Петар Пашков: АКО ТЕ ЗАБОРАВИМ, ВИЗАНТИЈО…

Византија

Још мало ћу се позабавити поновним измишљањем точка: вероватно је неко о овоме већ писао, али је мени та идеја први пут пала на памет и желим да је забележим, како је не бих заборавио или изгубио.

Рецимо, у Француској у 17–18. веку Византија је била омиљена (толико да су византијски љубавни романи постали популарно штиво и појављивале су се салонске адаптације које су потом превођене на руски). Затим су просветитељи, Волтер, Русо и друштво, почели да жигошу Цркву, историју и средњи век. Посебних „пет минута мржње” посветили су Византији са њеним исихастима, Јустинијанима и Теодорима. Али зашто је средњи век у целини преживео Просветитељство, док је Ромејска империја претрпела потпуно „проклетство сећања“?

Сад сам помислио – понављам, уверен сам да идеја није нова, једноставно је бележим ради памћења – поента је вероватно у томе да је, у целини, Средњевековље било „рехабилитовано“ романтизмом, који је сменио доба Просветитељства. Тада је почела потрага за „духом народа“, за древним херојима. „Не само да је могуће, већ је и потребно бити поносан на славу својих предака; не поштовати ту славу представља срамни кукавичлук” и тако даље. Отуда и интересовање за епове, легенде, народне приче и песме, за витезове, манастире и све у истом духу. Тако се у културном памћењу родило друго лице Средњевековља: ако је прво лице мрачњаштво, незнање и суровост, онда је друго – побожност, храброст, слава, част и остало, као код Валтера Скота и Пушкина („Песма о мудром Олегу“).

Међутим, Византија није имала своју нацију за коју би она могла да постане предмет националне гордости.
Грци су своју духовну лозу изводили више из Атине него из Константинопоља, и нису се поносили храброшћу Ираклија и Диогениса, већ победом на Маратону.

О јужним Словенима и Русима нема шта да се каже: за њих је Византија била пре негативан лик у историјском сећању (за романтичне словенофиле су њима савремени Грци били кост у грлу; атипатија је одмах прешла на Василија II Бугароубицу).

Тако се испоставило да су Византијци могли бити хероји само за конзервативну публицистику Руске империје, али Леонтјев тешко да је могао да формира културно памћење читаве једне цивилизације (његове слике никако се не могу назвати привлачним за ширу публику).

Тако се испоставља да је Византија имала своју „црну легенду“, исту као и западно Средњевековље са својим крсташима, инквизиторима и мрачњачким схоластицима, а ето, романтични мит није успостављен. Као резултат, ми још увек немамо, рецимо, значајно присуство Византије у било којој врсти популарне културе: књига и филмова о витезовима има колико хоћете, али нећете наћи ништа о авантурама протоспатарија, протохиперпансеваста (sarcasm) и других кувикуларија.

(Телеграм канал П. Пашкова; превео Ж. Никчевић)