ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ И ПРАВЕДНИ РАТ

Патријарх Павле

ЈЕДНО ПОДСЕЋАЊЕ НА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

Покојни српски књижевник, Брана Црнчевић, у свом тексту „Јади српског екуменизма“, објављеном 2009. године, о завештању патријарха Павла је писао ( један пријатељ ми послао мејл, да ме подсети ):“…Дивио сам се Његовој вери и трпељивости, ваљда га је Бог због тога и изабрао да буде поглавар Српске православне цркве у време надмено и бестидно. Не сумњам у његову Светост и његово светитељство које ће и Бог и верници радо прихватити. Сумњам у себе и вас, пријатељи. Виђао сам Светог и разговорао с Њим. Нисам достојан да опишем те сусрете. Питам се и питам вас: хоће ли Његово стадо брзо позобати поуке свог великог Пастира и наставити по своме, претварајући наду Светог у своје безнађе?

Одавно нас ђаво мучи својим науком да су нам две Србије писане и да они који се одрекну једне Србије неће погрешити. Упркос свему, Свети никог није проклео, а имао је кога. Нико није остао без Његовог опроштаја, чак ни они који опроштај нису заслужили. Он је био наш штит. Бог је био с њим, а он је био с нама. Гледам народ православни како прилазе његовој руци, хвата ме туга и мучи јеретичка помисао, нека би Бог дао да грешим, грешим питајући себе и вас: да ли се то ми опраштамо са Светејшим или једни с другима, и Србијом?…

…Упокојење св. Павла описује нас као православне сирочиће који ће, сад кад нема Великог пастира, бити гурнути у мутне екуменистичке воде из којих више никад неће испливати на своју чисту православну обалу…

…Ако се питаш, пријатељу, да ли сам одустао од огледа ,, Јади српског екуменизма „, нисам. Могућност да се у две замишљене Србије појаве два замишљена Синода само упозорава на истину да се то, ако је то каквом моћнику по вољи, може догодити. Ако постоји екуменистичко крило св.Синода, а то није невероватно, наклоност тог дела Синода неопходна је владајућој коалицији за разумевање полуокупације. Владајућој коалицији потребна је што мирнија Црква…

Између осталог сигуран сам да св. Павле није био наклоњен екуменизму. Зар би иначе на вест да папа неће посетити Србију ( то је нека казна, шта ли?) рекао: ,, Добро нам не дошао.““

Тако је Брана Црнчевић, јасно и гласно, рекао да патријарх Павле, упркос својој трпељивости и љубави, бранио чистоту вере и није правио компромисе који се ничим не могу образложити. Екуменизам, онај битијни, који развраћа дух, није био његов циљ и његова понуда пастви којом је паствовао.

Иако је свим својим бићем био за мир, он, за разлику од екумениста, никад није био квазихришћански пацифиста, него је знао и поимао шта значи православно схватање рата, у коме се нашао и наш народ од 1991. до 1999.

 

БЕСЕДА О СВЕТОМ ПЕТРУ ЦЕТИЊСКОМ

 

Ево једне патријархове беседе из 1997, из које се види како је он схватао праведни српски рат, управо на примеру Светог Петра Цетињског:“Данас прослављамо и Светог Петра Цетињског, велико светило наше Цркве, из рода нашега који је у другом делу XVIII и првом делу XIX века, управљао Црквом Божијом на Цетињу као митрополит цетињски и све Црне Горе и као господар Црне Горе. Колико је он поднео тешкоћа и мука учећи народ и борећи се против крвне освете и свих других зала која су била и остала до данас у народу, међу онима који Христову науку или не знају, неће да знају или је знају површно. Он је учествовао у командовању у две битке против скадарског паше, у којима су Црногорци под његовом командом, победили и своју слободу одржали. Али свети човек није ишао у борбу зато да туђе отима и да се ти људи убијају, него да брани слободу свога народа и право на своје место под сунцем. Зато је Бог помогао и њему и народу да своју слободу остваре, и оснаже, и у борбама победе. У другој борби на Крусима, пред сам почетак борбе, Свети Петар се помоли Господу и каже: „Господе помози! Ако сам ја крив, нека први погинем у овој борби“. А онда се обраћа Карамахмут паши скадарскоме: „Ако си ти вели, крив, да Бог да огњем живим сагорео“: Битка почиње. Командује брат Карамахмут паше, али Црногорци сузбију његов напад. Турци се поколебају и почну да беже. Карамахмут паша да их охрабри, јурне на коњу, али се спотакне, и падне. Један Црногорац одсече му главу и битка се заврши. Кад се битка завршила Светом Петру Цетињском на бојном пољу донесоше трофеје и главу Карамахмут паше и он ће, иако га није познавао али је ту био присутан човек који га је познавао и потврдио да је глава Карамахмут паше, рећи: „Е, Карамахмут пашо, чега ти је било мало у Скадру на Бојани па си од нас дошао сирска да узмеш?“ Па се онда обрати Црногорцима: „Где му је тело? Ако је непријатељ, сахранити га треба“. Рекоше му да је тело спаљено. Да ли су Црногорци чули његово проклетство и молитву у почетку битке или је он као свети прозрео шта ће бити?

То хоћу да кажем. Свети човек, праведан човек и кад није крив претпоставља да је крив. А злочинац нечовек никад није крив, увек су криви други. Тако је већ, знате и сами, браћо и сестре, и у овом несрећном грађанском рату који нас је снашао и трајао четири године, злочинци су увек себе оправдавали и бацали кривицу на нас да смо само ми Срби криви за сву ратну несрећу и за све злочине што су их други починили. То да нам буде увек наука и поука. Као што је поука и Светог Луке: живот свој можемо дати за правду, за истину, за оно што је право и честито, јер на тај начин добијамо живот непролазни који је у рукама Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интересе привремене, овоземаљске, ништавне, не изгубимо свој образ и своју душу, образ и душу свог народа.“

То је суштина – праведни рад постоји и на набу и на земљи. И води се. И траје, све до коначне победе Христа над антихристом.

 

ЗАВЕТНИШТВО ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

У једној својој беседи, Иван Негришорац каже:“Бити Србин данас није лако, као што није било лако ни у свим претходним вековима, а поготово у претходним деценијама. Није лако, али је часно, јер имамо историју којом се можемо поносити, историју коју најбоље могу да разумеју управо таква духовна лица као што је то Свети првомученик и архиђакон Стефан. Као и овај светац, и наш народ је за много шта био оптуживан, о њему су сведочили многи лажни сведоци, али све то са озбиљном, објективном и уравнотеженом аргументацијом никако се не може довести у везу. На нама је да спремно прихватимо све те оптужбе и да се с њима одлучно ухватимо у коштац. Ако треба да пострадамо у тим покушајима, нека тако буде! Али је важно да будемо већ сада сигурни да ће владати начело које је Јован Јовановић Змај, као високо одговорни национални песник, формулисао стиховима: „Где ја стадох – ти ћеш поћи!/ Што не могох – ти ћеш моћи!/ Куд ја нисам – ти ћеш доћи!/ Што ја почех – ти продужи!/ Још смо дужни – ти одужи!“ Нека то знају сви они који су се жртвовали за оно што у овом тренутку имамо! Нека то знају и опадачи, па и отпадници којих је не мали број! Нека то знају и они који су крхки и ломе се, па не знају на коју ће страну! У тим ломовима упориште треба да нам буду само највиши захтеви Богочовека, Онога који се није устезао да својом свесном жртвом обележи пролазне тренутке постојања на овоме свету! Када то кажем, добро знам колико то укључује највише могуће захтеве које можемо и морамо упутити пре свега самоме себи, захтевајући од себе више него од других да будемо достојни тих највиших захтева и највиших критеријума.

Онај светац који је донедавно ходао међу нама, наш патријарх Павле, то је исказао речима: „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да ми не постанемо нељуди!“ Ако је тако, онда то што ћемо страдати, мучити се и патити свакако није оно најстрашније што нам се може десити! Ако у том страдању, мукама и патњи ми нашу душу уздигнемо и изведемо на пут Богочовека, онда ћемо духовно награђени и испуњени отићи са овога света.“

А то и јесте циљ и смисао сваког, па и српског, постојања на овоме свету. Данас јесмо, сутра нисмо, а жудни смо вечности: патријарх Павле нас је учио како да вечност достигнемо.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ