ПРОРОКОВИЋ: Курс Сарајева „Срби су криви за све“ најопаснији је за – Сарајево

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: fakti.rog/Joe Marquette/POOL/AFP/Getty Images

Бакир Изетбеговић ће стати „испред народа“. „Радије бих умро него допустио да геноцидаши завладају делом Босне и Херцеговине“, вели.

Међутим, разлог за његово реаговање и овако оштре речи уопште нису „геноцидаши“. Разлог је сада већ фамозни „нон-пејпер“, којег у Бањој Луци и Београду нико није ни видео пре него што је о њему штампа почела писати!

Да, очекивано бејаше да се и ово припише Вучићу, а коме другом би прекрајање граница пало напамет!? Тја, он је заговорник разграничења, неко ће то разумети „у једнини“ и везивати само за косовску тематику, неко ће то разумети „у множини“ и везивати за целокупан (пост)југословенски простор. Ипак, таква процена не само да је наивна, већ и сасвим погрешна.

Суштински, овакав „папир без заглавља“, или тачније верзије, мање или више сличне, које су представљане у средствима јавног информисања, нити одговарају Србији, нити одговарају Вучићу.

Што се Србије тиче, представљеним се нуди својеврсна трампа – Косово и Метохија за Републику Српску. Шта би било са севером Косова није најјасније (јужнотиролска аутономија?), али би се Београд још морао одрећи југа централне Србије. Ето, као бајаги, испоштован је принцип да „нешто добијемо, а да све не изгубимо“.

Истовремено, пак, појављују се две државе, или два народа, који све добијају, а ништа не губе!

Албанија се шири све до Бујановца и Прешева, уз додатак близу четрдесет посто Северне Македоније постаје респектабилан регионални играч са незанемарљивим потенцијалима, док Хрвати узимају оно што нису могли у Дејтону.

Ипак, зарад уласка у бошњачко-хрватску матрицу и одустајање од Херцег-Босне Туђман је издејствовао сагласност за спровођење „Бљеска“ и „Олује“, што је укључивало не само пораз Републике Српске Крајине, већ и етничко чишћење српског становништва. „Добитке за Хрватску“ треба сагледавати и из тог угла.

Дакле, у геополитичком контексту, оваква трампа има и минусеве, није баш у интересу Србије. Што се Вучића тиче, њему је ово и својеврсно упозорење у шта се све може претворити „концепт разграничења“.

Добиће у комшилуку Велику Албанију и Велику Хрватску!

Дакле, нема пуно политичких мотива да нешто овако нуди, поготово не у овом тренутку. Но, без обзира на то ко иза овога стоји и који су циљеви свега, а о томе постоји барем неколико различитих теза, није рано за извођење једног од најважнијих закључака: две државе или два народа су предвиђени за апсолутне губитнике!

Босна и Хервеговина и Северна Македонија третирају се као чисти геополитички објекти, територије са којима међународна заједница може радити шта жели, делити их и поклањати, чак се и не обазирући на мишљење конститутивних народа са релативном или апсолутном већином.

Зато, што се хомогенизације сопственог бирачког тела тиче, Изетбеговић јесте погодио циљ. Али, што се шире слике тиче, он је успео да промаши целу мету.

Инсистирајући на старој и добро укорењеној мантри о „геноцидашима“, што је „питко“ за гласаче који су ову мантру прихватили као једину исправну историјску истину, Изетбеговић потпуно занемарује да је овај предлог дошао са друге стране и да има другачију сврху.

Његово мишљење, саопштено ономад на конгресу СДА, како „Срби и Хрвати треба да постану више Босанци“ изгледа да не интересује ни оне које у Сарајеву сматрају најближим савезницима. Јаншу, рецимо! И оне за које је Јанша одрађивао посао!

Добрим Бошњанима оставили би на управу око трећине Босне, али са изласком на море! Тај излазак на море, тај коридор, е то ће их спасити!

Срби и Хрвати не би постали више Босанци, заправо, суштински се више не би ни везивали за Босну. Наравно, понуђени предлог је нереалан, неостварљив, у великој мери и неприхватљив. Не зна се ни ко би гарантовао његово спровођење, нити како би се реализација опослила.

Оно што се, међутим, јасно уочава, јесте да постоји рангирање на привилеговане, чије интересе у потпуности треба задовољити и заштитити, незаобилазне, чији се интереси у одређеној мери морају уважити и небитне, оне који ће служити за намиривање других.

Не треба за Изетбеговића бити проблем само у томе што се БИХ дели, већ још и више целокупан контекст понуђене приче, сврставање муслиманског корпуса у трећу категорију, смештање добрих Бошњана, који ће наставити да чувају Босну, међу небитне.

Упркос тапшању по рамену, подршке да се одржи наратив о геноциду, непрестаних обећања о дедејтонизацији, на крају крајева, реалност нам ипак показује да, као што се мир деведесетих могао сачувати договором муслимана и Срба, што је и покушано споразумом Алије Изетбеговића са Слободаном Милошевићем, тако је и мир данас могуће сачувати унапређењем односа између ове две стране.

То се не постиже причом о „геноцидашима“, нити заменама теза које имају за циљ хомогенизацију сопственог бирачког тела, већ стрпљивим радом на постизању комплексних договора којима би се осигурала будућност.

Ваљда је лакше са Србима отворити искрен и садржајан дијалог о ратним дешавањима и, између осталог и питању да ли је сребренички злочин био геноцид, по цену да око тога буде и неких уступака, него и даље тврдоглаво опстајати на позицији која саме Бошњаке оставља у позицији чистих геополитичких објеката.

Да ли су у Сарајеву икада враћали филм уназад и размислили – шта би добили да су Алија и Милошевић испунили договорено, да је БиХ остала у саставу СРЈ!? Имали би, извесно је у свакој варијанти, или председника или премијера те веће државе, плус федералну јединицу без ентитета, унутар које би се највише питали.

Имали би, када се црта подвуче, више него што имају данас, у једној мултиетничкој држави (истина, са српском већином, али и са осигураним институционалним гаранцијама), на челу федералне јединице којом би суверено управљали (без икаквих дилема, Милошевић би жртвовао аутономију прекодринских Срба због савезништва са муслиманима).

Данас имају трећину власти, у такође мултиетничкој држави, која је више међународни протекторат него самостална, нису власни да суверено управљају чак ни успостављеним ентитетом.

Б-Х муслимани су много изгубили у протеклом рату и трагајући за разлозима таквог расплета, помало сами, а помало и циљано усмеравани кроз пројекте вазда расположених западних фондација – дошли су до одговора како су за те њихове губитке највећи кривци Срби! У реду, има и у томе дела истине, али опет – само дела.

Свако је бранио своје или оно што је доживљавао као своје, како остали, тако и Срби.

Исто тако, делове истине треба потражити и на другим странама. Историја није црно-бела слика. За губитке су одговорни и политичари које су муслимани бирали, њихове лоше процене, они који су са њима трговали, као и тапшачи по рамену, појединци из међународне заједнице који су им свашта обећавали и којима су беспоговорно веровали.

Није морало бити тако, највероватније, историјски процеси могли су кренути и другим током. Сада, када се већ не може мењати оно што је било, може се утицати на оно што ће бити.

Остајање на том курсу „Срби су криви за све“ заправо је најопасније за само Сарајево.

Даљом радикализацијом односа и новим кризама добиће још мање него што имају данас. И то што ће „геноцидаши“ одговорити на овакву реторику није једини и највећи проблем ни Изетбеговића, ни муслимана. Највећи проблем је што се и у размишљању аутора овог „нон-пејпера“ показује да у тим кризним ситуацијама није опортуно стајати на страну добрих Бошњана.

Они су ту средство за изазивање криза, евентуално за њихово усмеравање, ништа више од тога. А када криза прође, биће подстрекивани да опет шире тезе о „геноцидашима“, злим Србима који су се још једаред над њима иживљавали.

Као да Срби и немају других ствари на памети. Баве се само Босном. У ствари, реалност је нешто другачија.

Јанша и другари добре Бошњане уопште не схватају озбиљно. И ако желе да их неко схвати озбиљно, у Сарајеву би морали најпре размишљати о договору са „геноцидашима“. Иако је у овом тренутку неизводљиво, пре свега зато што то знају и Јаншини другари који то неће дозволити, у том смеру би се могло размишљати.

У супротном, садржај „нон-пејпера“ лако може постати реалност за БиХ, чак и ако његови други делови не буду спровођени у пракси.

Јер, без обзира ко иза овога стоји и какви су циљеви свега, без обзира на неостварљивост и неприхватљивост, још нешто треба имати у виду: оваквим приступом легитимизује се идеја промене граница и прекомпозиције (пост)југословенског простора.

fakti.org, sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.