Патрик Бјукенен: Да ли је рат Русије и САД постао неизбежан?

Извор: Creators Syndicate

Нужност и принцип геостратешке политике јесте да велика земља никако не сме да на мању земљу пренесе овлашћење да и њу на своју руку увуче у велики рат

(Creators Syndicate, 15. 7. 2022)

На самиту НАТО-а у Мадриду, Финска је позвана да се придружи том савезу. Шта то значи за Финску?

Ако руски председник Владимир Путин провали било где дуж 1.300 км дуге финске границе, САД ће да скоче и помогну Хелсинкију да се одбрани и ратоваће са Русијом на страни Финске.

Који значај чланство Финске у НАТО-у има за САД?

Ако би Путин са војском упао у Финску, САД ће да поведе рат против на свету најмоћније земље са арсеналом у којем она, уз остало, поседује и 4.500 до 6.000 тактичких и стратешких нуклеарних оружја.

Ниједном од председника из периода Хладног рата не би ни у сну на памет пало да преузме такву обавезу – да ризикује опстанак сопствене државе зато да би одбранио тамо неку, миљама далеку, територију или државу која није никад ни била од виталног значаја за САД.

Да се зарати са Совјетским Савезом зато да би се у корист Финске сачувала њена територија за време Хладног рата – било би оцењено као тотална лудост.

Сетите се само: Хари Труман је одбио да употреби силу како би пробио блокаду коју је Јосиф Стаљин завео над Берлином. Двајт Ајзенхауер је одбио да 1956. пошаље трупе које би по Будимпешти спасавале совјетским тенковима гажене мађарске борце за слободу.

Линдон Б. Џонсон није ни прст померио да би 1968. спасао чешке родољубе док су их прогањале и хапсиле армије Варшавског пакта. Када је Солидарност Леха Валенсе у Пољској 1981. сломљена на захтев Москве, Роналд Реган их је смелим речима ободрио, а као помоћ им је послао само машине за копирање.

И док су САД сваке године током Хладног рата објављивале своје редовне изразе подршке „поробљеним народима“ Централне и Источне Европе, избављање тих истих народа из совјетске контроле никада се није сматрало животно важним за Запад толико да би се због тога са СССР-ом заратило.

И тако је током првих 40 година свог постојања током Хладног рата НАТО, који је настао 1949. са само 12 земаља чланица, на тај број додао још само њих четири – Грчку, Турску, Шпанију и Западну Немачку.

Међутим, позивом Шведској и Финској да му се придруже као 31. и 32. држава чланица коју покрива ратном гаранцијом члана 5 своје повеље, НАТО ће да дуплира број својих чланова рачунајући од тренутка када се поверовало, барем су Руси то управо тако схватили, да је Хладни рат већ био завршен.

Све државе које су некада биле чланице Москвиног Варшавског пакта – Источна Немачка, Пољска, Мађарска, Република Чешка, Словачка, Румунија, Бугарска – сада су чланице од Америке предвођеног НАТО-а и – све су окренуте против Русије.

Три бивше републике СССР-а – Естонија, Летонија, Литванија – сада су такође чланице НАТО-а, војног савеза насталог зато да огради и онемогући земљу којој су током Хладног рата и саме припадале.

Литванија, са 2% руског становништва, недавно је успоставила делимичну блокаду за робу која се превози преко њене територије до Калињинграда, руске енклаве на обали Балтичког мора.

На Путинове протесте Виљнус је Москву опоменуо да су они сада чланица НАТО-а.

Нужност и принцип геостратешке политике јесте да велика земља никако не сме да на мању земљу пренесе овлашћење да и њу на своју руку увуче у велики рат.

Године 1914. је немачки кајзер Аустријанцима издао „бланко чек“ да казне Србију за њену улогу у атентату на надвојводу Франца Фердинанда, наследника аустријског трона. Беч је кајзеров чек уновчио па је одмах напао Србију, а тако је почео Велики рат који је трајао од 1914. до 1918.

Марта 1939. је Невил Чемберлен Пољској предао ратну гаранцију, да ће ако Немачка Пољску нападне Британија у рат ући на њеној страни.

Обезбеђени таквом ратном гаранцијом Британске империје Пољаци су се оглушили о Хитлерове захтеве и одбили су да са Берлином преговарају о немачким захтевима везаним за Данцинг (Гдањск), који је од Немачке одузет био 1919. на мировној конференцији у Паризу.

Првог септембра 1939. је Хитлер напао Пољску, а Британија му је одмах објавила рат, па је тај рат потрајао шест следећих година после чега је Британско царство било смртно рањено.

А шта се десило са Пољском? На Јалти је 1945. Винстон Черчил дао сагласност Стаљину да од Совјета окупирана Пољска и на даље остане под његовим надзором.

Путин јесте руски националиста који распад СССР-а сматра највећом катастрофом 20. века, али он није једини одговоран за овако разваљене односе наших двају земаља.

Ми Американци смо одиграли водећу улогу у оном што је обликовало други Хладни рат, још опаснији него што је онај први икада био.

Током последњих четврт века, а пошто је Русија растурила Варшавски пакт и допустила да се и сам СССР распадне на 15 независних држава, ми смо НАТО стално гурали напред, у Централну и Источну Европу, ограђујући и онемогућавајући Русију све више и више.

Године 2008. су неокони наговорили Грузију да нападне Јужну Осетију, чиме су Русију испровоцирали да интервенише и грузијску армију отуда најури.

А 2014. су неокони наговорили Украјинце да збаце легално изабрани про-Руски режим у Кијеву. Кад им је то пошло за руком, Путин је шчепао Крим и Севастопољ који је вековима био седиште руске црноморске флоте.

Москва је 2022. затражила од САД да се обавеже да неће уводити Украјину у НАТО. Ми смо то одбили. И онда је Путин напао. Ако су Руси тада поверовали да је Запад њихову земљу сатерао пред зид, имамо ли ми право да сву кривицу за то сваљујемо само на њих?

Американци и даље одбацују мрачна руска упозорења да ће уместо да прихвате пораз у Украјини уз понижење, опкољавање и изолацију њихове државе радије прибећи употреби тактичког нуклеарног оружја.

Да ли је збиља мудро такве претње одбацити као само још једно њихово „звецкање оружјем“?

stanjestvari.com