледу духовних процеса, данас се истовремено граде и Ковчег и Кула. Истовремено се одвијају стваралачки процеси који су усмерени на спасење, и процеси повезани са богоборачком делатношћу, са изградњом Земаљског града, који се накострешио према Небеском граду ракетама земља-ваздух.

Занимљиво је и да многи нађу времена да раде на оба објекта: пре ручка – на изградњи Ковчега, у касним поподневним сатима – на изградњи Куле. И народи учествују у овом процесу на различите начине. Неки још не граде ни једно ни друго. Неки граде само Кулу. Неки, као што је већ поменуто, успевају да добију новац из оба ресора. Али не, са сузама вам кажем, нема ни једног народа који би градио само Ковчег – за свакога ко жели да се спасе, а не би месио глину за неимаре-богоборце.

Волели бисмо да ми будемо такав народ. Бити такав народ је наша национална идеја и потајни сан. То је и нада света. Али, за сада, не успева. Очигледно, не желимо довољно јако. Или смо погрешно схватили суштину онога што се дешава.

Време захтева, ако не прозорљивост, онда бар проницљивост. Кључ за препознавање обе грађевинске структуре у свакодневном животу, као и увек, лежи у Литургијском животу, трезвености и љубави према Светом писму.

С руског посрбио: Ж. Никчевић

stanjestvari.com