ОТАЦ ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Прогнани из календара

о. Дарко Ристов Ђого

Најприје су глобални политички актери из англоамеричког свијета одлучили да преко Цркве Турске „легализују“ његову псеудоцрквену (не)владину организацију. Затим су одбацили старија и исхабана кадровска рјешења и на „сабору обједињења“ свих на украјинству заснованих „цркава“ одлучили да изаберу управо њега за „митрополита кијевског и цијеле Украјине“, у новонасталој „аутокефалној“ филијали „НАТО православља“

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Чинило се да је младог „епископа“ послужила срећа. Потекао је у крилу неканонске „цркве“, засноване на украјинском шовинизму, без признања у Православној цркви. Ипак, ствари су почеле да изгледају боље за грађанина Думенка. Најприје су глобални политички актери из англоамеричког свијета одлучили да преко Цркве Турске „легализују“ његову псеудоцрквену (не)владину организацију. Затим су одбацили старија и исхабана кадровска рјешења и на „сабору обједињења“ свих на украјинству заснованих „цркава“ одлучили да изаберу управо њега за „митрополита кијевског и цијеле Украјине“, у новонасталој „аутокефалној“ филијали „НАТО православља“.

Остарјели патријарх Цркве Турске донио је Думенку „томос“ – артефакт налик на византијске свитке. А на таквим свицима се нису проглашавали само догмати већ и – јереси. „Краљ чоколаде“, неуглађени олигарх и предсједник Украјине Петар Порошенко такође му је честитао. Окупирана Света Софија кијевска ћутљиво је трпјела насиље, као и у периоду од 1596. до 1633, када је била под унијатском руком.

Ипак, да би фарса била потпуна, требало је да „новоизабрани митрополит“ на литургијама спомиње све предстојатеље (прве епископе) канонских православних цркава. Сцена је морала бити припремљена да агресија касније може да стави маску изненађености. Фанар је тражио од свог клијента да ипак помиње московског патријарха, како би кривица за прекид општења, након канонске агресије Цркве Турске у Украјини, била на страни „неразумне Москве“. Зато је „на сугестију мајке Цркве“, „Епифаније“ Думенко на литургијама које је служио помињао и московског патријарха. Ипак, украјинска шовинистичка јавност, чији је он „црквени“ експонент, одмах га је запитала о смислу таквог чина. „Ми московског патријарха помињемо, али се за њега не молимо“, објаснио је још у фебруару 2019. године лажни митрополит „кијевски“, довевши до очекиваног апсурда садржај сопствене „црквености“.

СВЕЗА ЉУБАВИ И ЈЕДИНСТВА Молитвено помињање предстојатеља помјесних цркава управо означава свезу љубави и јединства која међу свим првим епископима помјесних цркава постоји – јер она постоји међу црквама чији су они епископи. „Помињемо, али се не молимо“ значи: учествујемо у фарси, али нисмо у стању да љубимо „Москаља“. Као што ни најзначајнији савремени теолог Запада Мирослав Волф није био у стању да „воли четника“ (како нас сам обавјештава у предговору своје много читане књиге „Искључење и загрљај“). Феномен немогућности да се воли нарочито је присутан тамо гдје је симулација свеопште љубави обавезујућа. Јер у симулакруму цркве постоје само фарса љубави и стварност мржње. За истинску љубав према непријатељима потребан је подвиг: без симулације емоционалне сладуњавости, без релативизације Христове заповјести о љубави према непријатељима (Мт 5,44). Љубав према непријатељу долази на крају себеумањења и никада није истозначна са релативизацијом отпора злу.

Но живи московски патријарх – а у хеленском и црквенословенском језику сваки епископ се назива „светитељ“ – није ни могао да приђе другачије од својих упокојених и међу свете већ прибројаних претходника. Мржња према Москви својеврстан је унутрашњи дах украјинског неканонског „православља“, „нормално“ стање ствари које је формирало и календар „Православне цркве Украјине“. Довољно је погледати страницу 81 интернет-верзије календара „ПЦУ“ да нам постане јасно да се само име „Москва“ не смије појавити међу ликовима православних светитеља који се поштују у „ПЦУ“. У том календару се нашло чак и неколико српских светитеља (Св. Симеон, Св. Сава I, Св. Сава II, Свети Данило архиеп. српски, Св. кнез Лазар Косовски) – али не и „московских“.

Нашло се ипак мјеста за Св. Серафима Саровског, за Св. Јована Шангајског. Велики су то светитељи („иако руски“, рекли би симуланти цркве из „ПЦУ“), али у свом имену не садрже толико омражених шест гласова: Москва. Ако познајемо житија светих, видјећемо да се у календару нашло мјесто за светитеље који су живјели у Москви – ево, рецимо, прогоњени а величанствени Св. Максим Грк, чији су подвиг и живот нераздвојни од Москве. „Најмосковскији“ од свих московских светитеља, први човјек кога је московска Руска црква изабрала сасвим самостално, прекидајући везу с тада јеретичким Цариградом (1448), митрополит Јона помиње се, али као „митрополит кијевски и цијеле Руси“. То јесте титула коју су московски митрополити заиста носили јер је Москва у државном и у црквеном смислу расла са идејом да се у њеном животу наставља идентитет и живот старог Кијева и домонголске Руси(је). Митрополит Јона и московски државни сабор не само да су се избором првојерарха без питања унијатског Цариграда дефакто осамосталили већ управо у његово вријеме „Митрополија кијевска“ измјештена у Москву почиње да се помиње као „Црква московска“. Наравно, у календару „ПЦУ“ за 13. април помиње се Св. митрополит Јона, али не и Москва. Његова „московштина“, као и свака „кривица“, мора да се прећути.

СВИ УКРАЈИНСКИ СВЕТИТЕЉИ Можда је још шизофренији примјер помињања Св. Лаврентија Черниговског, једног од најнавођенијих и најактуелнијих подвижничких Отаца ХХ вијека (упокојио се 1950). Постоје вјеродостојна свједочанства да управо њему припада најјасније уобличиње идеје о божанском поријеклу идеје о троједином руском народу: „Као што не смијемо раздјељивати Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога духа, јер је то Један Бог, тако не смијемо раздјељивати Русију, Украјину и Бјелорусију. Заједно је то Света Русь. Знајте то, запамтите и не заборављајте. У граду Кијеву никада није било патријарха. Патријарси су били и живјели у Москви. Чувајте се украјинских ’самосвјата’ (оних који су сами себе ’посветили’ за епископе) и уније.“ Међутим, Чернигов је у савременој Украјини старац Лаврентије изузетно поштован, а увијек се може наћи неки извођач критичких радова, професор нечега и „вјерски аналитичар“ да потпише да то Св. Лаврентије „није ни рекао“ или „да није тако мислио“. Зато се један черниговски светитељ мора наћи у календару у коме су, између осталог, као празници означени „сви украјински светитељи“ (од којих највећи дио није знао да Украјина и постоји), „дан интронизације митрополита Епифанија“ или „дан успомене на уморене глађу“ (иако је у „голодомору“, масовној глади узрокованој совјетским репресивним мјерама, умрло и више милиона људи у РСФСР, највише у ростовској области). Међутим, Украјинце и Русе треба раздвојити и у смрти, и у календару, и у Царству Божјем, изгледа…

Национални „православни“ идентитети у настајању имају очигледну потребу да индуковану агресију према сопственој прошлости испоље увијек и у свему. Црквени и државни сепаратизам мора прогнати успомену на себе самога, било да су у питању вјерници украјинства (чији је једини садржај москвофобија) или ужарени дукљански настављачи сна о Црвеној Хрватској, који пјене на помен Св. Саве Српскога (називајући једну, свету, саборну, апостолску цркву у свим некадашњим и садашњим српским земљама, СПЦ – „Савином сектом“). Једноставна је чињеница која се може крити, али не и сакрити: постоје идентитети, политички „реални“ и „легитимни“ колико и било која појава у овом палом свијету, засновани само на мржњи према ономе другом који је заправо свједок напуштања себе самога. Идентитети настали на негацији себе самога. На мржњи према Москви, Београду, идентитети у којима помен руске и српске завјетне прошлости изазива Павловљев рефлекс шкргута зубима.

Мржња може бити и кохезив, чак масовни кохезив за једно друштво. Како дани одмичу ка доласку Царства, она све више постаје орвеловско основно осјећање „срећних“ друштава, пројектована, контролисана, артикулисана и временски (ипак) неограничена. На мржњи је могуће начинити државу и за њу придобити људе. Једино што није могуће начинити на мржњи јесте Тијело Љубави Очеве – Цркву. Старац може некоме дати комад пергамента који су исписали светогорски монаси, може водити главног глумца трупе по свијету, може чак тражити од симулације Цркве да свједочи љубав коју не осјећа, да помиње, макар без молитве. Не вриједи. Москва постоји. Без љубави и ка њој не стиже се до Новог Јерусалима.

Извор: Печат.цо.рс

in4s.net