Пол Крејг Робертс: ПУТИНОВА ОСНОВНА ГРЕШКА – УПОРНА ТОЛЕРАНЦИЈА

Пол Крејг Робертс (fakti.org)

Покушај Кремља да води борбу уз минималну употребу ресурса и без икакве обавезе да подрива владу и функционисање Западне Украјине, а притом на фону прилива оружја из Сједињених Држава и НАТО-а, постао је један од разлога пробоја украјинских трупа у слабо брањену линија руских снага у области Харкова на истоку Украјине.

Био бих изненађен ако Русија, далеко супериорнија по снази, брзо не поврати контролу над војном ситуацијом у Донбасу. Али успех Украјинаца, колико год био ограничен или привремен, осудио је „ограничену операцију“ која је, по мом мишљењу, била осуђена на пропаст од самог почетка.

Била је осуђена на пропаст због апсурдне претпоставке Кремља да ће Вашингтон дозволити да операција остане ограничена. Ширење сукоба је било загарантовано. Чињеницу да су се борбе прошириле сад разумеју руски ТВ водитељи, који кажу да је посреднички рат у Украјини између САД и Русије завршен и да се Русија сад суочава са реалним обрачуном са САД и њиховим НАТО марионетама. Да би Русија наставила присуство у Украјини, Кремљ мора започети прави рат и збацити владу у Кијеву, као и уништити државну и цивилну инфраструктуру која Украјини омогућава да се бори, добијајући све опасније западно оружје. Запањујућа је претпоставка да ће Русија успети да протера украјинске трупе из Донбаса и онда потписати споразум о окончању сукоба.

Успех Украјине у области Харкова довешће до даљег ширења сукоба. Европски ентузијазам, који је већ на измаку, поново ће порасти, а Вашингтон ће прибећи провокацијама да би појачао притисак на Путина. Неоконзервативци ће инсистирати на појачавању снага САД/НАТО на руским границама и стварању проблема у бившим, али сад независним руским провинцијама, преузимајући ризик да убеде Русију да се на њу спрема инвазија великих размера док је она заузета у Украјини. Ако се то догоди, упалиће се фитиљ нуклеарног рата.

Кремљ је изгубио кад је дозволио Вашингтону да збаци украјинску владу и постави марионету која мрзи Русију. Кремљ је поново изгубио кад је пре осам година пропустио прилику да поново укључи Донбас у састав Русије, чиме би окончао сукоб пре него што је могао да почне. Кремљ је поново изгубио кад је покренуо ограничену војну операцију, ограничену на Донбас, кад је било неопходно муњевито уништење Украјине пре него што је Запад стигао да реагује.

Како објаснити ове стратешке грешке Кремља? Не знам сигурно. Претпостављам да је Путинов циљ био да Русију учини прихватљивом чланицом западног глобалног поретка. И овај циљ је наметнуо све врсте ограничења на опсег његових акција.

Путин није могао да прихвати молбе република Донбаса да се врати кући у Русију, јер би то потврдило западну пропаганду да намерава да обнови совјетску империју. Путин није могао да одобри муњевито освајање Украјине јер би то заувек бацило Европу у наручје Вашингтона.

Путин је деловао у оквиру међународног права – које Вашингтон и НАТО игноришу – у својим покушајима да докаже како Русија поштује закон и прибегава сили само као последњем средству.

Путинов избор били су споразуми – као што је споразум из Минска, на који је Кремљ улудо потрошио осам година, и споразум о узајамној безбедности који је Кремљ покушао да добије од Вашингтона и НАТО-а пре него што је покренуо ограничену операцију у Украјини. Зашто се толико фокусирати на споразуме, чак и кад се Кремљ с правом бескрајно жалио да Вашингтон све споразуме крши? Ово наводи на помисао да је главни циљ Кремља био да обезбеди Русији заслужено место у западном систему, што је као резултат оставило Кремљу могућност само да реагује, ускраћујући себи право на проактивну политику која би циљала на руског непријатеља.

Да бисмо имали тако нереалан циљ, неопходно је занемарити „доктрину Вулфовица“ о хегемонији САД. Тиме се занемарује чињенице да сама моћ и буџет америчког војно-обавештајног комплекса захтевају да Русија буде амерички непријатељ број 1. Циљ нормализације односа са Русијом је довео до пада председника Трампа. Суочен са тако значајним доказима као што је пад Трампа, како је Кремљ могао да остане у заблуди и настави да говори о „нашим западним партнерима“?

Путин је на много начина велики лидер и светски човек, али је он озбиљно погрешио у реалној ситуацији. Његова толеранција на увреде и провокације само подстиче Запад да иде још даље, а те провокације су већ на ивици покретања рата који ће уништити западни свет.

 

(www.paulcraigroberts.org; превео Ж. Никчевић)