Пепе Ескобар: Дух Самарканда

Учесници скупа Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Самарканду 2022. године (Фото: Кредл)

Ера Макиндера, кад је Евроазија била сабијена и у полурастуреном стању, тако да су европске поморске силе могле да над њом спроводе своју тоталну доминацију, дошла је до краја. Ово сада је сасвим другачија утакмица

(Кредл, 16. 9. 2022)

У окружењу озбиљних потреса у свету геополитике сасвим је на месту што се овогодишњи самит шефова држава чланица Шангајске организације за сарадњу (ШОС) одржао  у Самарканду, главној раскрсници Пута свиле током 2.500 година његовог постојања.

Када је 329. п.н.е. Александар Велики стигао до Мараканда, главног града Согдијане, покрајине Ахеменидског царства, остао је запањен: „Све што сам о Самарканду чуо је истина, осим што је још лепши него што сам очекивао.“

Скоком кроз време стижемо до отвореног уводника узбекистанског председника Шавката Мирзијојева, објављеног непосредно пре почетка самита ШОС-а, у ком је нагласио како Самарканд сад „може да постане платформа у стању да уједини и помири државе са различитим приоритетима њихових појединачних иностраних политика.“

На крају крајева, историјски и из визуре ове маркантне знаменитости Пута свиле, „свет је одувек изгледао као један и недељив.“ Баш то и јесте суштина јединственог феномена, „духа Самарканда“.

А на том месту Мирзијојев повезује „дух Самарканда“ са „духом Шангаја“, из ког је проистекао ШОС, успостављеним још почетком 2001, неколико месеци пре догађаја од 11. септембра којима је свет насилно гурнут у раздор и рат без краја, такорећи преко ноћи.

Свих протеклих година ШОС култура развијала се на изразито кинески начин. На почетку је шангајска петорка била усредсређена на борбу против тероризма – месецима пре него што је амерички „рат терором“ (подвлачење моје) метастазирао најпре у Авганистану, па у Ираку, а онда и даље.

Током година су „три почетно договорена НЕ – не уласцима у савезе, не сукобљавањима, не против трећих земаља – завршила као део стандардне опреме брзог хибридног возила чија су „четири точка“ била „политика, безбедност, економија и хуманост,“ скупа са Глобалном развојном иницијативом (Global Development Initiative), а све од наведеног је и даље у оштром контрасту са приоритетима Запада, увек спремног за хегемонију и конфронтацију.

Можда је највећи поклон с овонедељног самита у Самарканду то што је кинески председних Си Ђинпинг представио Кину и Русију скупа, као „одговорне глобалне силе” са чврстом намером да обезбеде уздизање мултиполарности и да не пристану на арбитрарни „поредак“ какав би да наметну Сједињене Државе, заснован на њиховом униполарном погледу на свет.

Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров изјавио је да је билатерални разговор председника Владимира Путина са Сијем био „одличан“. Си Ђинпинг је и пре тог састанка, а и у директном обраћању Путину већ нагласио како су циљеви Русије и Кине заједнички:

„Пред лицем колосалних промена на светском плану у овим данашњим временима, досад незабележених у историји, спремни смо да скупа с руским колегама успоставимо пример одговорне светске силе и да одиграмо водећу улогу у усмеравању тако убрзаних светских промена на колосек одрживог и позитивног развоја.“

Касније је, у преамбули састанка свих шефова држава, Си одмах прешао на ствар: важно је да се „спрече покушаји сила са стране да организују ‚обојене револуције‘ унутар земаља чланица ШОСа.“ Додуше, њих Европа не би ни знала да уочи, будући да сама непрекидно доживљава обојене револуције, свако мало још од 1945.

Путин је са своје стране послао поруку која још увек одзвања глобалним Југом: „Фундаменталне трансформације су већ увелико зацртане у светској политици и у економији, и оне су неповратне. (подвлачење и овде моје).

Иран: Представа почиње

Иран је био гостујућа звезда ШОС-а у Самарканду, службено прихваћен као девета ШОС чланица. Председник Ибрахим Раиси је и пре него што се састао са Путином истакао да „Иран не прихвата санкције против Русије. Њихово стратешко партнерство ће се даље унапређивати. На пословном плану, за наредну недељу најављена је посета Техерану бројне делегације састављене од осамдесетак представника великих руских компанија.

Од нарастајуће сарадње Русија-Кина-Иран, три главна предводника евроазијских интеграција – страх почиње да хвата уобичајене осумњичене, који би ускоро можда могли почети да схватају и то да ШОС на дуги рок представља озбиљан изазов за геоекономску игру коју они воде. И зато је и последњем зрнцу песка у свакој пустињи усред Хартленда увелико јасно да ће геополитички притисак против ове тројке експоненцијално расти.

А ту је онда дошло и до још једне мега-кључне Самарканд трилатерале: Русија-Кина-Монголија. Вести о томе нису процуриле, али се говоркало да овај трио можда разговара о гасоводу „Снага Сибира 2“ – који би повезивао Русију и Кину преко Монголије; а сад је порасла и улога Монголије као критичног транспортног коридора Иницијативе појас и пут, сад када због санкција Русији Кина за свој извоз ка Европи више не користи транссибирску железницу.

Путин је Сија обавестио о свим аспектима руске Специјалне војне операције (СВО) у Украјини, и без сумње одговорио и на нека његова тешка питања, а многа таква су током претходних неколико месеци већ увелико циркулисала по кинеској интернет мрежи.

Што нас доводи и до Путинове конференције за штампу на крају самита – на којој су се скоро сва питања, сасвим предвидљиво, вртела око војног сукоба у Украјини.

Главна поента руског председника била је: „Нема промена у плану за СВО. Главни задаци се спроводе. Што се изгледа за мир тиче, Украјина је та која још „није спремна да разговара са Русијом. А општи закључак му је био: „За жаљење је то што је Запад дошао на идеју да Украјину искористи за то да руши Русију.

На тему сапунице око минералних ђубрива, Путин је приметио ово: „Око допреме хране, допреме енергената, они су (Запад) сами најпре направили те проблеме, а сад покушавају да их реше на рачун неког трећег – што ће рећи најсиромашнијих земаља. „Европске земље су бивше колонијалне силе и код њих и даље влада парадигма колонијалне филозофије. Дошао је тренутак када би своје понашање требало да промене, да постану цивилизованије.

О свом састанку са Си Ђинпингом: „Био је то само редован сусрет, већ је неко време прошло од нашег претходног сусрета лицем у лице. Разговарали су о томе како да „прошире укупну трговинску размену“ и заобиђу трговинске ратове које су изазвали „наши тзв. партнери, све то уз  „проширивање намиривања међусобних потраживања у националним валутама, што још увек не напредује онако како бисмо желели.

Ојачавање вишеполарности

Путинов билатерални сусрет са  премијером Индије, Нарендром Модијем, није могао бити срдачнији – у  тону „врло специјалног пријатељства“, при чему је Моди позивао на озбиљно разрешавање криза хране и горива, чиме се у ствари обратио Западу. У међувремену ће Државна банка Индије ускоро отворити посебан рачун у рупијама намењен за плаћања у оквиру руско-индијског трговинског пословања.

Од избијања Ковид пандемије ово је био први Сијев боравак у иностранству. То је себи могао да дозволи зато што је сигуран да ће му на предстојећем конгресу Комунистичке партије Кине, следећег месеца у Пекингу, бити додељен и трећи мандат. Си данас данас контролише и/или има савезнике код најмање 90% чланова Политбироа.

Следећи озбиљан разлог за његов долазак била је потреба да се у блиском контакту са чланицама ШОС још једном обнови привлачност иницијативе Појас и пут. Амбициозни кинески пројекат службено је лансирао сам Си у Астани (која се сада зове Нур-Султан) пре равно девет година. А тај ће пројекат и у наредних неколико деценија бити кровни кинески спољнополитички приоритет.

Нагласак који Појас и пут ставља на трговину и повезивање чврсто је испреплетен са мултилатералним механизмима ШОС-а за сарадњу у трговини и међусобно повезивањe, па искупља народе усредсређене на сопствени економски развој независан од магловитог и хегемонистичког „на правилима заснованог поретка“. Чак се и Индија под Модијем двоуми да ли да се ослони на западни блок, у којем би Делхи у најбољем случају био тек новоколонизовани „партнер“.

Тако су Си и Путин у Самарканду суштински исцртали стратешки план за ојачање вишеполарности – што је наглашено и у завршној Декларацији из Самарканда  коју су потписале све чланице ШОС-а.

Казачка слагалица

На том путу биће и рупа и грбина, и то доста. Нимало не чуди да је Си своје путовање почео у Казахстану  – мега-стратешкој западној позадини Кине, са којим дели веома дугачку границу према Синкјангу. ДПТ (Dry Port Terminal – прим. прев.) или тзв. Сува лука на тромеђи у кинеском Коргасу  (мало даље ка југу је и Киргизија – прим. прев) – за камионе, аутобусе и железницу је и сама по себи нешто заиста изузетно – а представља и кључно БРИ чвориште.

Администрација председника Касима Жомарт Токајева у Нур-Султану (којем ће ускоро вратити старо име, Астана) прилично је непоуздана, зато што упорно лавира између источног и западног политичког опредељења, под озбиљном инфилтрацијом Американаца једнаком оној из периода владавине његовог претходника, Нурсултана Назарбајева, првог пост-совјетског председника Казахстана.

Раније овог месеца је, примера ради, НурСултан, у партнерству с Анкаром и Бритиш Петролеумом (BP) – који практично влада Азербејџаном – договорио да до краја ове године повећа проток нафте кроз транскавкаски BTC цевовод (Баку-Тбилиси-Чејхан) на до 4 милиона тона месечно. Шеврон и ЕксонМобајл, иначе јако активни у Казахстану, су, подразумева се, такође учествовали у том договору.

Званична прича уобичајено осумњичених иза овог договора јесте да покушавају да се „привреде централно-азијских земаља коначно раздвоје од руске“. А будући да је Казахстан чланица не само од Русије предвођене Евроазијске економске уније (ЕАЕУ), него и иницијативе Појас и пут, лако се да претпоставити да је Си, а и Путин, имао прегршт врло озбиљних тема за разговор с Токајевом и да му скрене пажњу на то на коју страну ветар дува, па и да га посаветује да своју унутрашњеполитичку ситуацију коначно стави под контролу (сетите се само пропалог пуча од јануара ове године у којем је Токајеву de facto главу сачувао од Руса предвођени ОДКБ (Организација Уговора о колективној безбедности).

Нико не би требало да сумња да ће Централну Азију, у историји познату као „кутија драгуља“ у самом срцу Хартленда, прострту уздуж и попреко древног Пута свиле, а благословену обиљем свих могућих природних богатстава – фосилним горивима, ретким металима, плодном земљом – уобичајено осумњичени да злоупотребе као својеврсну Пандорину кутију, и да ће за то користити све своје уобичајене методе и отровне замке са циљем да спрече легитимну евроазијску интеграцију.

Што би на крају било у оштрој супротности са догађањима у Западној Азији у којој ће Иран сада у ШОС-у у турбо-погон ставити своју улогу кључне раскрснице путева за повезивање Евроазије с Африком, у вези како с иницијативом Појас и пут, тако и са Међународним транспортним коридором Север-Југ (International North-South Transportation Corridor – INSTC).

Отуда не би требало да нас чуди ни то да су УАЕ, Бахреин и Кувајт, сви у Западној Азији, увелико и сами препознали на коју страну ветар дува. Ове три државе Персијског залива су у Самарканду примиле службени позив да прихвате „партнерски статус“ у ШОС-у, уз Малдиве и Мјанмар.

Кохезија циљева

Самарканд је уз остало додатни импулс дао и интеграцији дуж од  Русије конципираног Великог евроазијског партнерства (Greater Evroazija Partnership)  – у који би се укључила и Евроазијска економска унија (ЕАЕУ) – а што се догађа само две недеље после превратничког Источног економског форума (Eastern Economic Forum – EEF) одржаног у Владивостоку, на руској стратешкој обали западног Пацифика.

Приоритет који Москва даје свом учешћу у ЕАЕУ је да се оствари државни савез са Белорусијом (за коју је сва прилика да ће и сама нова чланица ШОС-а постати пре 2024), руку под руку са све ближом интеграцијом с иницијативом Појас и пут. Србија, Сингапур и Иран такође већ имају трговинске споразуме с ЕАЕУ.

Велико евроазијско партнерство Путин је предложио 2015. У међувремену је оно додатно изоштрено ЕАЕУ комисијом коју предводи Сергеј Глазјев, а која активно пројектује нов финансијски систем заснован на златној подлози и природним ресурсима, супротстављен оном из  Бретон Вудса. Кад  тај нови оквир буде спреман за проверу, шириће га највероватније управо ШОС.

И тако откривамо да је у игри пуна кохезија различитих циљева, а и механизама за интеракцију, које примењују  Велико евроазијско партнерство, Појас и пут, ЕАЕУ, ШОС, БРИКС+ и Коридор Север-Југ. Уједињавање свих тих организација и узимање у обзир геоекономских приоритета сваке од земаља чланица или само придружених партнера је џиновски задатак, и управо то и се и догађа, уз то вратоломном брзином.

У овој трпези веза, практични императиви су разбацани на широком спектру од борбе да се реше локална транспортна уска грла, до успостављања комплексних вишепартнерских коридора, a што се све одиграва на простору од Кавказа до Централне Азије, од Ирана до Индије, и о свакој тој теми разговори се воде на бројним округлим столовима.

А успеха већ има и јасно се види: од тога да Русија и Иран уводе директно измиривање међусобних плаћања у рубљама и ријалима, до тога да су Русија и Кина своју размену изражену у рубљама и јуанима увећали за двадесет одсто, при чему она и даље расте. Ускоро би требала бити отворена и Источна берза (Eastern Commodity Exchange) у Владивостоку, која ће омогућити трговину фјучерсима и дериватима и на азијској страни Тихог океана.

Кина остаје неспорно главни кредитор/инвеститор за инфраструктуру широм Централне Азије. Приоритети Пекинга  можда јесу увоз гаса из Туркменистана и Узбекистана, а нафте из Казахстана, али не каска се ни с општом повезаности.

Изградња 5 милијарди долара вредне 600 километара дуге железнице Пакистан-Авганистан-Узбекистан требало би да робу из Централне Азије до Индијског океана превезе за свега три дана, уместо досадашњих тридесет. А са том ће железницом бити повезан и Казахстан као и 4.380 километара дуга пруга од кинеског Лангџоа до Ташкента коју Кина већ увелико гради као свој део пројекта Појас и пут.

Нур-Султан је заинтересован и за пругу Туркменистан-Иран-Турска, којом би се повезала каспијска лука Актау у Казахстану с Персијским заливом и Средоземљем.

Турска, која је и даље само посматрач у ШОС-у, у међувремену и даље вага своје опције, пa полако али сигурно покушава да стратешки унапреди сопствени Pax Turcica, од развоја технологија до одбрамбене сарадње, а све то и даље унутар неке врсте политичко-економско-безбедносног пакета. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је о свему томе са Путином разговарао и у Самарканду, па је потом јављено да ће 25 одсто купљеног руског гаса Анкара од садa плаћати у рубљама.    

Добродошли у Велику игру 2.0

Русији, чак и више него Кини, јасно је да уобичајеним осумњиченима прети стечај. Само током 2022. доживели су пропаст пуча у Казахстану у јануару; невоље у Бадакшануу Таџикистану у мају; невоље у Каракалпакстану у Узбекистану у јуну и јулу; пограничнe окршајe између Таџикистана и Киргистана (оба председника била су присутна у Самарканду, и ту су се барем договорили око прекида ватре и да војску повуку са границе).

А ту је онда и недавно ослобођени Авганистан – са не мање од 11 провинција уздуж и попреко испресецаних стазама Исламске државе провинције Хорасан  и њених таџичких и узбечких подружница. На хиљаде оних који су намеравали да на крају постану џихадисти и у Хартленду, туда су већ прошли на свом путу до Идлиба у Сирији, а од недавно и натраг до Авганистана – целим тим путем „охрабривани“ од стране уобичајених осумњичених, који се никад не устежу да искористе сваки могући трик под капом небеском, само да науде Русији и да је по могућству „изолују“ од Централне Азије.

Зато би и Русија и Кина требало да буду спремне за изузетно сложену Велику игру 2.0 на стероидима, у којој ће се САД/НАТО борити против уједињене Евроазије, с Турском негде између.

С позитивне стране, ваља рећи да је Самарканд доказао да између свих играча из различитих институционалних организација ипак постоји консензус да технолошки суверенитет значи суверенитет, и да је регионализација – у овом случају евроазијска – на путу да смени глобализацију по америчким правилима.

Ови играчи су такође разумели да је ера Макиндера и Спајкмена (Mackinder and Spykman era) дошла до свог краја – кад је Евроазија била „сабијена“ (contained) и у полурастуреном стању, тако да су европске поморске силе могле да над њом спроводе своју тоталну доминацију, сасвим супротну националним интересима самих актера са Глобалног југа.

Ово сада је сасвим другачија утакмица. И биће то онолико колико Велико евроазијско партнерство буде у пуној мери имало подршку Кине, јер и једнима и другима одговара повезаност пројекта Појас и пут и ЕАЕУ, док ШОС за њих полако обликује заједничко повољно окружење.

Да, ово је евроазијски цивилизацијски пројекат за 21. век и потом. Под окриљем „духа Самарканда“.

С енглеског посрбио: Стеван Бабић

stanjestvari.com