Павел Шелин: ДА РЕЧИ ОДГОВАРАЈУ ДЕЛИМА…

У сталном протоку информационе буке изузетно је тешко ухватити одређене знаке времена. Још је теже на основу таквих запажања направити прогнозу за будућност. Па ипак, мада ретко, понешто се може уочити.

Хајде да покушамо мисаони експеримент. У прву групу ставићемо речи као што су „демократија”, „људска права”, „међународно право”, „елите”, „наративи”, „владавина права”, „слободно тржиште”, „институције” итд. Овде слободно можете додати цео класични сет из било ког уџбеника политичких наука или економије, написаног у последњих 30 година.

Други скуп појмова окреће се, изгледа, легендама прошлости – пословима минулих времена: „стрелци“, „господареви људи“, „племство“, „братство“, „козаци регистровани и козаци запорошки“, „Дивље поље”, „промисао“, „мисионари”, „откуп“, „кметство”, „комедијанти“ и слична значења – из уџбеника историје 17. века.

Који скуп термина и појмова боље описује садашње време?

Филозофско запажање је следеће: речник који је много адекватнији садашњем тренутку потиче из 17. века! И то је само по себи изванредно, јер указује, ако не на потпуни завршетак, онда на радикалну прераду пројекта модерности на веома значајној територији, коју је он претходно успешно колонизовао. И што пре дођемо до сазнања да је државу и односе између државе и друштва немогуће градити по рецептима које је смислила Модерна, то ће се пре завршити епоха Руине на овој многострадалној земљи.

Сама чињеница да се налазимо у тако неповољном положају на свој начин је занимљива. Њени тачни разлози ће се вероватно касније утврдити, али ја вам предлажем своју верзију.

Дакле, последњи интегрални пројекат Модерне у источној Европи, са њеним институцијама, био је СССР. Било то добро или лоше, он је успео да на овој територији изгради варијанту хобсовске државе, са свим инхерентним недостацима (тиранско начело и тежња ка брисању разлика) и предностима (монопол на насиље и извесна предвидљивост заједничког постојања) овог модела. У тренутку распада СССР-а, растанак са недостацима донео је олакшање. Али губитак предности тог модела прошао је незапажено.

И наредних 30 година такозвана интелигенција је просто преспавала, не обављајући никакав интелектуални рад у циљу преиспитивања саме природе државно-друштвених односа адекватних конкретној култури. Као резултат, читаво друштво се у животној пракси кретало једним током, у колективној имагинацији боравећи на потпуно паралелним колосецима, наслеђеним из претходне епохе.

Након што смо разумели „ко је крив“, јасно је и шта треба радити. У првој фази је неопходан рад креативности и посматрања, усмерен на развијање новог политичког језика који је адекватан стварности у којој људи међусобно делују. То јест, премошћивање јаза између речи које људи изговарају и дела по којима живе. И тада се у пуној снази поставља најтабуизованије питање нашег времена – „због чега“ (смо се данас овде окупили) – то јест шта је „заједничка ствар“ ове или оне колективне заједнице. За почетак, време је да поново прочитамо историјска дела посвећена епохи чија смо значења – не примећујући то – васкрсли.

***

Солжењицин је једном приметио: „Не можете разумети 1917. годину, ако не разумете 17. век“.

17. век до сада није схваћен, због чега још увек не разумемо ни 1917, ни 1991, ни читавих тридесет пет година после ње. „Ако не познајеш ни себе ни непријатеља, увек ћеш изгубити.“ (Умеће ратовања; Сун Цу)

На Великом Вечерњем православне литургије чита се многима позната стихира: „Нови доме Еуфратов, наслеђе изабрано, Русь Святая, чувај веру православну, у њој ћеш се потврдити“. А сетимо се и молитве кнеза Владимира Великог, коју је изговорио током Крштења Руси: „Благословен Господ Исус Христос, који је заволео нове људе – Земљу Руску и просветио је крштењем светим“.

Шта нам говоре ове речи? Постоји Земља Руска као историјски Субјект. То је земља Светих. Видите, сама Земља је огромни антиминс – натопљена је крвљу Светих, крвљу стотина хиљада знаних и незнаних светаца и мученика за веру, и овај историјски субјект неће трпети скрнављење. Ово „изабрано наслеђе“ и „народ“ који га настањује обдарени су извесном моћи и одређеном дужношћу према извору свог живота, према извору свог Бића.

Дужност ових нових људи је да сачувају Веру Православну. Само тако ће овај народ чврсто стајати на овој земљи. Одбијање ове дужности доводи до губитка „чврстине“. Нестаје „Цар у глави“ и, као резултат, Целина се цепа на комаде. Као што је речено у Писму: „Кад се разоре темељи, шта ће учинити праведник?” (Пс. 10,3)

Очигледно је да само уједињени православни руски народ (за разлику од каснијих измишљотина и симулација) има стварну историјску егзистенцију на овој земљи, али је тренутно у стању Раскола.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)